Proleće (5)
XXX
Posle dugog dvoumljenja ispričao sam Rudolfu događaje poslednjeg dana. Nisam mogao duže da čuvam tajnu koja me je raspinjala. Lice mu je potamnelo, viknuo je, prebacio mi da lažem, najzad je eksplodirao otvorenom zavišću. Sve je izmišljotina, najčistija izmišljotina, vikao je trčeći s podignutim rukama. Eksteritorijalnost! Maksimilijan! Meksiko! Ha! Plantaže pamuka! Dosta mu je toga, svršeno je, nema više nameru da mi pozajmljuje svoj album za marke za takve neprijatnosti. Kraj saveza. Otkaz ugovora. Uhvatio se za kosu od ogorčenja. Bio je izveden iz svih granica, rešen na sve.
Počeo sam da mu objašnjavam umirujući ga – veoma preplašen. Priznao sam da je stvar na prvi pogled zaista neverovatna, nezamisliva. Ni ja sam – priznavao sam – ne mogu da se načudim. Nije ni čudo što, nepripremljen, nije ni mogao da je odmah prihvati. Apelovao sam na njegovo srce i čast. Može li se pomiriti sa svojom savešću, da mi baš sada, kad stvar ulazi u odlučujući stadijum, uskrati svoju pomoć i uništi je povlačeći se od učešća? Na kraju sam se prihvatio da na osnovu albuma dokažem da je sve, od reči do reči, istina.
Malo odobrovoljen, raširio je album. Nikad nisam govorio sa takvom rečitošću i vatrenošću, nadvisio sam samog sebe. Podupirući svoje argumente markama, ne samo da sam odbacio sve zamerke, raspršio sve sumnje, već sam izlazeći izvan toga došao do prosto senzacionalnih zaključaka, da sam i sam stao pred perspektivama koje su se otvarale. Rudolf je ćutao pobeđen, više nije bilo govora o raskidanju saveza.
XXXI
Može li se to označiti kao slučajnost, što je baš tih dana stigao veliki teatar iluzija – veličanstveni panoptikum i podigao svoj tabor na trgu sv. Trojice? Odavno sam to predviđao i pun trijumfa saopštio sam to Rudolfu.
Bilo je vetrovito i poplašeno veče. Spremala se kiša. Na žutim i sladunjavim horizontima dan se već sređivao za odlazak, žureći se navlačio je nepromočive i sive pokrovce nad tabor svojih kola, koja su u nizu išla ka kasnim i hladnim drugim svetovima. Pod do polovine već spuštenom tamnijom zavesom još na trenutak su se pokazali daleki i poslednji zraci rumenila, koji su padali u velikoj i plitkoj, beskrajnoj ravnici, punoj prostranih pojezerja i ogledanja. Žut i preplašen, već odlučen odsjaj išao je od tih svetlih puteva ukoso preko polovine neba, zavesa je padala brzo, krovovi su blistali bledomokrim odsjajem, smračivalo se i za trenutak oluci su počeli da pevaju.
Panoptikum je već bio jasno osvetljen. U tom poplašenom i žurnom sumraku, u plavom svetlu dana koji se gubio, tamne siluete ljudi, pokrivene kišobranima, gurale su se u osvetljen trem šatora, gde su s poštovanjem plaćali pred dekoltiranom, šarenom damom, koja je bleštala draguljima i zlatnom plombom u zubima – žive grudi ušnirane i namazane, a onda, spuštajući se dole, na neshvatljiv način nestajali u senci somotskih zavesa.
Ušli smo kroz razmaknutu zavesu u jasno osvetljenu prostoriju. Već je bila ispunjena ljudima. Grupe u kaputima mokrim od kiše, s podignutim okovratnicima, kretale su se ćutke s mesta na mesto, zastajkivale u nemim polukrugovima. Među njima sam bez muke prepoznao one koji su još samo naizgled pripadali tom istom svetu, a ustvari su vodili poseban reprezentativni i balzamovan život na pijedestalu, život izložen i svečano prazan. Stajali su u groznom ćutanju, obučeni u svečane kapute, mantile i sakoe od dobrog materijala sašivene za njih po meri, vrlo bledi, s pečatima svojih poslednjih bolesti od kojih su umrli i blistali očima. U njihovim glavama već odavno nije bilo nikakve misli, samo navika da se pokazuju sa svih strana, mana predstavljanja svoje prazne egzistencije, koja ih je pridržavala sa poslednjim naporom. Odavno je već trebalo da leže u krevetima, popivši kašiku leka, zavijeni u svoje hladne čaršave, zatvorenih očiju. Bila je zloupotreba držati ih još tako kasno u noć na njihovim uskim posteljama i stolicama, na kojima su ukočeno sedeli, u tesnoj lakovanoj obući, miljama daleki od svoje davne egzistencije, blistavih očiju i sasvim lišeni pameti.
