Disertacija o državnoj administraciji (4)
Državu treba pretvoriti u kancelariju, onda se njom uspešnije može upravljati. Vojvoda je glup čovek.
Više puta je bilo reči o tome da kraljevskoj kasti um nije jača strana. Vitezovi nisu dobri mislioci, nego istaknuti karakteri. Zbog toga vojvoda ne primećuje da Makijaveli, kada govori o državi, zapravo misli na kancelariju. Stupnjeve prevare već znamo iz istorije. Prvi korak je da kralja učini nepoverljivim prema narodu. Usadio mu je strah od naroda. Naučio ga je nagradama i kaznama.
Probudio je u njemu lošu savest. Poučio ga je da zna samo za sluge, i da bude nepoverljiv prema slobodnim ljudima. Narod treba da kontroliše, da poveri stvar špijunima koji će referisati o tome šta radi narod i o čemu govori. Prikazati mu kao da je država kolonija. Zapravo država živi u neprestanom unutrašnjem ratu, jer je narod u svakom trenutku spreman za pobunu. Jedino je važno otkriti krivce i poraziti ih. Treba pojačati policiju i poresku upravu, i treba angažovati agente koji će širiti povoljne vesti o vladaru.
11
Ranije se, kaže g. Torndajk, pitanje ovako postavljalo: zbog čega se individui nešto zabranjuje, na primer da udari čoveka, a to isto se u kolektivu zvanično može učiniti? Sama stvar je neusmnjivo imoralna, i upravo zbog toga zajednica je činjenica koja se može raskinuti. Imoralna je i onda ako je počini individua, i onda ako je zvanično počini kolektiv. Sam akt se ne menja. Prebijen čovek je prebijen čovek bilo ko da ga je prebio. Otkud to da se zakonski inače zabranjen postupak može počiniti u navodnom interesu zajednice? Lažno svedočenje se kažnjava, istovremeno kancelarija, zajedničkog interesa radi, lažno svedoči protiv nekoga, pa ga čak i osude. Znamo da se zabranjuje vezana prodaja robe i njeno poskupljenje, pa ipak se to i zvanično čini. Krivotvorenje hrane se oštro kažnjava, istovremeno se uspostavljaju cele institucije koje se zvanično bave falsifikovanjem životnih namirnica (naravno pod nazivom hemija za životne namirnice). Lažno rasuđivanje, klevete, svesne lažne sudske presude, opšteg interesa radi, ne samo da se čine, nego ih treba zvanično činiti. Primena mučiteljskih sredstava smatra se uopšteno bestijalnošću, ali ih policija neprekidno primenjuje. Učitelj se kažnjava ako zapreti razuzdanom derištu, ali policija ispitivanje uhvaćenog čoveka započinje na taj način što ga premlati.
Pitanje je veoma staro. Već je Platon dozvoljavao državi da laže u opštem interesu. A mi znamo da laž nikada ne nastupa sama i da ide zajedno sa ugnjetavanjem i nasiljem. U svakom slučaju uspeli smo državu da odvojimo od državne uprave. Država se ne sme pobrkati s kancelarijom, jer je država organizam naroda, a kancelarija je organizacija vlasti. Država je prirodni unanimitet (unanimite – jednodušnost), a kancelarija je razaranje zajednice u interesu olakšanja vladavine i antiživotna kolektivna organizacija. Kada je znači reč o tome da se zbog navodnog opšteg interesa čini zločin, već znamo da će ga počiniti kancelarija i surovost i razbojništvo, prevara i trovanje, mučenje ljudi i laž i pljačka jesu nešto što kancelarija zvanično čini, kaže: opšteg interesa radi, ali mi već znamo da je to u interesu kancelarije, što uopšte ne pokriva opšti interes, nego upravo suprotno, protivno je svakoj zajednici.
Znajući sve ovo, pitanje sada treba ovako postaviti: Na koji način je moguće otkrivanje temelja stupidnosti, što je jedina mogućnost da se zaštiti čovek od razaranja zajedništva koje dolazi odozgo?
Odnosno kako paralizovati delatnost autonomne desocijalizatorske organizacije koja deluje unutar društva, i kako se njena razarajuća delatnost života može opet preobraziti u brigu o životu?
