(druga polovina II veka)
Reči „skeptik“ i„skepticizam“ danas koristimo svakodnevno i slobodno: kada kažemo da je neko prema nekoj stvari ili mišljenju nastrojen skeptički, jednostavno kažemo da sumnja da je to mišljenje istinito ili verodostojno ili da neka stvar zaslužuje podršku. U antičko doba i kasnije, međutim, reč skeptik je označavala pripadnika jasno određene doktrine koja se odnosi na našu spoznaju, znanje, a takođe i na način života. Odnosno, skeptik je onaj koji se pažljivo udubljuje u stvar.
Što se tiče toga da li je Sekst Empirik bio veliki filozof, možemo izraziti sumnju; u njegovo vreme škola skeptika je za sobom imala već nekoliko vekova, mada se filozofi koji su mu prethodili uopšte nisu bavili pisanjem (kao npr. Piron, najznačajniji i najslavniji od njih, toliko značajan da je za reč „skepticizam“ korišćen izraz „pironizam“) ili je posle njih ostalo veoma malo. Sekst Empirik nam je, međutim, ostavio pozamašan korpus spisa u kojima je njegova skeptička misao valjano i detaljno izložena. On je jedini antički kodifikator te doktrine, i nemoguće je tako značajnu i veliku misao izostaviti i njenog najsjajnijeg predstavnika nesvrstati među velikane.
U Sekstovim spisima nalazimo hiljade argumenata koji bi trebalo da nas dovedu do uverenja da je ono što smatramo znanjem krajnje nepouzdano, da su argumenti u korist različitih suprotstavljenih mišljenja takođe jaki – odnosno da nijedno od njih nije dovoljno jako – tako da filozofske škole iznose najrazličitija suprotstavljena mišljenja.
Neki od tih argumenata nisu uopšte specifični za skeptike, iako se sreću kod različitih filozofa. Takvi su, na primer, argumenti vezani za nepouzdanost čulnih opažaja. I životinje opažaju čulima, ali drugačije od ljudi; zbog čega bi onda naša percepcija trebalo da bude „autentičnija“? I ljudi se međusobno razlikuju u načinima opažanja: različite spoljašnje okolnosti, situacije u kojima stvari vidimo, a takođe bolesti, uzrast i slično imaju u tome udela. Nemamo prava da tvrdimo da naša čula dopiru do samih stvari, da poznajemo stvari: znamo samo pojave i nadražaje naših čula.
Skeptik ne ukida pojave, već ih beleži onakvima kakve jesu: med se pojavljuje kao nešto slatko, međutim sud, na osnovu koga je med sam po sebi sladak, ne zaslužuje da mu verujemo.
Zdrav vidi neku površinu kao belu, a bolestan od žutice – kao žutu. Dogmatičari – a u njih između ostalih spadaju stoičari, epikurejci, aristotelovci – iznose sudove o stvarima, kojih u pojavama uopšte nema. Ako, na primer, kažemo da je kula viđena s izvesne razdaljine okrugla, a izbliza mnogougaona, u tom slučaju jednoj pojavi suprotstavljamo druge, tako da nijedna nije verodostojnija. Iste pojave su drage jednima, a odurne drugima. Međutim, argumenti koji se odnose na metafizička ili teološka pitanja u istoj situaciji su nejasni. Jedni, na primer, tvrde da bogovi postoje, a drugi da ne postoje; jedni veruju u proviđenje, drugi ukazuju na postojanje zla i nesreće u svetu koji ne bi trebalo da se događaju, ako proviđenje postoji. Ne govorimo da opšta saglasnost svedoči o istinitosti nekog mišljenja, jer niko ne zna mišljenja svih ljudi u vezi s nekom stvari, a ako bi takva saglasnost i postojala, uopšte ne bi bila pouzdan znak istine. Razlikovanje opažaja u snu i na javi takođe pokazuje relativnost naših mišljenja o tome šta jeste a šta nije stvarno.
Što se tiče verodostojnosti našeg znanja, postoje ipak fundamentalnije primedbe. Da bismo bili uvereni u istinitost nekog mišljenja ili vere, na raspolaganju moramo imati znake na osnovu kojih ćemo prepoznavati istinu i neistinu, odnosno moramo imati kriterijum istine. Otkud možemo znati da neki kriterijum doista zaslužuje poverenje?
