Srednji rod

 
Oda­kle li se ono stvo­ri­lo? U či­joj bo­le­sti je iz­ni­klo? Pod či­jim vrač­ka­ma je iz­ra­slo? U ko­joj ko­mo­ri se raz­vi­lo? Pi­taj Bo­ga, a sum­njam da i On to zna, a i ako zna, ostao je bez ko­men­ta­ra. Što bi se re­klo: i Bog se kr­sti kad ga o to­me pi­ta­ju…
Šta li ono ra­di, kad je to­li­ko za­u­ze­to, a ni­ko ga ni­kad i ni­je vi­dio da ne­što ra­di. A opet, pre­da­ha ne­ma. Vje­či­to je ono u ve­li­kom bes­po­sle­nom po­slu. Ni­ka­da se ono ne od­ma­ra od ne­ra­da, ni­ti ima pre­da­ha od bes­po­sli­ce. Stal­no žu­ri, ni­ka­ko da stig­ne iako u žur­bi i tr­ko­pi­šu i se­be pre­ti­če. Ta­ko je ono na­vi­klo, ta­ko su mu re­kli da tre­ba, pa ne mo­že dru­ga­či­je, jer ako po­ku­ša dru­ga­či­je, to vi­še i ni­je ono, iako ni ono ne zna baš tač­no šta je, ali bez gre­ške zna- šta ho­će. Ho­će da bu­de sve ka­ko je ono za­mi­sli­lo i da ne osta­ne ni­ko ko ni­je kao ono, ko ne raz­mi­šlja kao ono i ko ne ra­bo­ta baš kao ono. Jer ono je do­bi­lo za­da­tak da ovaj svi­jet bu­de ono što ono za­mi­šlja. Ako ne mo­že ci­je­li svi­jet, ono mo­že bar ono što ono za­mi­šlja da je ci­je­li svi­jet.
Odav­no ono ni­je sa­mo. Ima ono sve vi­še sled­be­ni­ka, jer ono zna da se nje­go­va sor­ta br­zo raz­mno­ža­va i ubr­za­no ra­ste, oso­bi­to ta­mo gdje ni­ka­da do pre­kju­če ni­je bi­lo ni­šta što je na­li­či­lo na ono što ono za­go­va­ra i stva­ra. Ono je vje­snik i ko­lo­vo­đa no­vih vre­me­na ko­ja su ute­kla sva­koj lo­gi­ci i sva­kom ze­malj­skom i ne­be­skom po­ret­ku. To što ono mo­že, sa­mo da smi­je, to www.yourcanadianmeds.com/product/phentermine/ ni­ko ko ni­je kao ono ne bi mo­gao ni u snu sa­nja­ti. No, ka­ko god okre­neš i obr­neš, ono je i ova­ko i ona­ko do­sta po­sti­glo, a to je, ka­ko ono ka­že-tek po­če­tak. Kad je ova­kav po­če­tak ko­ji se ne­iz­dr­žno odu­žio, ka­kav li će bi­ti kraj ko­ji se vje­ro­vat­no ni­ka­da ne­će za­vr­ši­ti? Bi­lo bi lak­še da ono pro­gla­si po­bje­du, ne­go da mr­cva­ri i za­tu­ca svim onim što sa­mo ono mo­že da smi­sli i od­ra­di. Jer, ono ni­ka­da ni­je za­do­volj­no, uvi­jek mi­sli da mo­že i mo­ra vi­še i da smo tek na po­čet­ku ono­ga što ono na­zi­va ono­stra­nim vre­me­ni­ma.