12
Torndajk razlikuje tri tipa moderne države. Prvi je politička država, drugi je akcionarsko društvo, treći je birokratska država, zavisno od toga da li je baza države nasilje, eksploatacija ili laž.
Paradigma političke države je država tipa Fridriha II. Uvijeno ili otvoreno ali uvek diktatorska. Na njenom čelu je jedna jedina ličnost, ali ponekad organizacija vlasti, partija ili drugi zaverenici. Za ovaj oblik države je karakteristično da je veoma oskudna u idejama, ne vodi mnogo računa o javnim obmanama, i ekonomska pitanja su drugostepena. Postoji u njoj izvesno puritansko obeležje, jednostavna je i sirova, ne vodi računa o suprotnom mišljenju, ne pravi kompromise sa svojim neprijateljima, nije pomirljiva, ne prihvata savete, za to je isuviše ograničena. “Čovek iz prirode stupa u nasilje, iz nasilja u moral”. Država nasilja uvek je i bezuslovno moralna, ili, što je isto, hipokritska.
Politička država posle izvesnog vremena tako opusti da i sam vladar počinje da zeva. Je suis las de regner sur les esclaves – užasno mi je dozlogrdilo da vladam robovima – kaže Fridrih II na samrtnoj postelji. Glavna institucija ove države je policija. Svaki službenik je policajac. Državnu administraciju samo tanka nit odvaja od terora.
Državni poredak tipa Fridriha II nije politička ideja, nego savesno ovlašćenje samovolje. Ni jedan je narod ne može izdržati duže vreme, jer vlast zna samo za jednu vrstu kolektiva, kasarnu, i jednu vrstu jedinke, diktatora. Međutim, uticaj demoralizatorske vlasti odozgo tako je grub i težak da čovek nauči da izbegava njene neotesane poteze. Naravno, nema mnogo skrovišta. Ali je najvažnije, ostala mu je privatnost. Jer ovaj oblik države nije toliko destrukcija individue, već zajednice. Ono što je privatno ostaje u zapećku. Najvažniji zadatak kancelarije jeste da preseče sve socijalne i organske niti, jer priznaje samo veštački složenu organizaciju za legitimno društvo. Gubi se prirodna kastinska hijerarhija i na njeno mesto stupaju magareće lestvice, čije činove vidljivo nose policajci. Vidi: Peru, Vizantija, Kina, Japan, Rusija. Odlikovanja imaju veliki značaj. Pravi život u političkoj državi se održava u šaputanju. Javni jezik je krut i beživotan, siv, tužan, strog, silogističan.
Ovaj oblik države traži uvođenje novog pojma. Taj pojam je politički klerikalizam. Pod političkim klerikalizmom podrazumeva se takav sistem u kojem svetovna vlast želi da se osigura presijom duhovnih sredstava. Ovakve degradirane duhovne istine pretvorene u sredstva postale su ideje i religije državne administracije. Diktator ne preuzima odgovornost za surovosti, i svoje mere svaljuje na religiju i na ideju, i njih čini zbog toga odgovornim. Zbog toga je sveštenstvo veoma značajan činilac države, naravno obrnuto od onoga kako je bilo u tradicionalnoj državi. Ovde upravljačku katsu (izvršnu vlast) ne vrši brahman (duhovni autoritet), nego politička kasta upućuje čoveka duha na njegovu idejnu službu. Politička država je uvek uzurpacija. Diktator preuzima vlast posle državnog udara i zadatak političkog klerikalizma jeste da udar naknadno idejno i religiozno opravda.
Drugi tip organizovane države jeste država akcionarsko društvo. Ono što je u političkoj državi teror, ovde je to korupcija. Praslika političke države je kasarna, a države akcionarskog društva bordel.
Ovde više nema šaputanja. Svako može da drži govore koliko god ga je volja. Politička država štiti zajednicu, što samo znači da je destruira. Akcionarsko društvo štiti jedinku, odnosno destruira jedinku. U novije doba je joj onome koga zaštite. Nema ovde ničega što ne bi moglo biti zaštićeno ili prodano. Posle nekog vremena u akcionarskom društvu nastaje takva buka da se čovek mora povući u sanatorijum. Najvažnije je mesto poreska uprava. Državnu administraciju samo tanka nit deli od buvljaka. Ni jedan narod to ne može da izdrži duže vreme, i od svog zamora odmara se u političkoj državi terora. Mnogi govore da je tamnica prijatnija od bordela. Između privatnog i javnog života nema mnogo razlike, svi su u neprekidnoj strci. Međusobni odnos ljudi određuje konkurencija. Budući da se sve može kupiti, isto tako može se kupiti i politički uticaj. Čovek u ovom društvu gubi svoje individualno obeležje i postaje ekonomska funkcija. Ova država je u svakom slučaju republikanska I to demokratska. Demokratija znači da onaj koji ima više novca, on je bezobrazniji.