Da bismo ga ocenili, moramo imati druge kriterijume, a ti drugi kriterijumi zahtevaće nekakav treći kriterijum, i tako u nedogled. Prema tome, ne postoji kriterijum istine, niti postoje naznake koje nas uveravaju da je ovo, a ne nešto drugo istinito. Isto tako, da bismo verovali u neki dokaz, moramo imati dokaz za to, da taj dokaz zaslužuje poverenje, i tako u nedogled.
Sva mišljenja filozofa o elementima, duši, bogovima su, dakle, bezvredna, tj. predstavljaju neosnovane dogmatske sudove. Isto važi i za sve naše sudove o dobru i zlu. Sekst navodi veliki broj različitih sudova i običaja raznih plemena i zemalja u vezi s tim šta je dozvoljeno, a šta je zabranjeno u seksualnom životu, u oblačenju ili u kulinarskim receptima, odnosno – da se njihovi zakoni, religijska i ritualna verovanja razlikuju.
Prema tome, da li je skeptik bio primoran da izjavi da nema istine i da je znanje neostvarivo? Sačuvaj Bože! Kada je Karnead, jedan od velikih Sekstovih prethodnika, upravo tvrdio da je znanje neostvarivo, time je dokazivao da nije skeptik. Iskaz, da je znanje neostvarivo, podjednako je dogmatski kao i Platonovo ili Aristotelovo mišljenje o skrivenim kvalitetima sveta, o idejama i božanskim bićima.
Štaviše, takav iskaz nas vodi u unutrašnju protivrečnost, jer ako se kaže da je znanje neostvarivo, time izjavljujemo da imamo znanje o tome da je znanje neostvarivo. Sličan je iskaz „ništa se ne može saznati“. Kirenska škola tvrdi da su stvari u svetu od nekakve skrivene materije koja se ne može spoznati. Skeptik ne iznosi takve dogme, već jednostavno odgađa sud. Odgađanje suda je osnovni intelektualni čin skeptika. Njegov slogan „više ne“ znači da u slučaju nekog suda istu moć imaju argumenti koji su za taj sud i argumenti koji su protiv tog suda. Nema nikakve potrebe da skeptik iznosi neke opšte sudove o vrednostima ili ništavnosti spoznaje, odnosno o moći sumnje. Jer, skepticizam nije teorija već način oslobađanja od svih teorija. Sekst Empirik je lepo rekao: „Kada koristimo lek koji iz organizma izbacuje štetno raspoloženje, sa njim izbacujemo i sebe. Skepticizam je stanje duhovnog zdravlja, u kome lekovi, zaključno sa skepticizmom kao lekom, više nisu potrebni.“
Ali, da li se može živeti dobro posle takve terapije, u stanju neizlečive odgođenosti? Ne samo da se može, nego je to i najbolji način življenja – kaže skeptik. Jer skeptik, za razliku od nekih drugih filozofa, ne kaže da je cilj našeg života zadovoljstvo. Cilj je spokojstvo duha koje se postiže primenom skepticizma kao leka. A šta je za duh bolje od spokojstva? Međutim, kojih bi pravila u praksi svakodnevnog života skeptik trebalo da se pridržava, s obzirom da već zna da nikakvih pouzdanih istina nema (pod uslovom da sam ne koristi takve izraze, već da ih samo podvlači), ne samo po pitanjima verodostojnosti stvari, čulnih svedočanstva i logike, već i po pitanjima moralnih stvari. Skeptik uzima u obzir zakone, običaje i tradiciju zemlje ili grada, u kojima živi. Isto tako je podložan prirodnim afektima. Međutim, da bismo vodili običan život, uopšte nam nisu potrebni sudovi o postojanju i nepostojanju stvari među kojima se krećemo; mi te stvari koristimo ili ne koristimo, kao i svi ostali, ali bez ikakvih dogmatskih pretpostavki statusa bića. Gorgija je tvrdio da ništa ne postoji, a Heraklit da sve postoji, međutim skeptika se takve stvari ne tiču, kao što ga se ne tiče ni nerešivo pitanje, da li postoji Bog , koja su njegova svojstva i da li su mu poznati budući događaji.
