Neka ne bude dano
da umrem od tebe daleko,
u planinama golubljim,
s krivonogim dečkom pjevušeći.
Neka ne bude dano
ni tebi, oblake goneći,
u pomrčini da vidiš
moje suze i jad sve dublji.
Neka mene opoje
hor vode i nebesa, nek meni
granit zagrljaj pruži,
nek proguta,
korak moj nek ne zaboravi,
neka mene opoje,
neka mene, bjegunca, zasjeni
bijelom noći tvoja
nepomjernost u zemaljskoj slavi.
Sve će da umukne okolo.
Samo će na sredini rijeke što huči
crni tegljač zakričati:
to pomamna sa tamom je borba,
i noć što leti
ovaj bijedni život će da zaruči
sa krasotom tvojom
i s ispravnošću mojom onkraj groba.
Josif Brodski
2. jun 1964.
Časopis Polja, br. 492
polja.rs
sa ruskog preveo Marko Vešović