Istorija je relativno retko realizovala potpuno činovničku državu (office state), kao da je ovu privilegiju čuvala za dvadeseti vek. U Peruu, ne zna se tačno koliko godina, u Kini i Japanu pod određenim carevima, u Vizantiji već posle Justinijana, pa gotovo sve do pada Konstantinopolja, čovek je u carskoj državi gotovo trajno mogao videti manje-više realizovan oblik ove države. Potpunu realizaciju je ometalo još relativno mnogo životnih elemenata u društvu, koji su iritirali demoralizatorski aktivitet. G. Torndajk kaže da su u tim vremenima društvo toliko ispunjavale religiozno-metafizičke ideje da se ova vrsta kvareži nije primala u zajednicu. Samo u modernom dobu je mogla imati šansu činovnička država kada je nastanku države prethodilo ono pojačano zatamnjenje uma koje je kasnije zvanično nazvano prosvetiteljstvom. Činovnička država se samo mogla realizovati tragom racionalizma, odnosno tragom mišljenja iskvarenog scijentizma. Izvan prosvetiteljskog, intelektualnog i moralnog demoralizatorskog uticaja, posle suludog terora makijavelističke države i gustog spleta laži koji je nastao posredstvom političkog klerikalizma, u društvu je postalo vladajuće stanje čemera i protesta i gnušanja, što obično preplavi zajednicu, kada se odlučuje “neka dođe bilo šta, samo ovo ne”, i to stanje u istoriji obično prethodi najtežim pogrešnim koracima. Činovnička država nastaje iz očaja društva lišenog morala i uma. To stanje se inače naziva nihilizam.
Politička država je kolektiv stavila u prvi plan i potisnula individuu. Kod akcionarske države je obrnuto. Naravno, svaka od njih je upropastila ono što je podržavala. Činovnička država ne priznaje ni individuu, ni kolektiv, samo veštački organizovane desetine, koje više nemaju nikakvog organskog obeležja, i ne čine organsku celinu, nego okupljaju samo pragmatično-racionalno. Kancelarija je negativna socijalna funkcija, odnosno uništava ono što podržava. Individualni i zajednički život se potpuno raspao i cela se država pretvorila u jednu jedinu kolosalnu kancelariju.
Do sada se nismo plašili nihilizma, jer smo verovali da nema nihilističke države, i da se u takvoj državi ne može živeti. Sada vidimo da postoji nihilistička država. To je ona gde ni za šta više nema sankcija. Ne postoje konačni principi. Naizgled postoji nekakav zvanični pogled na svet, ali zapravo zulumćari neka jača samovolja sve dok ne bude oborena i onda zulumćari poredak u nasilju, laži, eksploataciji i pretvori se u tečno stanje, gde više niko ništa ne prihvata. Reči i akcije funkcionišu bezlično i gluvonemno, na odgovornim mestima po pravilu se nalaze pajaci, ali niko ne zna čiji pajaci, ali i oni iznenada nestaju u provaliji, dolaze drugi, pa i oni nestaju. Ništa nije stalno, sem činovničkog užasa.
Ranije detinje, takozvano duhovno-istorijsko shvatanje, razume se i bez otkrića prave prirode ove organizacije, samodopadljivo je uživalo u ideji suprotstavljanja individue i kolektiva govoreći da jedna organizacija društva voli jedno a druga drugo. Danas već znamo da postoji i takav oblik države koja nikome nije naklonjena, i koja demorališe sam humanizam. Činovnička država nije ni individualistička, ni kolektivistička. Ovoj državi više ne priliči ni oznaka činovnička, čije je jedino zadovoljstvo mučenje naroda. U činovničkoj državi učesnik ovoga uživanja je samo izuzetan čovek, i sve je izuzetniji i sve ređi. Jer što neko zauzima višu poziciju, njegova situacija je labilnija.
