Jasan Pogled

Dejvid Urkvart i Rusofobija Zapada

David_Urquhart_(1805-1877)
Dejvid Urkvart (1805-1877)

Piše: Momčilo Đorgović

I princ Čarls je pre nekoliko dana izjavio da Vladimir Putin nije Vladimir Putin, već – Hitler. Ratuje Ukrajina, ali ratuje i princ od Velsa. Bivša američka državna sekretarka Hilari Klinton među prvima je ustanovila sličnost Putina sa Hitlerom. Mada iz tadašnjeg početnog razvoja ukrajinske situacije još nije proizlazila drastičnost takve izjave. Delovala je preterano, kao da se u uzbuđenju omaklo, ili da je pripremljeni invektivni vokabular nepažnjom aktiviran prevremeno.

Hitlerizovanje Putina sluđuje zdrav razum, potcenjuje opšte obrazovanje, a postoji makar šest činjenica koje ga dovode u pitanje. Prva je svima već dugo znana o dvadeset miliona poginulih građana i vojnika Sovjetskog Saveza u borbi protiv Hitlera. Druga je da je Hitler najsnažnije napao upravo Ruse (Drang nach Oesten), treća je da je on uništen zahvaljujući i Crvenoj armiji, četvrta je da nacističke zločince posle rata putem raznih “pacovskih kanala” nije spasavala Moskva, već Vašington, koji je i generala Gelena amnestirao i upotrebio. Peta činjenica baš zbunjuje, jer upravo u ukrajinskom Desnom sektoru ima obožavalaca Hitlera koji to sa ponosom javno manifestuju, a njih Amerika podržava kao demokrate i dobre momke. Da li su američki Hitler i ukrajinski Hitler ista ličnost? Ako jesu, onda Desni sektor obožava Putina. Još se jedan argument iz opšteg obrazovanja očigledno potcenjuje: Zar nisu Rusi spašavali Evropu i Veliku Britaniju od tirana i osvajača (pored Hitlera savladali su i Napoleona) i kakvog smisla ima danas Putina nazivati Hitlerom? Zašto ne onda i Napoleonom? Da li je i Staljin Hitler? U igri izjednačavanja da li se Hitler može nazvati Staljinom? Ili je Putin i Staljin? Ili je Putin i Hitler i Staljin, miri ih u sebi, a onda nije ni bilo rata između Rusa i Nemaca! Znači Hitler i ne postoji!? U koga se onda kune ukrajinski Desni sektor? Opet u Putina?

Odmah posle izjave Hilari Klinton bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer je upozorio da Zapad Putina ne bi trebalo da hitlerizuje, da sa Rusijom mora tražiti zajednički jezik a ne da preti sankcijama i podsetio da je Ukrajina od velike i posebne istorijske i strateške važnosti za Moskvu i da to Zapad mora poštovati. Njegovi saveti su ostali samo izjava u medijima za jedan dan. Ratni vokabular je nastavio da se spiralom vihora rasplamsava i dalje.

Kovitlac je zahvatio i naše političare. I njihov odnos prema Zapadu i Rusiji najbolje predstavlja Koraks u karikaturama u Danasu: Vučić se uvrteo poput fitilja okrećući se čas jednima, čas drugima, a Dačić s jednom nogom prema Eštonovoj a s drugom prema Putinu lomovratno balansira. Razmena žargona Velikih je za Vučića i Dačića poput pucnja biča u vazduhu i nagoni ih na što dovitljivije brze promene figure veneris ne bi li ostali izvan domašaja slonovskog coitusa. Naravno da igra opredeljivanja između evrofilije i rusofobije i rusofilije i evrofobije nije laka ni za sve ostale. Najuticajniji srpski književnik dvadesetog veka Dobrica Ćosić u poslednjoj poruci ćerki Ani je utvrdio da pripada hrišćanskom pravoslavnom narodu, ali je mesec dana pred smrt dao zavetni intervju Nedeljniku (nije osporio redakcijsku napomenu da se radi o “nacionalnom testamentu”) i naglasio da je ubistvo Zorana Đinđića (prozapadnjaka) koban čin za sudbinu Srbije i još je podsetio da je njegov junak Vukašin Katić, kao i Đinđić, želeo da evropeizira Srbiju i što pre je uvede u Evropu. Nije propustio da dometne da je Vukašin ipak fikcijski lik, a da Đinđić i nije imao mnogo šansi. Ali i u samom pred-trenutku odlaženja na onaj svet, Dobrica je u svom maniru izveo diverziju kojom je naljutio patrijarha Irineja i možda još ponekog u Moskvi, ali je verovatno izazvao osmehe odobravanja na Zapadu. Ne trošite više vreme i snagu za Kosovo, ono je far away – bio je njegov oproštajni blagoslov nama.

