Notes

Ratko Božović – Ludilo mržnje beskonačno se obnavlja

Kratkotrajno buđenje nade pre izbijanja ratnog haosa: Terazijski plato marta 1991.
Kratkotrajno buđenje nade pre izbijanja ratnog haosa: Terazijski plato marta 1991.

Autor: Vojkan Ristić

Ljudi, sećanja: Ratko Božović

O sagovorniku

Ratko Božović je na Fakultetu političkih nauka prošao sva univerzitetska zvanja, od asistenta do redovnog profesora. Više godina bio je šef Katedre za novinarstvo i političku sociologiju. Na FPN je bio do 1999, kada nije potpisao lojalnost vlastima po tadašnjem Zakonu o univerzitetu. Autor je više od trideset knjiga iz oblasti sociologije kulture. Odbio je da bude ministar, ambasador, član bilo koje stranke.

 

Banjaluka, kao grad mog rođenja, za mene je gotovo zaboravljena. Tu, u gradu mog najranijeg detinjstva, porodične harmonije i vragolastih dečjih igara dolazi i do prekida bezbrižnog života ratne 1941. godine. Kao oficir stare jugoslovenske vojske, moj otac odlazi da se bori protiv okupatora, protiv Nemaca. Majku, brata i mene proteruju iz Banjaluke. Putovanje do Nikšića za mene je bio jedan od najsumornijih doživljaja.

Dolazak u Crnu Goru bio je za nas isto što i spas posle brodoloma. Tako smo se našli u Gornjim Trepčima, dvadesetak kilometara od Nikšića. Ovaj besputni stočarski kraj nalazi se ispod planine Njegoš, na kojoj se uvek može naći snega. Moj deda Radovan Kosović bio je najbogatiji čovek u čitavom kraju. Kao starocrnogorski oficir osvajao je Skadar i dobio najveća odličja, među njima i Obilića medalju. Bio je i predsednik opštine. Godine 1941. svoje Trepčanjane, kao njihov prvi čovek, vodi u borbu protiv okupatora. Nije prošlo mnogo vremena, moj deda je postao žrtva levih skretanja. Kada mog dede više nije bilo među živima, njegovih seljana nije bilo više sa partizanima. Nije bilo više ni moga oca, njega su već prvog dana postojanja NDH ubile ustaše kod Slavonskog Broda. Svi pokušaji da pronađemo njegov grob ostali su bezuspešni. Sve su prilike da njegovi zemni ostaci počivaju na jednom tamošnjem zapuštenom, u goru zaraslom, srpskom groblju.

***

Da li je moj zavičaj Banjaluka, mesto rođenja, Nikšić, grad gimnazijskih dana, ili Beograd, u kome sam dovršio obrazovanje i najduže delujem i živim? Zaista, i sam se pitam gde je moj zavičaj. Imam li ga? Možda je u meni. Za nas, provincijalce, Beograd je bio ostvarena utopija. Obećani grad! O tome kako smo stizali do beogradske železničke stanice, a zatim kako smo se peli uz Balkansku ulicu da bismo stigli do Terazija, mogao bi se napisati roman toka svesti. Beograd je za nas bio čudo koje je trebalo osvojiti.

***

Uticaj intelektualnog Beograda bio je presudniji za karakter promena u kulturi nego akademska četvrt. Sećam se, Oskar Davičo u Svečanoj sali Univerziteta u Beogradu žustro se obračunavao sa dogmatskim poetikama. U to vreme, u velegradu, živo pulsiraju dva časopisa – Delo i Savremenik. U njima su se branile dve nesaglasne poetike. Realizam i modernizam našli su se na suprotstavljenim pozicijama. Davičo je bio protagonista modernizma. Tradicionalisti nisu bili spremni da prihvate ni poeziju Vaska Pope ni Miodraga Pavlovića. Mislim da je to bilo jedno od važnih raskršća tradicionalnog i modernog pesništva.