Činovničku aktivnost na određenom stupnju još je na neki način trebalo moralno opravdavati. U ovom kasnom obliku to već nema značaja. Izgleda da se državna administracija u celini preobrazila u permanentni zločin.
Lorenc Tajg, koji je sa zapanjujućom prilježnošću sakupljao pesme činovnika svih naroda i doba I državnih oblika, razočarano utvrđuje da poezija u činovničkoj državi još jedno vreme tinja, ali u posebnom vidu. Poezija je funkcija javne kancelarije. I pesnik se pretvara u činovnika, i ne sme da piše ništa drugo sem ono što se dopada kancelariji. Posle izvesnog vremena pesniku se smuči i sve napusti, i pesme pišu samo najservilniji, uglavnom dela koja čak nisu pogodna ni za propagandu. A propaganda je prvi korak ka paklu, kao što piše Kami: le premier pas vers l’enfer. Ingersol, američki generalštabni oficir, koji je opisao istoriju iskrcavanja 1944. godine, piše da u Nemačkoj najmračniji fenomen nije bio koncentracioni logor. On je kao simptom velikog bestidnog ludila. Ne, najmračniji fenomen je bilo pokoravanje. Oni koji su se pokorili živeli su običnim životom i dobili su stan. Oni su se prilagodili i zgasli zbog neke privilegije, boljeg položaja, prihoda, novca.
Stručni sociolozi možda mogu da razjasne ovaj proces, kako se dokrajčila ova moralna degeneracija.
Srozavanje ljudskog lika u ovom društveno-političkom sistemu užasava. A L. Ingersol je sve to video u ratu, u izuzetnim okolnostima. Onda nije ni naslućivao kakvi su ti pokorni u pacifikovanoj sredini, već kao građanska bića, okupani, odeveni u dobro skrojena odela, s dobrim prihodima. Nije ni naslućivao kakvi će ljudi biti kada odnosi postanu blaži, i šta to znači ako se konsoliduje štreberstvo i laskanje, a na pokornoga počnu da padaju zlatne kiše povlastica i nagrada i poklona i velikih premija šta će biti kada izdaja postane konvencionalna, kad je ona već promućurnost i spretnost i elastičnost i rezultat dobrog njuha, i šta znači ovako konsolidovan zločinac ugrađen u društvo. Ali podlaštvo ima i dublji stupanj. To je kada zgasli štreber stenje u ropstvu i među izdanim ljudima se prikazuje, zbog loše savesti, kao da zajedno s njima pati, kao da i njega proganjaju, sašaptava se s njima i vajka se i krši ruke, eto, istina i poštenje i sloboda, naročito sloboda.
U ovoj situaciji uvek treba računati s tim da je nepoštenje na strani činovničke države. Od kako postupci jedinki koje su počinile razaranje života ne mogu ni doći u obzir pored opštih laži, organizovanih razbojništava, samovolje, odvlačenja i mučkih ubistava koja je počinila država, od tada je mera teškoća sasvim drugačija. Drugačija je i zbog toga jer je tokom istorije, istina, bilo mnogo zločinaca, bilo kao kraljevi, bilo kao crkveni dostojanstvenici, bilo kao uzurpatori, koji su uveliko počnili zločin razaranja života, ali uvek ostajali u znaku individualne zablude. Činovnička država nije zabluda, nego sistem, i to onako kako za sebe tvrdi, jedini ispravni sistem, i trudi se iz sve snage da ga teorijski opravda i dokaže. Znaju li najviši rukovodioci kancelarije da je to tako? Jedno vreme nisu znali i do tada su imali izgovor. Prema današnjem stanju stvari već znaju, i još uvek imaju opravdanja.
Nisu u stanju da rade drugačije. Upravo zbog toga ko god im se pokori, bilo koji da je razlog, gori je od činovnika. Kancelarija ne može činiti drugo do ono što čini, čovek, međutim, može bar toliko što neće stati uz nju. I prividno pristajanje je pristajanje. I ko je stao uz kancelariju, već iz daljine i sleđa se može prepoznati, po cipelama i kaputu, po pokretima i koraku i držanju glave, i kako na ulici gleda izloge. Ne može se pogrešiti.
Bela Hamvaš
Nastaviće se