Ono čemu nas uče logičari takođe treba ostaviti po strani. Ne možemo verodostojno utvrđivati definicije, podele, rodove i vrste. Sekst je prvi opazio da je već u prvom najjednostavnijem silogizmu: Svi ljudi su smrtni – Sokrat je čovek, odnosno Sokrat je smrtan“ – sadržan začarani krug , jer da bismo znali da su svi ljudi smrtni, moramo znati da je Sokrat mrtav (tu opasku su u novom veku ponavljali mnogi, između ostalih Dž. St. Mil).
Skeptička kritika ne štedi čak ni matematiku, kao što ne štedi ni sudove koji se odnose na vreme, prostor, uzročnost (npr. pitanje da li je vreme realno ili je beskonačno, neograničeno deljivo, da li su nam poznati bilo koji uzročno-posledični odnosi u vezi s tim).
Svi Sekstovi argumenti – a ima ih bezbroj – sačuvani su do našeg vremena, mada ne u obliku u kome ih je on izneo.
Mnogi su, međutim, sačuvali životnost tokom mnogo vekova, hraneći tako filozofsko mišljenje. Pa, ipak, koja nam pitanja Sekst postavlja?
Prvo, pita nas da li je dobar i jak argument: da ne postoji kriterijum istine, jer da bi se ustanovio, moramo imati druge kriterijume, i tako u nedogled. Ako je to dobar argument, šta iz njega proizilazi? Prema Sekstu, naravno, ne proizilazi da je verodostojno znanje nedostižno, jer je takva tvrdnja dogmatska i samu sebe opovrgava (pretpostavlja da imamo znanje o tome, da znanja nema i da ga ne može biti). Da li je taj poslednji argument neoboriv? Kada razmatramo te stvari, uvek moramo imati u vidu da skeptik ne iznosi nikakve opšte tvrdnje, da je njegov cilj lečenje duha, oslobađanje od nepotrebnih tereta i nerešivih briga, a ne da mu se kači nekakva doktrina.
Ovo nam nameće i sledeće pitanje. Sekst nam kaže, iako ne razvija to pitanje, da je čovek životinja koja po prirodi stvari voli istinu. Sigurno je u pravu, sigurno je tako, da želimo da znamo šta jeste, a šta nije istinito, i to ne samo zbog toga što nam je to znanje potrebno u našem praktičnom poslu već zbog uspešnosti naših postupaka, kao i zbog same istine. Može li ljubitelj istine, kako to hoće Sekst, da istovremeno bude ravnodušan prema istini? Možemo li sebe dovesti u takvo duhovno stanje, da nas se ne tiče kako doista stoji stvar s Bogom, a ponekad i sa dušom, uzrokom i hiljadu drugih stvari? Naravno, da bismo pojeli jabuku nije potrebno bilo kakvo pouzdano znanje o prirodi jabuke same po sebi – za razliku od svojstava jabuke koja putem čula vida i ukusa dopiru do mene. Da bih izgradio kuću od kamena moram znati nešto o prirodi kamena kao takvog , dovoljno mi je iskustvo koje pruža obrada kamena. Pa ipak, da li bi takvo nepomućeno spokojstvo duha, ako bi se postiglo, bilo najsavršenija forma života? S obzirom da ništa ne znamo, čemu onda konstruisati neosnovane doktrine? Tu nas međutim ponovo vreba zagonetka: skeptik ne može da kaže da ništa ne znamo, iako svom slušaocu to sugeriše. I, ako bi pravi filozofi i naučnici bili zadovoljni takvim spokojstvom duha u sebi, da li bi bili sposobni da stvore našu civilizaciju?
Da li bi mogla nastati moderna fizika sa svim svojim primenama, da joj nije prethodila spekulativna fizika koju je Sekst neosnovano optuživao zbog jalovosti i zahteva? Eto, to je drugo Sekstovo pitanje.
Treće je: Da li skeptik izneverava sebe, iznoseći doktrinu skepticizma? Ako hoće da bude dosledan, nije li bolje da ćuti?
Lešek Kolakovski