Svakome od njih je visio iz ustiju, već mrtav, kao jezik udavljenog, njihov poslednji krik otkada su napustili ludnicu, gde su boravili neko vreme, kao u čistilištu, smatrani za manijake, pre no što su stupili na te poslednje pragove. Da, to ustvari nisu bili sasvim autentični Drajfusi, Edisoni i Lukeni, to su do izvesnog stepena bili simulanti. Možda su zaista bili ludaci, uhvaćeni in flagranti u trenutku kad je u njih ušla ta idee fixe, u trenutku kad je njihovo ludilo za momenat bilo istina i – vešto preparirano – postalo srž njihove nove egzistencije, čisto kao elemenat, bačen u celini na tu jednu kartu i već nepromenljiv. Otada su imali samo tu misao u glavi, kao uskličnik, i stajali su na njoj, na jednoj nozi, kao u letu, zadržani u polovini pokreta.
Tražio sam ga očima u toj gomili, pun nemira, idući od grupe do grupe. Najzad sam ga našao, ali ne u sjajnoj uniformi admirala levantinske eskadre, u kojoj je bio isplovio na admiralskom brodu »Le Cid« iz Tulona one godine kad je trebalo da zauzme meksikanski presto, niti u zelenom fraku konjičkog generala, koji je tako rado nosio svojih poslednjih dana. Bio je u običnom kaputu, dugih naboranih peševa i u svetlim pantalonama, visoki okovratnik sa plastronom podupirao mu je bradu. S poštovanjem i uzbuđenjem stao sam sa Rudolfom u grupu ljudi koja ga je opkoljavala u polukrugu. I tada sam se sav ukočio. Tri koraka ispred nas u prvom redu gledalaca stajala je Bjanka u beloj haljini sa svojom guvernantom. Stajala je i gledala. Njeno lice je bilo pobledelo i oslabelo poslednjih dana, a njene oči sa kolutovima i pune senki gledale su tužno kao smrt.
Stajala je nepokretno, prekrštenih ruku sakrivenih u naborima haljine, gledajući ispod svojih ozbiljnih obrva očima punim duboke tuge. Srce mi se bolno steglo na taj prizor. I protiv volje sam pošao pogledom, samrtno tužnim pogledom i evo šta sam video: njegovo lice se pokrenulo, kao probuđeno, krajičci usta su se podigli u osmehu, oči su blesnule i počele da se kreću u svojim orbitama, grudi, blistave od ordenja, podigle su se od uzdaha. To nije bilo čudo, bio je to običan mehanički trik. Odgovarajuće navijen, nadvojvoda je držao serkl po zakonima mehanizma, prefinjeno i ceremonijalno, kako je bio navikao za života. Vodio je očima redom po prisutnim, zadržavajući ih na trenutak pažljivo na svakom.
Tako su se u jednom trenutku susreli njihovi pogledi. Zadrhtao je, zakolebao se, progutao pljuvačku, kao da je hteo nešto da kaže, ali je već posle jednog trenutka, poslušan mehanizmu, išao dalje pogledom, vodio ga po ostalim licima sa tim istim ohrabrujućim i blistavim pogledom. Da li je primio na znanje Bjankinu prisutnost, da li je ona doprla do njegova srca? Ko je to mogao znati? Čak nije bio u pravom značenju te reči on sam, bio je tek daleki dvojnik sebe, vrlo reduciran i u stanju duboke iznurenosti. Ali držeći se činjenica, trebalo je primiti, da je u neku ruku bio svoj najbliži agnat, bio je možda on sam u onolikom stepenu, koliko je to još uopšte bilo moguće pri takvom stanju stvari, toliko godina posle svoje smrti. Sigurno je bilo teško u tom voštanom vaskrsenju ući tačno u samog sebe. I protiv njegove volje moralo se tom prilikom prokrasti u njega nešto novo i strašno, moralo se smešati nešto od tog ludila tog genijalnog manijaka, koji ga je izmislio u svojoj megalomaniji, a što je Bjanku moralo ispunjavati grozotom i strahom. Jer već onaj, ko je veoma bolestan, izmiče se i udaljuje od samog sebe, a koliko tek neko tako neumesno vaskrsao. Kako se sad držao prema svojoj najbližoj krvi? Pun neprirodne veselosti i hrabrosti igrao je svoju ludačko-cesarsku komediju, nasmejan i sjajan. Da li se mogao toliko maskirati, da li se toliko bojao stražara, koji su ga sa svih strana posmatrali izloženog za gledanje u bolnici voštanih figura, gde su svi živeli u strahu od – bolničke discipline? Da li s mukom očišćen od nečijeg ludila, čist, izlečen i najzad preživeo, nije mogao drhtati, da ga mogu ponovo baciti u kovitlac i haos?
