“Gospodine Albine, gospodine Albine, sklonite revolver, sklonite revolver sa slepoočnice, to ne može da se gleda! Gospodine Albine, vi ste još mladi, vi ćete ozdraviti, vi ćete se vratiti u život i uživaćete opšte simpatije, časna reč! Obucite samo kaput, lezite, pokrijte se! Nemojte opet da terate masera, kad dođe da vas trlja alkoholom! Prestanite da pušite, gospodine Albine, čujete li, preklinjem vas radi vašeg života, vašeg mladog, dragocenog života!”
Ali je gospodin Albin bio neumoljiv.
“Ne, ne”, reče, ,”pustite me, neka, hvala vam. Nikad nisam ništa odbio damama, ali vi ćete uvideti i sami da je beskorisno zaustavljati točak sudbine. Ovde sam već treća godina… Sit sam svega i dižem ruke – zar mi to možete uzeti za zlo? Neizlečiv, poštovane gospođe i gospođice, evo, ovakav kakvog me vidite, ja sam neizlečiv – čak ni savetnik to više ne krije ni koliko forme radi. Dopustite mi bar malo slobode koja mi iz te činjenice sleduje. To vam je kao u gimnaziji, kad postane očigledno da ćete da ponavljate, i niko vas više ništa ne pita i ništa više ne morate da znate. Sad sam opet definitivno dospeo u taj srećan položaj. Ne moram više ništa da radim, više ne dolazim u obzir, mogu da se smejem svemu. Hoćete li čokolade? Poslužite se samo! Ne, nećete me oštetiti, imam masu čokolade u sobi. Gore imam osam bombonijera, pet tabli Gala Peter i četiri funte Lintove čokolade – to sve su mi poslale dame iz sanatorijuma dok sam imao zapaljenje…”
Odnekud, jedan glas u basu odlučno zatraži mir. Gospodin Albin se krto nasmeja – bio je to neki lepršavi i iskidani smeh. Zatim na terasi za odmaranje nastade tišina, takva tišina kao da je iščezao san ili priviđenje; i u ćutanju čudno su još odjekivale izgovorene reči. Hans Kastorp ih je prisluškivao dok nisu potpuno zamrle, i mada mu se nekako činilo da je gospodin Albin ćalov, ipak nije mogao a da mu pomalo ne zavidi. Naročito je na njega ostavilo jak utisak ovo poređenje uzeto iz školskog života, jer i on sam ponavljao je šesti razred, i dobro se sećao donekle sramnog, ali šaljivog i prijatno zapuštenog položaja u koji je došao kad je pred kraj godine digao ruke od svakog utrkivanja i mogao ,,svemu da se smeje”. Pošto su njegova razmišljanja bila mutna i zbrkana, teško ih je odrediti. Pre svega činilo mu se da čast ima za sebe znatna preimućstva, ali ni sramota ih nema ništa manje, štaviše, da su preimućstva sramote upravo bezgranična. I zamišljajući sebe opita radi, u položaju gospodina Albina i predstavljajući sebi kako mora biti kad se čovek definitivno oslobodi pritiska časti i zauvek uživa neizmerna preimućstva sramote, mladoga čoveka užasnu osećanje neke puste slasti, tako da mu je srce neko vreme još jače lupalo.
Tomas Man
Čarobni breg
Priredio: Stefan Cikić
