Piše: Jovanka Živanović
Sticanje intergiteta – vazda nesvršen glagol, nikada nisam videla kao muku i napor, niti osećala da išta u meni trpi kad um zasuče rukave. Svaki korak napred biva radost, i taman za koliko se popnemo uvis, za toliko ojača svetlost. No, ni jedan korak ne učinih da mi nečija ruka odozgo ne pomože, da me nečija misao, vrelija od moje, ne oprlji. Vidim duhovnu vertikalu kao beskrajnu liniju koja probada nebo, a na toj liniji čovek do čoveka – svako je za korak ispred nekoga, svakome za korak neko izmiče. Taman tako i treba da bude! Tako je dobro! Dobro je kad dohvatim i čvrsto stisnem pruženu ruku onog ispred mene i, hop! – lako je – eto nove radosti i jače svetlosti. Opasno biva kada se mojoj, ili bilo čijoj, pruženoj ruci ne odazove ruka onoga koji je do malopre bio iza, koji je iz ko zna kojih razloga odustao, koji je želeo, hteo, koji je delio zanos otkrovenja boljeg i lepšeg, ali se nespretan okliznuo i ponovo vratio „narodnjacima“. Tu vreba strmina za svakog od nas… A strmina, kao svaka strmina, nudi blaženu lenjost, lagano kotrljanje linijom manjeg otpora, sa hordom novocilizacijskih navijača i pomagača koji na oznojenijm dlanovima nude instant zabavu i razbibrigu. I vidiš drske i gorde u neznanju, zlobne i bahate, kako s nepristojnom halapljivošču žure da se dokopaju svoje prilike i iskoriste širokogrudost tehnike, te da svoju nepresušnu pamet izlivaju, ređe kao statuse, često kako komentare svuda gde je to moguće… Namnožili se, ukrupnjali, razgoropadili, razigrali i zatutnjali nekim potpuno aritmičkim, zastrašujućim ritmom. Može li se išta uraditi za spas tišine, za spas umetnosti koja, zarad hleba, tu i tamo, već koketira sa prostitucijom, ulaguje se površnom hedonizmu i najnižim ukusima, opasno srozava standarde koji se ne bi smeli dirati jer se ne bismo imali čemu klanjati.
Nisam ni za „milu“, ni za „silu“, ali jesam za treba-da-se-zna-šta-je-šta! i gde je čemu mesto. Potreban je glas tihih i potrebna je vlast koja će konačno shvatiti da postoje teritorije gde je nužno da, radi istinske dobrobiti većine, vlada zakon manjine. Nije u svakoj knjizi umetnost, nije svaki film umetnost, nije svaki koncert umetnost, ali ono što jeste umetnost treba izoštriti, osvetliti, pojačati… Dobri su to tonovi čak i kada se odvrnu do daske. Baletske igrače na bilborde, „robove“ iz Filharmonije na bilborde, velike predstave na scenu, neka najveći glumci govore stihove i neka se to čuje sa zvučnika po trgovima. Ajmo, budimo glasni, oslobodimo zarobljeni um, izvucimo se iz tesne, preosetljive kože ketmana, iz kože onog koji ćuteći ubija sebe.
