Ispili se iz bačenog kamena
i bude zenica neba
oslepelog,
malo života zbilja poletelog
s naših
beskrilnih pognutih ramena.
O čudna ptica čija namena
da
bude let zemlje i pesma opustelog
neba, koja se čuje al ne
shvata.
O, belo udvaranje vetra toj ptici od plamena.
Ptico
uzidana u mozak
i zid koju nikad nije upoznao
vid koju je
sluh našo u prostorima šumnim,
u našem uhu tvoja se smrt
zače.
O kamena ptico nek te noć oplače
zvezdama vrelim
zvezdama nerazumnim.
Branko Miljković