Kad je moj pogled ponovo pronašao Bjanku, video sam kako je sakrila lice u maramicu. Guvernanta ju je bila zagrlila blistajući prazno emajliranim očima. Nisam mogao duže da gledam Bjankin bol, osećao sam da me hvata grč plača i povukao sam Rudolfa za rukav. Uputili smo se ka izlazu.
Za našim leđima taj našminkani predak, taj ded u cvetu godina, slao je i dalje unaokolo svoje zrake, vladarske pozdrave, u preteranoj usrdnosti čak je podigao ruku, skoro je slao poljupce za nama u toj nepokretnoj tišini, usred šištanja acetilenskih lampi i tihog šuštanja kiše na platnu šatora, dizao se na prste ostacima snage, teško bolestan i, kao i svi oni, čeznuo za samrtničkim prahom.
U tremu su našminkane grudi kasirice počele nešto da nam govore, blistajući brilijantima i zlatnom plombom na crnom tlu magičnih draperija. Izašli smo u noć rosnu i toplu od kiše. Krovovi su blistali dok se sa njih slivala voda, oluci su monotono plakali. Trčali smo kroz pljusak, osvetljen upaljenim fenjerima koji su zveketali na kiši.
XXXII
O, ponoru ljudske prevrtljivosti, o, prava paklena intrigo! U čijoj glavi se rodila ta otrovna i satanska misao, koja je svojom smelošću ostavila za sobom najprefinjenije pomisli fantazije? Što dublje ulazim u njenu bezdanu pokvarenost, utoliko me veće divljenje obuhvata prema bezgraničnoj perfidiji, prema blesku genijalnog zla u srži te zločinačke ideje.
Dakle, predosećanje me nije varalo. Tu kraj nas, usred prividne zakonitosti, usred opšteg mira i pune moći traktata vršen je zločin, od koga se koža ježila na glavi. Mračna drama se odigrala u toj savršenoj tišini, tako maskirana i zakonspirisana da niko nije mogao da se doseti i otkrije je u nevinoj spoljašnosti tog proleća. Ko je mogao i podozrevati da se između tog mekog manekena zapušenih usta koji je prevrtao očima i fine, tako brižljivo vaspitane, tako učtive Bjanke, odigravala porodična tragedija? Ko je, najzad, bila Bjanka? Treba li najzad da otkrijemo krajičak tajne? Šta onda ako nije bila poreklom od zakonite meksikanske carice, pa ni od one nelegalne supruge, morganatske Izabele d’Orgaz koja je sa scene putujućeg pozorišta osvojila nadvojvodino srce svojom lepotom.
Šta onda što je njena majka bila ta mlada Kreolka, koju je, tepajući joj, zvao Končita i koja je pod tim imenom ušla u istoriju – nekako preko kuhinjskih stepenica? Podaci o njoj, koje sam uspeo da sakupim na osnovu albuma za marke, mogu se sažeti u nekoliko reči.
Posle cesarova pada Končita je otputovala sa svojom malom ćerčicom u Pariz, gdje je živela od udovičke rente, nesalomljivo čuvajući vernost svom cesarskom ljubavniku. Istorija tu gubi dalji trag te uzbudljive osobe ustupajući reč nagađanjima i intuiciji. O udaji njene ćerčice i o njenoj daljoj sudbini ne znamo ništa. Ali 1900 g. neka gospođa de V., osoba neobične i egzotične lepote, s malom ćerkom i mužem sa lažnim pasošem odlazi iz Francuske u Austriju. U Salcburgu, na bavarskoj granici, u trenutku prelaska u bečki voz celu porodicu zadržava austrijska žandarmerija i hapsi je. Čudno je što posle ispitivanja njegovih lažnih dokumenata gospodina de V. puštaju na slobodu, a on ne preduzima nikakve mere da oslobodi ženu i ćerku. Tog istog dana se vraća u Francusku i njegov trag se gubi. Tu se gube sve niti u potpunom mraku. S kakvim zaprepašćenjem sam im ponovo otkrio trag koji je u vatrenoj liniji izbio u albumu za marke. Identifikovanje pomenutog gospodina de V. sa izvesnom veoma sumnjivom osobom, koja se javlja pod sasvim drugim imenima i u drugoj zemlji, ostaće zauvek moja zasluga i moje otkriće. Ali pst!… O tome još ni reči. Dovoljno je da je Bjankina genealogija bila otkrivena van svake sumnje.
Bruno Šulc
Nastaviće se
Preveo: Stojan Subotin
