Skriveni egzistencijalni aksiom evropskog bivstva verovatno je hebrejsko nasleđe da čoveka greh srozava, dobročinstvo uzdiže. Prema istočnoj baštini svejedno je, dobro, ili loše, svaki čin opterećuje, jer se sve više utkiva u svet i ometa rasplet.
Dva stava zavise od različitosti znanja o konačnim stvarima. Evropejac želi da dosegne spas. Spas je još uvek život. U baštini čovek zna da spas nije konačan i nije savršeno stanje, večna sreća nije večita i nije potpuno oslobođenje, tek je posledica zasluga. Čovek ponovo mora da se vrati iz raja.
Čovek baštine želi da se potpuno očisti od života, želi da ostvari koncentrovano i čisto bivstvo. Ne želi blaženstvo, nego oslobođenje. Ko želi da realizuje oslobođenje, on mora da ukine svaku vrstu delanja.
Delatnost je antiproces oslobođenja.
Stav u konačnim stvarima određuje životni poredak do poslednjeg i najmanjeg momenta. Evropa se čak ni u večnosti neće i ne ume da odrekne života, i ono što je s druge strane želi kao život. Zato on ima životnu žeđ, zato ima istoriju, zato uvek živi korak ispred ili kasnije nego što se stvarno nalazi, odnosno ima budućnost i prošlost, ali sadašnjost nema, zbog toga pravi umetnost i filozofiju i nauku, zato obožava prirodu, zato živi u matrijarhatu, zbog toga je religiozna. Zbog toga su moć i glas ropstva u imetku. Zbog toga sve što Evropejac živi privremeno je, improvizovano, trenutno, relativno, uslovno, lakoumno, kratkovido, besmisleno, neozbiljno. Zbog toga je aktivan.
Aktivnost najvišeg reda jeste stvaranje umetničkog dela.
Kliment Aleksandrijski je na samom početku Evrope zabrinuto postavio pitanje: da li da čovek piše knjige? Da li da gradi sistem, nešto što je po svojoj objektivno trajnoj suštini iznad svega sumnjivo? Jedno je pak sigurno: vojskovođu iznova prizivaju njegove dobijene ili izgubljene bitke, i kralja ponovo prizivaju suze koje je izazvao svojom vladavinom, no i radostima, i obućara priziva svaki ekser koji je ukucao u đon cipele, i zemljoradnika svako posejano zrno i svaki zamah motike, i radnika svaka obrađena osovina, ali ništa ne opterećuje čoveka toliko, i ništa nema takvu karmatičku težinu kao umetničko delo, slika ili filozofija, crkva ili skulptura, pesma ili sonata. Čin povlači čoveka za sobom. Kuda? U posledice. Koje se ne mogu izbeći. Kakva nepodozrivost, čak beskrajno više, zatamnjeni smisao kad se neko raduje svome umetničkom delu, joy for ever, kao što kaže Kits, ne zna kakav teret preuzima na sebe u jednom sledećem životu, ako već u sadašnjem neko ne mora da se sruši pod ovim teretom, i ne priziva nazad slikara svako oko koje pogleda sliku, i misao koja čita pesmu.
Vedanta priča o pustinjaku kome je više stotina godina, on ne može da umre u svojoj pećini. Tamo gore na planini, kaže, živi stari orao, on me se seća, ubijte ga kako bih se mogao osloboditi.
Uništenje dela je patos kojim se želi podići istorijski prestiž autora. Obično se uništavaju slabija dela koja i nisu sigurno slabija. Da ona što preostanu sva budu savršena. Taština koja imponuje. Malarme. Naivna je ženska čarolija kad se poveruje da se promenila smeđa žena prefarbana u plavušu.
Dejstvo, dejstvo. Kao da je istoriograf javnost umetničkog dela, ili bar publika. Kakva skromnost!
Umetničko delo je urezalo sebe drugde, u prvom redu u onoga ko ga je napravio. Zalud spaljivanje. Teret ostaje.
I dela koja su se izgubila i našla ispod ruševina. Posle Helderlinove smrti, znamo, dugo vremena je potpaljivana vatra u kuhinji preostalim hartijama.
Iza hazardne anarhije svetske istorije nalazi se zakon čija se ni jedna jedina jota ne može izbeći.
Delo spaljuje onaj ko ga ne prihvata, povlači ono što je načinio, i veruje da se može povući. Ali teret ostaje. Mora ga sada podnositi, i ne može ga izbrisati. Jedino što može da učini jeste da bez svedoka kaže, gle, ono što sam uradio, nije uvek bilo dobronamerno. Uticalo je častoljublje, povukao me zanos, ponekada je bilo u meni čežnje, ali je mnogo lukavštine, trikova. Ne smatram se vrednim teatralne smrti na lomači kako bih još i time teret pojačao. Ne mogu ga se osloboditi. Budući da će i tako ostati teret moga bivstva, jedino je ispravno ako ga prihvatim, i spreman sam da podnesem posledice čak i onda, kao što džajna veli, ako to potraje i preko osamdeset i četiri hiljade života.
Bela Hamvaš