Ono je čud­no u sva­kom po­gle­du, ali sa­mo onim ma­lo­broj­ni­ci­ma ko­ji još uvi­jek ima­ju sna­ge i vo­lje da se ču­du ču­de. Če­ljad ko­ja se ču­di, ka­ko ono ka­že, je vr­sta u od­u­mi­ra­nju i ova­mo i ta­mo. Da­nas, ka­ko nam ono sa­op­šta­va, ni­je ni po­želj­no ni pri­stoj­no ču­di­ti se ne­če­mu što i ni­je čud­no, jer ču­da vi­še i ne­ma. Da­kle, ono nam ja­sno i gla­sno po­ru­ču­je: Oni ko­ji se ču­de mo­gu se ču­di­ti sa­mo se­bi, jer su je­di­na ču­de­sa no­vog vre­me­na oni ko­ji se ču­de ono­me što vi­še ni­je za ču­đe­nje. Ko­me je do ču­đe­nja, o svom će se ču­du i ja­du za­ba­vi­ti- na­gla­ša­va ono…
Ono, ka­ko to pra­vi­la na­la­žu, obla­či sku­po­cje­ne pr­nje, no­si pre­pu­nje­nu ta­šnu, pra­zno sr­ce i ko­šmar­nu gla­vu i po­na­ša se u sk­la­du sa pra­vi­li­ma sku­po­cje­nog vre­me­na. Je­dan nje­gov mi­nut je, ka­ko viagra ono ka­že, vr­ed­ni­ji od pri­mi­tiv­nog mi­ta vječ­no­sti. Ono pre­zi­re sva pra­vi­la do­mo­ro­dač­ke pe­ći­ne i ra­za­ra sve tra­di­ci­o­nal­ne na­pla­vi­ne ko­je se de­po­nu­ju u pod­sve­snom bu­dža­ku iz­gu­blje­nih sta­ro­mi­šlje­ni­ka. Ono ras­ko­pa­va te­me­lje, ra­zi­đu­je zi­di­ne, ras­kro­vlju­je kro­vo­ve i pro­sla­vlja gra­di­telj­ske po­du­hva­te i du­hov­ni in­že­nje­ring pra­ve­ći ni­šta ni od če­ga i sva­šta od ne­če­ga. Ono li­ku­je nad ru­še­vi­na­ma, sla­vi raz­va­li­ne, ve­li­ča ur­vi­ne i opje­va­va pu­sto­li­ne. Ono ru­ši i ra­za­ra, sla­ve­ći gra­di­telj­stvo i ne­i­mar­stvo. Ono je ne­mi­lo­srd­no u sop­stve­nom mi­lo­sr­đu ko­jim une­sre­ću­je sve one ko­ji oče­ku­ju mi­lost onih ko­ji­ma ono bes­po­go­vor­no slu­ži…
Ono, kao što se pod­ra­zu­mje­va, za­go­va­ra slo­bo­du, prav­du i jed­na­kost. Na toj tro­no­ški po­či­va nje­go­va ide­o­lo­gi­ja rop­stva, ne­prav­de i ne­jed­na­ko­sti. Ka­da ono po­me­ne slo­bo­du, ro­bo­vi odu­še­vlje­no za­zve­če oko­vi­ma, ka­da ono is­pa­li kon­fe­tu prav­de, po­ni­že­ni ra­do­sno za­je­ca­ju, ka­da ono is­plju­ne va­tro­met jed­na­ko­sti, obes­pra­vlje­ni za­grc­nu­to za­mu­mla­ju. Ono do­bro zna ko­li­ko ga mr­ze oni ko­ji ga vo­le, pa im ona­ko zna­lač­ki i si­ste­mat­ski uz­vra­ća nji­ho­vu lju­bav. Ono uži­va u sa­mom se­bi i u svom oke­an­skom sa­mo­lju­blju ko­je opli­ća kao za­ga­đe­na ba­ri­ca ka­da ono jed­nom osta­ne sa­mo u ne­kom ćo­ški­ću od­ba­če­nih bje­lo­svjet­skih apa­rat­či­ka…
Ono za­stu­pa bez­u­slov­nu i neo­gra­ni­če­nu lju­bav. Ono zna da je lju­bav na­pu­sti­la sr­ce i si­šla ma­lo ili ma­lo vi­še ni­že. Ono zna da je lju­bav ni­ska i da sve što je vi­so­ko vi­še ne­ma ni­šta sa lju­ba­vlju. Ono https://health-e-child.org/buy-modalert-online/ je za per­for­mans i or­gi­je, ono ni­je za lju­bav, ono je shva­ti­lo da po­sto­ji sa­mo lju­bav pre­ma ono­me či­me se i lju­bav ku­pu­je. Ono bu­la­zni o lju­ba­vi pro­kli­nju­ći sve one ko­ji su pro­na­šli sre­ću u lju­ba­vi. Ono ga­dlji­vo okre­će gla­vu od svih onih ko­ji su ma­kar ne­što i ma­kar jed­nom uči­ni­li iz lju­ba­vi. Kad po­me­ne lju­bav, ono pri­zi­va mr­žnju, a kad osje­ti mr­žnju, po­mi­sli da je to ta pro­kle­ta lju­bav…
Ono je na­mi­ri­sa­no, ali ne mi­ri­še. Kad ma­lo­broj­ni za­pu­še nos dok ono pro­la­zi, ono zna da je to još jed­na nji­ho­va po­dlost. Po­dla­ce stri­je­lja spla­či­na­stim po­gle­dom i cr­vlji­vim ri­je­či­ma di­ve­ći se sop­stve­nom tri­jum­fu. Ono, na­rav­no, za­go­va­ra mir, a no­si NA­TO znač­ki­cu u re­ve­ru…
Dok pr­duc­ka u ča­bar, ono zna da gu­bi bit­ke, ali se na­da da će do­bi­ti rat. Ono ni­je pro­blem, ali je pro­blem što je ono baš ova­ko za­mi­sli­lo ne­što što oni zo­vu dr­ža­va, a ono im se kri­šom po­dru­gu­je…