Nekako u to vreme došao je iz Nikšića u Beograd Mirko Kovač, s kojim sam bio veoma blizak. Tada je njegovu prvu priču u Mladosti objavio Buca Mirković. A kad se pojavio njegov roman “Gubilište”, neznalački su ga anatemisali stari borci iz Hercegovine. U Valjevu mu je oduzeta nagrada “Milovan Glišić”, koju je bio dobio za svoj prvenac. To je bio samo početak njegovog sukoba sa konzervativnim društvom i netolerantnom sredinom.

Za duh promene šezdesetih godina bila je izuzetno važna četrdesetpetica, sala 45, na Filozofskom fakultetu. I tamo se vodila rasprava između tradicionalista i modernista. Tu su se pojavljivali i žestoki Mića Danojlić, ali i Branko Miljković, već tada nekrunisani kralj-pesnik. Miljković je bio magnetična ličnost, pesnik čudesne energije i metafizičkih dubina. Tada je studirao filozofiju. Na našem poetskom nebu bio je najsjajnija zvezda. Kada smo već u području književnih događanja tih godina, ne bi trebalo preskočiti ni “Prešernovu klet”. Ona je bila stecište pesnika i boema. Tamo su se nalazili i oni što vole da popiju i oni koji su hteli da žive pesnički. U opuštenoj atmosferi recitovale su se poznate pesme. Tamo su nastajali i stihovi Brane Petrovića i Ace Sekulića, od “Moći govora” do “Majstora majstora”.

***

Od mojih studenata sam naučio više nego oni od mene. Svakako ponajviše sam naučio od moje životne saputnice Vesne Mališić, novinarke, koja mi je pomogla da epsku opširnost sažimam i da se lišim patetike. Na to su me navodili i naši satiričari-aforističari o kojima sam sačinio nekoliko knjiga. Beogradski aforističarski krug, svetski vrh u ovoj oblasti, analizirao sam u spisu “Od Stradije do Stradije”. Jednog trenutka ovi satiričari spasili su me od bezvoljnosti i depresije. Štaviše, oni su me podučili da je besmisleno previše ozbiljno shvatati blefere na javnoj sceni, one koji simuliraju ozbiljnost, a nisu ni ozbiljni ni odgovorni. Nedavno sam crnogorske satiričare komentarisao u knjizi “Sedmorica protiv mene”. Uskoro će izaći štampe spis “Neošišani”.

***

Bogdan Bogdanović, primoran da stranstvuje, u Beču je dovršio svoju pečalnu životnu priču. Mnogi bi hteli da ga zaborave. Verovatno zbog što je predvideo šta će nam se dogoditi. On je pokazao da kad ljudi ne znaju šta čine, onda neminovno strada njihov stil. Bogdan Bogdanović 1991. godine dešifruje stil “postantibirokratskog vremena” kao “stil cvetova od hartije”, kao “stanje prevrnute rukavice”, kao vrstu “vizuelnog pokliča folklorne erotike”, kao “teror nad ukusom”. Bogdanović je posebno razmišljao o odnosu stila i sudbine: “Stil je za mene neka vrsta unutrašnje harmonije, kada smo ja i ja zajedno… Pogrešno odabran stil već je sama sudbina. A od nje se ne može pobeći. Ako neki narod hoće parodiju, parodiju s krvavim završetkom, ne može ga niko spasiti. Ni Marks, ni Njegoš.”

Šta u književnom stvaralaštvu u nas najviše nedostaje? Danilo Kiš. Ponajviše nedostaje njegovo tvoračko majstorstvo, književni zanat i literarni rafinman. Prosečnost dominira. Nekritičko hvaljenje i osrednjih književnih ostvarenja postaje navika. Ima se utisak da je književni vrt zarastao u korov i da se u njemu teško održavaju uslovi za normalnu selekciju. To izgleda nikome mnogo ne smeta.

***

Ako bismo izvršili analizu tradicije bilo kojeg ratničkog naroda u koje i sami spadamo, iznenadili bismo se koliko su tamo prisutne “sile” iracionalnog, destrukcije i mržnje. Bilo koji vid društvene i istorijske zatvorenosti kao samodovoljnosti proizvodi animozitet prema “drugosti”. Žalostan učinak tog nastojanja vidi se u širenju mržnje. Mržnja postaje znak prepoznavanja, vrsta pseudoidentiteta. Ona je često i podsticaj psihodinamike politike. U političkom polju mnogi su svoj “identitet” izgradili na mržnji. Bez toga za njih se ne bi ni znalo. U opasnoj homogenizaciji nacionalne volje insistira se najčešće na jednoj vrsti identiteta i time se poriče bilo koji složeniji identitet, jer predominacija jednog identiteta ne vodi totalitetu već završava u totalitarizmu. U politici se zloupotrebljava “moć” zavedenih i lakovernih da mrze. Ludilo mržnje ima tendenciju neumerenog i gotovo beskonačnog obnavljanja. Jednodušnost u mržnji neminovno prate destrukcija i nasilje. Možda je to i bio razlog što je u ovdašnjoj zaraćenosti sa sobom i drugima učinjeno i previše bestijalnosti. U ovdašnjem rđavom političkom pozorištu igrala se odavno nedarovita i brutalna predstava, mrzotvorno zbivanje. To je “spektakl” visokog rizika. U njemu su bili najbučniji “patrioti”. Njihove prejake reči delovale su ubitačno i zlokobno još od devedesetih godina prošlog veka do danas. Pritisnuti mrzilačkom strašću, živeli su i u virtuelnim i paralelnim svetovima. Tu su i mogli sebe da doživljavaju kao spasitelje i mesije. Kad je država izgubila kontrolu nad sobom, kad je propala, u okrilju mraka, sa životnog dna i periferije rasturene države, pristigli su novi bogataši. Iz polusveta podzemlja, iz provincijskih predgrađa, iz velegradskog košmara, iz ratnog pakla dojezdili su snagom stihije.

***

U nas je moralna kriza najdublja. Prethodila je sveopštem rasulu. Štaviše, ona je u velikoj meri to rasulo podsticala i omogućavala. U svojoj metastazi postala je prepreka u ostvarivanju društvenih promena. Stanje socijalnog nereda u našoj državi postaje nesnosno za moralni način života i njegovo vrednovanje. Kako misliti o moralu danas i ovde kad nas pritiska osećanje da nam je vreme za moralni poredak izmaklo? Naše trajanje već odavno određuje bezgranična energija destrukcije i nemorala. I pored krize svih vrednosti, vreme koje dolazi navodi nas da se usprotivimo nasilju nad osnovama civilizovanog življenja.

Naš svet može komotno da posluži kao paradigma za stanje izgubljene ravnoteže u vreme tranzicije od socijalizma do kapitalizma. Tome je doprinela i činjenica da u nas nikada nije ostvarena neposrednija veza između normativne etike i moralnog ideala. Nema ništa od moralnog života bez ideje o dužnosti i smislu odgovornosti. Kad se čovek nađe pred nedoumicom o ispravnom i neispravnom postupanju, odgovor oblikuje njegov karakter i njegova savest. U takvoj stvarnosti najbolje se snalaze ljudi niskog morala i najnižih motiva. U nas nije prisutna samo kriza zakonitosti nego i kriza čovečnosti. Zbilja, gde je čovek? Ima se utisak da je to pitanje zaboravljeno.

Koga se plaše novinari

Ovde i sada novinar je čovek od straha. Javno oko obnevidelo ili je razroko. Pitam se od koga se to novinari zaboga plaše! Od ljudi od straha nema vajde pored toga što su i opasni u svakom pogledu. Užasnuo sam se novinara poltrona, indoktriniranih od vlasti. Oni su njihovi podanici, prodanici i sluge. Novinarstvo je blokirala partijska i tajna država. Tabloidi deluju kao cunami. Njihova diktatura se lagodno prihvata, kao kompenzacija za svekolike nevolje nepismenog, siromašnog i za medije needukovanog sveta.

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/ludilo_mrznje_beskonacno_se_obnavlja.26.html?news_id=282484

Ostavite komentar: