Šta je predavanje Bogu? Kako se možete predati? Kako će predanost postati moguća?
To takođe postaje moguće ako ulažete velike napore, a nastavljaju se neuspesima. Vi činite mnoge napore, zavisite od samog sebe; napor zavisi od samog sebe. To je snaga volje – staza volje. Vi zavisite od sebe. Vi padate, padate i padate. Ustanete, opet padnete, ustanete opet, i ponovo počnete da hodate. I dolazi trenutak posle silnih neuspeha kada uviđate da je sam vaš napor uzrok neuspesima, jer vaš napor je postao vaš ego.
To je problem staze volje. Jer čovek koji radi na stazi volje – ulaže napore, metode, koristi tehnike, radi ovo i ono – prinuđen je da akumulira određen osećaj “ja sam”. “Ja sam viši, nadmoćniji, poseban, izuzetan. Ja radim ovo i ono – odricanje, post, sadhanu. Toliko toga sam uradio.”
Na stazi volje čovek mora biti vrlo, vrlo oprezan prema egu, jer ego će obavezno izbiti. Ako možete posmatrati ego, a da ne akumulirate ego, nije nužno predavati se – jer ako nema ega, nema šta da se predaje. Ovo treba shvatiti vrlo, vrlo duboko. A kada to razumete – pokušajte da razumete Patanjđalija – to vrlo je bitna stvar.
Ako za mnogo života neprekidno ulažete svoj napor, ego je prinuđen da se pojavi.
Morate biti vrlo pažljivi. Treba da radite, treba da ulažete velike napore, ali nemojte gojiti ego. Onda nema potrebe za predavanjem, možete pogoditi cilj bez predavanja. Nema potrebe jer bolest ne postoji.
Ako je ego prisutan, onda se javlja potreba za predavanjem. Zbog toga Patanjđali kaže – nakon govora o snažnom, iskrenom totalnom naporu, on iznenada kaže – Ishwarapranidhanatwa: Uspeh takođe postižu oni koji se predaju Bogu.
Ako konstantno ne uspevate, onda zapamtite da neuspeh nije zbog božanskog.
Neuspeh se dešava zbog vašeg ega, odakle je strela bačena, iz izvora vašeg bića, tamo se nešto događa – diverzija. Ego se sakuplja tamo. Onda postoji samo jedna mogućnost: predajte ga! Niste imali uspeha s njim totalno, na toliko mnogo načina. Činili ste ovo i ono, pokušavali ste da uradite ovo i ono, i niste uspevali, podbacili ste, i niste postigli cilj. Kada razočarenje postane konačno i ne znate šta da činite, Patanjđali kaže: “Sada, predajte se Bogu.”
Patanjđali je vrlo izuzetan u ovom smislu. On ne veruje u Boga; on nije božji vernik.
Bog je takođe tehnika. Patanjđali ne veruje ni u jednog Boga, da postoji neki Bog. Ne, on kaže Bog je metod. Oni koji nisu uspeli, za njih je ovaj metod – poslednji. Ako ne uspete ni u tome, tada nema više načina. Patanjđali kaže da to nije pitanje da li Bog postoji ili ne; uopšte nije stvar u tome. Stvar je u tome da je Bog hipoteza, pretpostavka. Bez Boga bilo bi teško predati se. Pitaćete: “Kome?”
Stoga Bog je upravo hipotetička stvar, ideal koji jednostavno treba da pomogne predavanju. Kada se budete predali znaćete da nema Boga, ali to se dešava kada ste se predali i kada ste spoznali. Za Patanjđalija čak i Bog je hipoteza, pretpostavka da vam se pomogne.
To je samo fiktivni ideal. Zbog toga sam vam rekao da je Patanjđali lukav učitelj. To je samo da bi vam se pomoglo. Predanost je osnovna stvar, ne Bog. Ovu razliku morate zapaziti, jer postoje ljudi koji misle da je Bog osnovna stvar – zato što ima Boga, vi se predajete.
Patanjđali kaže da zato što se morate predati, pretpostavljate Boga. Bog je pretpostavljena stvar. Kada se budete predali, smejaćete se. Ne postoji Bog. Zapravo: postoje bogovi – ne Bog – mnoštvo bogova, jer kad god se predate vi postajete Bog. Nemojte biti zbunjeni sa Patanjđalijevim Bogom i judeo-hrišćanskim Bogom. Patanjđali kaže: Bog je potencijalnost svakog bića. Čovek kao da je seme Boga – svaki čovek. A kada seme procveta, dođe do ispunjenja, postalo je Bog. Dakle, svaki čovek, svako biće, postaće na kraju Bog.
“Bog” označava upravo najviši vrhunac, krajnje cvetanje. Ne postoji Bog, ali ima bogova – beskonačno bogova. Ovo je potpuno različita koncepcija. Ako pitate muslimane, oni će reći da postoji samo jedan Bog. Ako pitate hrišćane, oni će takođe reći da postoji samo jedan Bog. Međutim, Patanjđali je više naučan. On kaže Bog je mogućnost. Svako nosi tu mogućnost unutar srca. Svako je samo seme, potencijalnost da postane Bog. Kada doprete do najvišeg, izvan kojeg ništa ne postoji, vi postajete Bog.
Mnogi su postigli to pre vas, mnogi će postići posle vas.
Svako na kraju postaje Bog, jer svako je potencijalno Bog, beskonačno bogova. Zbog toga je hrišćanima postalo teško da to shvate. Vi zovete Ramu bogom, vi nazivate Krišnu bogom, zovete Budu bogom, vi nazivate Mahaviru bogom. Čak i Radžneša nazivate bogom.
Za hrišćanina je to postalo nemoguće da se razume. Šta to radite? Za njih postoji samo jedan Bog koji je stvorio svet. Za Patanjđalija niko nije stvorio svet. Milioni bogova postoje, i svako je na putu da postane Bog. Bilo da vi to znate ili ne, vi nosite Boga u svojoj utrobi.
Možete da ne primetite to mnogo puta, ali kako to na kraju možete propustiti? Ako nosite to u sebi, jednog dana seme će procvetati. Ne možete to potpuno da propustite – ne. Ovo je totalno različita koncepcija. Hrišćanski Bog izgleda kao diktator, dominira čitavom egzistencijom. Patanjđalijev je više demokrata – nije despot, nije diktator, nije Staljin, nije car koji sedi na najvišem tronu, sa svojim jedino rođenim sinom Hristom sa strane i apostolima okolo. To je besmislica. Čitav koncept kao da je načinjen prema liku imperatora na prestolu. Ne, Patanjđali je apsolutno demokrata. On kaže da je božanstvenost svačiji kvalitet. Vi nosite to; od vas zavisi da li ćete ga dovesti do njegove potpunosti. Ako ne želite, to je takođe na vama.
Niko ne sedi kao despot nad svetom; niko vas ne prisiljava ili stvara. Sloboda je apsolutna. Vi možete grešiti zbog slobode, možete se udaljavati od božanskog zbog slobode.
Vi patite zbog slobode, a kada to razumete, nije potrebno da patite; možete se vratiti natrag, to je takođe usled slobode. Niko vas ne vraća natrag, i neće biti sudnjeg dana. Nema nikog da vam sudi, izuzev vašeg vlastitog bića. Vi ste počinilac, vi ste sudija, vi ste kriminalac, vi ste zakon. Vi ste sve! Vi ste minijaturna egzistencija.
Bog je uzvišeni ideal. On je zapravo individualna jedinica božanske svesti. On je netaknut od nesreća života, delovanja i rezultata delovanja.
Bog je stanje svesti. To nije osoba, zaista, ali je “individualan”, tako da ćete morati da razumete razliku između ličnosti i individualnosti. Ličnost je spoljna površina tela. Kako vi izgledate drugima, to je vaša ličnost. Vi kažete: “Prefinjena ličnost, lepa ličnost, ružna ličnost” – kako vi izgledate drugima. Vaša ličnost je izbor, mišljenje drugih o vama. Ako ste sami na zemlji, hoćete li imati ikakvu ličnost? Nikakvu ličnost, jer ko će reći da ste lepi, ko će reći da ste glupi, i ko će reći da ste veliki vođa ljudi? Nema nikoga da kaže bilo šta o vama. Mišljenje neće postojati, nećete imati nikakvu ličnost.
Reč ličnost dolazi od grčke reči persona. U grčkoj drami, glumci su koristili maske.
Ove maske su se zvale persona. Od te persone dolazi reč personality (ličnost). Lice koje nosite kada gledate u svoju ženu i osmehujete se, to je ličnost – persona. Vi se ne osećate tako da biste se smeškali, ali morate da se osmehujete. Gost dođe i vi mu iskažete dobrodošlicu, a duboko ispod nikada niste želeli da vam dođe, duboko dole vi ste uznemireni – “Šta sada da radim s ovim čovekom?” – ali se osmehujete, iskazujete dobrodošlicu i govorite: “Tako sam radostan”.
Ličnost je ono što vi postavljate, grimasa koju stavljate na lice, maska. Ali ako nema nikoga u vašem kupatilu, nemate nikakvu ličnost dok ne pogledate u ogledalo. Onda odmah ličnost dolazi jer vi sami počinjete da vršite rad drugog mišljenja. Gledate u lice i kažete, “Lepo”. Sada ste podeljeni, sada ste vi dvoje, dajete mišljenje o sebi. Inače u kupatilu kada nema nikoga, a vi se uopšte ne plašite da vas neko posmatra kroz ključaonicu… Jer ako neko gleda kroz ključaonicu, ličnost ulazi unutra, vi počinjete da se ponašate na određen način.
Koncept jednog Boga zapravo izdvaja i otuđuje božansko od postojanja. Koncept jednog Boga odvaja čoveka od Boga, dok ga koncept mnoštva bogova spaja sa božanskim kroz samu egzistenciju.
Osho