Igranje Hitlerom, makar se prizivao i kao uvreda, uznemirava svet, oživljava demona. Ubaciti ga kao žeton na rusko-američki rulet znači neutralisati njegovu osobenu pojavu i zločin, depersonalizuje ga i pretvaraju ga u pridev, etiketu koja se može eto podeliti na više ljudi. Znači nije samo Hitler Hitler, ima među nama još Hitlera. Nije on nastao na Zapadu, u zapadnim demokratijama, jer, evo ga i na Istoku. Možda čak ima i većih Hitlera od Hitlera!? Upravo evo jednog koji ima sve šanse da ga nadmaši.

Poređenje Putina sa Hitlerom pogađa i Nemce. Oživljava im se i kodifikuje im se ta demonska prošlost kao nešto najstrašnije čime se može u savremenoj civilizaciji imenovati aktuelno najstrašnije, mada su se oni ponadali da su se tog tereta ratosiljali a i maskirali raspadom Jugoslavije. Ne, ne, prozvani su i oni. Brzo je reagovao Helmut Šmit (93 godine), vrlo iskusan političar u hladnoratovskoj eri i bivši nemački kancelar (imao je američku podršku, ali i Gelenove Bundesnachrichtendienst, da na mesto kancelara smeni “suviše crvenog” Vili Branta) i upozorio da se odnosi sa Rusijom ne zaoštravaju, da je Ukrajina od posebnog značaja za Moskvu i da je EU-birokratija odgovorna za događanja u Ukrajini. Javio se i Šreder i apelovao na sve strane da zaustave sukobe i podsetio da je NATO bombardovao Srbiju i Crnu Goru bez odobrenja UN. Ni kancelarka Angela Merkel nije bila spremna da Ameriku prati u daljem zaoštravanju selektivnih sankcija prema ruskom državno-poslovnom vrhu.

Odmah je Hitlerov venac ponovo nabačen na Putinovu glavu. Da li je ovog puta na meti bila više Nemačka nego Rusija? Na najnoviju prozivku žešće su reagovali opet Šmit i Šreder, nego ruski predsednik. Šmit je Ameriku, EU i Rusiju optužio za mesečarstvo, da se sa zaoštravanjem krize u Ukrajini vraćaju u potpaljivački ratni scenario pred 1914. i rizikuju izazivanje trećeg svetskog rata. Štaviše, optužio je EU da je pokušala aneksiju Ukrajine pod plaštom demokratije. Nazvao je to “čistom političkom megalomanijom”, a slično je bilo i sa Gruzijom“, mada mi (Nemci i Evropljani) nemamo tamo šta da tražimo”. Otišao je i korak dalje i kritikovao mešanje Berlina u sukobe na Balkanu – “ono što smo radili na Kosovu, a prethodno i u BiH predstavlja brutalno gaženje odredaba međunarodnog prava”. U izrazu “mi radili” mislio je naravno i na Britance i na Amerikance.

Zbog čega je stari aristokrata, princ od Velsa, Evropljanin, upotrebio očigledno neadekvatan izraz? U medijskom ratu se ne biraju batine? Ta propaganda proizlazi iz sentimenta kojem su sami engleski istraživači moderne politike dali ime – rusofobija. Ona se i razvijala u Engleskoj, i još pre dvesta godina su se u ostrvskom javnom mnjenju izgradili stereotipi o Rusima, ruskom caru, šapama ruskog medveda i apokaliptičkom uverenju da “ruski varvari” samo što nisu osvojili svet. U antologije je ušao izraz za alarmantnu opasnost “The Russians are coming!” (Rusi dolaze!), koji je bio čest u žurnalistici 19. veka, Hercen je upozoravao da je pogrešan za opis odnosa Rusije prema Evropi, a oživljen je krajem 60-ih prošlog veka, kada su sovjetske trupe ušle u Prag. Na odnosu prema Rusiji Englezi se i dele na “alarmiste” i “nealarmiste”. Dakle, princ Čarls se deklarisao kao član antiruskog kluba “alarmista”.

Rusofobiju u Velikoj Britaniji do usijanja doveo je vrlo originalni, preduzimljivi Škot – Dejvid Urkvart. Gotovo da se danas i nema šta dodati terminologiji i metodologiji rusofobije koju je njegov pamfletizam minuciozno razradio, a njegova paranoična priroda uspela da u pojedinim trenucima pretvori u masovnu histeriju. Po njemu sve što je najgore na ovom svetu slobodno se može pripisati Rusima, i neće se pogrešiti. Ne treba tražiti logiku, već što demonskiju i nelogičniju etiketu. Svako je na ondašnjem svetu, bez obzira ko je i koliko visok društveni ili državni rang imao, bio izdajnik ukoliko bi pokušao da sa Rusima nađe zajednički jezik. Tako je, kada je propao njegov čuveni poduhvat da izazove rat između Britanije i Rusije incidentom broda “Vixen” u Crnom moru ispod Kavkaza pred obalama Gruzije, britanskog premijera Palmerstona optužio da se prodao ruskom zlatu i ne samo što je organizovao hajku protiv njega već je i pokrenuo sudski spor za veleizdaju. Novine su odjekivale od sledećih fraza:”Dozvolili smo da Crno more bude rusko jezero…” ili “Koliko će se još Rusija uvećavati, imaće najjaču flotu u Mediteranu i na Baltiku”. Pritom se čitaocima Rusija opisivala kao varvarska zemlja, sa nepismenim kmetovima, razvratnim plemstvom i autokratskim carevima.

Nealarmisti su javnom mnjenju skretali pažnju da ti isti ruski carevi spašavaju mir i postojeći poredak u Evropi vojnim intervencijama u suzbijanju revolucija. Tomas Raikes u putopisu je branio Rusiju:”Englez se može razmetati svojom slobodom, ali da li će mu ona obezbediti večeru? Da li će obući njegovu porodicu? Da li će mu naći posao i kada je bolestan i kada je zdrav? I da li će ga sačuvati od sirotišta? Rus grli svoje ropstvo, odbacuje vazdušastu slobodu i čvrsto se drži suštinskijeg blagoslova. Zaista on živi bez brige za sadašnjost i bez zebnje za budućnost. Cela njegova egzistencija oslanja se na njegovog gospodara… Rezultat je da ovde imate prosjake na sve strane, a tamo ne. Svaki mužik ima svog gospodara ali i dom”. U uvodnicima novine nealarmista su preporučivale da se Rusija budno prati i ukoliko se otkrije njeno neprijateljstvo, “osvetimo se, ali nemojmo dopustiti da velika nacija sebe učini smešnim ludačkom rusofobijom”.

Posle susreta sa Urkvartom Karl Marks je zaključio da je on lud. I savremenici, a kasnije i neki istoričari, takođe su ga smatrali paranoidnim. Drugi su ga uzdizali u nebo kao velikog viktorijanskog viteza. Naročito je uticao na poslovne ljude iz Glazgova i Njukasla i sve one koji su strepeli da im ruska korumpirana birokratija ne pokvari ili oteža profitabilne uvozno-izvozne poslove. Kada se u svojoj 28. godini pojavio u Istanbulu, Balkanu, Bliskom istoku, Urkvart je bio vrlo naočiti hajlender sa zlatastom kosom do ramena, ličio je na Roberta Planta iz američkog rok sastava Led Cepelin. Kada je naučio turski, već je tečno govorio nekoliko jezika. Širio je misteriju oko sebe, vrlo harizmatičan magnetski je, tvrde savremenici, privlačio i opsenjivao ljude. Turci su ga obožavali, a on je nekoliko meseci i živeo u Istanbulu, potpuno po turski, prihvatajući veru i običaje, obučen u njihovu nošnju. Tada on postaje važan i za Srbiju, jer se na prostoru na kojem se raspadalo tursko carstvo Rusija gotovo prirodno širila, a on je želeo da se ona zaustavi. U Istanbulu dolazi u kontakt sa agentima poljskog grofa Čartorijskog, koji iz Pariza, iz hotela “Lamber”, stvara projekte za blokadu ruske ekspanzije prema tadašnjoj Evropi. Jedna od tih tampon-zona trebalo je da bude i okupljanje slovenskih naroda na Balkanu u jednu državu. Poznato je već da je Garašaninovo Načertanije bilo derivat tih planova.

