Skorup i kokain

Tra­di­ci­o­nal­no ne­ma­mam pa­met­ni­ja po­sla i tra­di­ci­o­nal­no ni­je­sam na pla­ži jer ovo i ni­je za pla­žu, vi­še je za te­šku gnja­va­žu. U ne­kim be­o­grad­skim no­vi­na­ma, a iz pe­ra M. Lo­vri­ća pro­či­tah: U na­šem slu­ča­ju reč je o ru­skom bor­šču i bri­sel­skom pro­ke­lju pre­li­ve­ni­ma do­ma­ćom šlji­vo­vi­com, ne­mač­kim pi­vom i ame­rič­kim bur­bo­nom i spra­vlje­nim u ne­koj ile­gal­noj arap­skoj ka­fan­či­ni. A kad ta­kav buć­ku­riš na­ši po­li­ti­ča­ri sva­ko­dnev­no ku­sa­ju, ni­ko­ga ne tre­ba da ču­de blju­vo­ti­ne ko­je iz njih iz­la­ze…
Ka­ko u bi­je­lo­me gra­du ta­ko i u cr­noj dr­ža­vi­ci u ko­joj se vo­li sve što vo­le mla­di oso­bi­to u ljet­njim da­ni­ma ko­ji­ma nas do­bri Bog šte­dro ča­šća­va, a sve na ra­čun ku­će…
Vo­le bi­je­lo, al’ vo­le i be­lo. Nad nji­ma je ne­bo za­tvo­re­no, ne pri­ma im pla­ča ni mo­li­tve. U ad im se svi­jet pre­tvo­rio…
Vo­le ma­zu i li­ni­ju vo­le. Po­ko­lje­nje za pje­smu stvo­re­no. Vi­le će se gra­bit’ u vi­je­ko­ve da im vi­je­nac do­sto­jan is­ple­tu…
Vi­te­zo­vi da­na­šnje­ga do­ba za sa­da­šnjost svo­ju sa­mo ma­re uz ci­cva­ru i uz vje­tar lu­di kra­du tu­đe, a i svo­je da­ne…
Bez gu­sa­lah ne­ma raz­go­vo­ra, ni­ti ma­ha bez ep­skog za­ma­ha. Bez epi­ke ne­ma ni li­ri­ke, ni­ti Cr­ne Go­re bez kla­vi­ra, u je­dan je ča­bar iz­mje­ša­no, pod ka­pi­cu jed­nu sve je sta­lo. Za­to ne­ma dru­ga ni ro­đa­ka ko­ji zna­ju šta se ovo zbi­va i ko­ja je si­la za sve kri­va…
Grd­na je ovo mje­ša­vi­na, opa­sno ne­ko za­me­ša­telj­stvo, dra­gi ze­mlja­če, kao da je du­plo ras­pe­lo sna­šlo dič­nu sla­vo­slav­nu ze­mlji­cu, sve če­ti­ri na­hi­je i svih se­dam br­da…
Jed­nom no­gom uga­zi­li po­sred di­vo­te me­di­te­ran­ske, a dru­gom u ča­por i bu­nji­šte, u krš i vra­to­lom. Jed­nim okom gle­da­ju kra­so­tu, a dru­gim lju­tu mu­ku. Po pri­li­ci Bu­ri­da­no­vog ma­ga­re­ta ko­je je glad­no ska­pa­lo iz­me­đu dva sto­ga, a na­še se ma­ga­re kan­da pre­je­lo i jed­no­ga i dru­go­ga i otvo­ri­lo vje­či­tu di­le­mu: od če­ga je te­že umi­ra­ti –od ne­je­la ili od pre­je­la?
Bi­je­li mrs i ko­ka­in be­li za­klju­ča­na ši­fra zgu­bi­da­na. Po­moz’ Bo­že jad­ni­jem lju­di­ma jer odav­no zna­me­ni­ja ne­ma…
Raz­mu­ti, mu­ti, smu­ti, pro­spi, pa opet uspi i raz­mu­ti, po ja­sno utvr­đe­noj me­to­do­lo­gi­ji vla­da­nja, po pre­ci­znim ko­or­di­na­ta­ma bez­vla­šća, po za­ko­ni­to­sti­ma sko­ru­pač­ko­ko­ka­in­ske di­ja­lek­ti­ke ma­te­ri­ja­li­zma. Pa pri­smo­či si­ra, pa za­lij lo­zom i uga­si fran­cu­skim ko­nja­či­ćem. Sve mo­že i sve pa­še jer gra­ni­ca ni­ u ­če­mu ne­ma. Bez­gra­nič­nost je je­di­na gra­ni­ca nji­ho­ve sa­mo­do­volj­no­sti, se­bič­no­sti i se­be­lju­blja. Okej, što bi re­kli fren­do­vi is­pod sa­ča, vo­li­mo mi i dr­ža­vu, ali bismo je ipak pro­da­li za pri­stoj­ne pa­re. Za­pra­vo ne­pri­stoj­ne, jer dr­ža­va se ne pro­da­je osim u ve­li­koj nu­ždi­ci…
A kre­će se kre­će la­đi­ca tur­bo­pa­tri­o­ti­zma, sko­rup se tro­ši ne­mi­li­ce, pra­ve se div­ne ko­ka­in­ske se­an­se, svi za jed­nog, je­dan ni za ko­ga. Opet se vi­še zbo­ri ne­go što se go­vo­ri i opet se ple­te i ku­ku­lji po pra­vi­li­ma no­vo­go­vo­ra, po na­če­li­ma i za­ko­ni­ma sko­ru­pa i ko­ka­i­na. Dvo­gla­va bi­je­la ažda­ja ko­nač­no će nam do­ći gla­ve, osta­će sa­mo pri­ča o na­ma ko­ju će, po pra­vi­li­ma ve­li­kog be­la­ja, ni­je­mi pri­ča­ti glu­vi­ma, a glu­vo­ni­je­mi raz­gla­si­ti osta­li­ma. Da kad gla­vu raz­dro­biš ti­je­lu, u mu­če­nju iz­di­šu čle­no­vi…A bog­me i čla­no­vi bez­broj­nih par­ti­ji­ca ko­ji uvi­jek pra­ve ra­čun bez krč­ma­ra, a krč­mar kad do­đe iz­ba­ci ih iz ka­fa­ne kao raz­drn­da­ni in­ven­tar…
No sko­ru­pa ni­kad do­sta, ni­kad do­sta ni NA­TO fol­klo­ra, a ne mo­že fa­li­ti ni be­lo­ga. Ča­ša me­da ište ča­šu žu­či, smi­je­ša­ne naj­lak­še se pi­ju… Ni­šta se, ka­žu do­bri po­zna­va­te­lji ov­da­šnjih pri­li­ka i tur­bo­a­na­li­ti­ča­ri na tur­bo­ci­cva­ri, ta­ko do­bro ne sla­že kao tra­di­ci­ja i tra­di­ci­ja. Po tra­di­ci­o­nal­noj tra­di­ci­ji, za­klju­ču­ju go­re­po­me­nu­ti Cr­na Go­ri­ca je uvi­jek tra­di­ci­o­nal­no pri­pa­da­la tra­di­ci­o­nal­no­ne­pri­ja­telj­skim voj­nim sa­ve­zi­ma, jer na­ša tra­di­ci­ja je tra­di­ci­o­nal­no na­klju­ka­na tra­di­ci­o­nal­nim pa­ra­dok­si­ma u ko­ji­ma lud zbu­nje­nom ra­di ono što bi ra­dio i zbu­nje­ni lu­dom da ga je ko­jim slu­ča­jem ne­po­me­nu­to za­pa­lo. Elem, tra­di­ci­o­nal­ni sko­rup i tra­di­ci­o­nal­ni ko­ka­in su je­di­ni efi­ka­san li­jek pro­tiv sva­ke tra­di­ci­je i je­di­ni put u tra­di­ci­o­nal­nu bu­duć­nost. Ko­me je ja­sno bi­će mu i sla­sno, a ko­me ni­je, bo­lje da ga ne­ma…
Ne­go, lje­to je, kao što mu i pri­li­či, ne­kom maj­ka, ne­ko­me ma­će­ha. Umi­je ono da bu­de iz­da­šno i baj­ko­li­ko, a umi­je i da se po­spr­du­je tra­di­ci­o­nal­no žed­nim če­lja­di­ma ko­ji re­ci­mo is­tje­ru­ju ne­ku svo­ju tra­di­ci­o­nal­nu prav­du uz tra­di­ci­o­nal­no gor­ku smla­če­nu ka­fu u tra­di­ci­o­nal­no gor­kim i smla­če­nim bir­cu­zi­ma. Sko­ru­pač­ko­ko­ka­in­sko brat­stvo u mor­skoj vo­di do pup­ka ima­lo se ra­šta i ro­di­ti jer ono se odi­sta i tra­di­ci­o­nal­no do­bro pro­vo­di za­hva­lju­ju­ći tra­di­ci­o­nal­noj Vla­di Cr­ne Go­ri­ce, a škar­ti­ra­ni gra­đa­ni tra­di­ci­o­nal­no is­po­lja­va­ju svo­je ne­za­do­volj­stvo u svo­jim glu­vim so­bič­ci­ma od če­ga se tra­di­ci­o­nal­nom pre­mi­je­ru tra­di­ci­o­nal­no tre­su ku­pa­će ga­će…
Ta­ko je bi­lo ot­kad je na­šeg svi­je­ta i na­šeg vi­je­ka. Uvi­jek je, ru­ku na sr­ce, bi­lo te­že do­ći do do­bro­ga sko­ru­pa, ne­go do do­ma­ćeg ko­ka­i­na. I sto­ga, moj na­mu­če­ni na­rod, ne zna na ko­ju će stra­nu. Šta je bo­lje, a šta je zdra­vi­je, a ni­ot­kud bra­ta ni ju­na­ka, da po­ža­li ka’ da bi po­mo­ga’..