Urkvart je prvi Englez koji uspostavlja politički kontakt sa knezom Milošem i kod britanskog kralja je brzo izdejstvovao da se u Beograd, u diplomatsku misiju pošalje pukovnik Hodžes. Pukovnik Hodžes se baca na prosvetiteljski posao i kneza Miloša poučava u lekcijama koje ovde do danas nisu savladane: da civilizovana država ne može biti atamanski sabor, da se mora temeljiti na poštovanju prava ličnosti i privatne svojine, na zakonima, ali i na radu i proizvodnji. Da bi pomogao u podizanju privrede, Hodžes je Milošu poklonio najsavremeniji engleski plug, zadnji krik industrijske revolucije. Bila je to prva značajna donacija Velike Britanije Srbiji. Plug je nađen posle dvadeset godina u nekoj šupi neraspakovan. Dok su se tadašnje političko-tajkunske ekipe otimale oko vlasti, plug je postepeno rđao, pa potpuno istrulio. Ama kod nikoga to čudo ondašnje tehnike nije probudilo makar intelektualnu radoznalost da ga raspakuje i pokuša da shvati šta gleda. ima onih koji smatraju da je Miloš i izbačen iz Srbije pod ruskim uticajem, jer se okružio ljudima Zapada, a zatim u nju vraćen kada je Rusija poražena na Krimu. Smatra se takođe da su upravo neprijateljski stereotipi prema Rusiji stvoreni dvadeset godina ranije, naročito pod uticajem Urkvartove grupe, umnogome doprineli i Krimskom ratu.

Engleski istoričari su primetili da su rusofobi bili manjina, ali da su uprkos tome imali veliki uticaj, da su određivali englesku politiku, i učinili da rusofobija bude čvrsto utemeljena u mislima Britanaca kada se radi o spoljnim poslovima. Zapitali su se i gde su koreni te rusofobije? Ugroženost privatnih komercijalnih interesa, amnestirajući alibi za domaće političare, karakter informacija o Rusiji – sve to po njima samo delimično osvetljava tu pojavu i dubinske razloge ipak nalaze u psihologiji. Džon Glizon u svom delu “The Genesis of Russophobia in Great Britain” iz pedesetih godina prošlog veka dolazi do sličnih zaključaka kao i slavenofil Nikolaj Danilevski u svom delu “Rusija i Evropa” iz polovine 19. veka.

Glizon dubinske razloge za neprijateljstva dovedena do stepena fobije nalazi u univerzalnom ljudskom ponašanju, gotovo instinktu, da se udaljena mesta i ljudi iz daleka osećaju kao nešto što je opasno i što preti vlastitom opstanku. U engleskom mnjenju stvorena je predstava da je Rusija ogromna zemlja sa divljim i primitivnim stanovnicima. A Danilevski na pitanje zašto je Evropa neprijatelj Rusije traži uzroke u neistraženim dubinama plemenskih simpatija i antipatija, u instinktu naroda, a Evropa je preko raznih informatora o Rusiji dobila takvu predstavu da u njoj vidi nešto tuđe i neprijateljsko i na tim temeljima se razvila i “društvena mržnja”. Britanac Glizon zaključuje:”Nedostatak simpatija izaziva nepoverenje, sumnja podstiče ljubomoru, savez se transformiše u rivalstvo. Takvo je bilo tlo na kojem su dobronamerne patriote Neselrod i car, Urkvart i Palmerston zasadili seme iz kojeg je izrasla rusofobija. To je tlo svih međunarodnih odnosa i njihov plod je sudbina čovečanstva”.

U tom fatumu nama malima su potrebniji mudri političari, pre nego vojskovođe, jer velika je ta igra i za nju se traži mnogo pameti i znanja. Usput, dok nam nude šargarepe i batine, mogli bismo da krenemo i u raspakivanje tog pluga koji savremene tehnologije svakog dana sve više usavršavaju.

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/dejvid_urkvart_rusofobija_zapada.26.html?news_id=282476

 

Ostavite komentar: