Anatomija Fenomena

Peščana knjiga [Tema: Borhes]

…thy rope of sands…

George Herbert (1593-1623)

Prava se sastoji od beskonačnog broja tačaka; ravan od beskonačnog broja prava; obim od beskonačnog broja ravni; hiperobim od beskonačnog broja obima… Ne, to doista nije, more geometrico, najbolji način da započnem moju priču. Tvrditi da je istinita, sada je uobičajeno u svakoj fantastičnoj priči; moja, međutim, jeste istinita.

Živim sam, na četvrtom spratu u ulici Belgrano. Jednog poslepodneva, pre nekoliko meseci, začuh kucanje na vratima. Otvorio sam i ušao je neki neznanac. Bio je visok čovek nerazgovetnih crta lica. Možda ga je moja kratkovidost tako videla. Sve je u njegovom izgledu odavalo pristojno siromaštvo. Bio je obučen u sivo i nosio je sivi kofer u ruci. Odmah sam osetio da je stranac. Na početku sam verovao da je star; kasnije primetih da me je prevarila njegova retka plava kosa, skoro bela, na skandinavski način. Tokom našeg razgovora, koji nije trajao više od jedan sat, saznao sam daje poreklom sa Orknejskih ostrva.

Pokazah mu stolicu. Čoveku je trebalo nešto vremena da progovori. Odisao je setom, kao ja sada.

– Prodajem Biblije – reče mi.

Uzvratih mu pomalo sitničavo:

– U ovoj kući ima nekoliko engleskih Biblija, uključujući prvu, Džon Viklifovu. Imamo, takođe, i Bibliju Siprijana Valere, Luetovu, koja je sa stanovišta književnosti najgora i latinski primerak Vulgate. Kao što vidite, nešto mi ne nedostaju Biblije.

Posle izvesnog ćutanja odgovorio mi je.

– Ne prodajem samo Biblije. Mogu vam pokazati jednu svetu knjigu koja će vas možda zanimati. Nabavio sam je na granicama Bikanira.

Otvorio je kofer i ostavio je na sto. Bila je to knjiga formata osmine, sa platnenim povezom. Nema sumnje da je prošla kroz mnoge ruke. Pregledao sam je; iznenadila me njena neobična težina. Na koricama je pisalo Holy Writ, a ispod toga Bombay.

– Verovatno je iz devetnaestog veka – primetih.

– Ne znam. Nikada nisam saznao – glasio je odgovor.

Otvorih je nasumice. Slova su mi bila strana. Stranice, koje su mi se činile istrošene i siromašne tipografije, bile su odštampane u dva stupca na način biblije. Tekst je bio zgusnut i raspoređen po stihovima. U gornjem uglu stranica nalazile su se arapske brojke. Pažnju mi je privuklo to što je parna stranica nosila broj (recimo) 40.514, a neparna, naredna, 999. Okrenuh je; poleđina je bila numerisana sa osam brojki. Imala je malu ilustraciju, kao što se koristi u rečnicima: sidro nacrtano perom, kao neveštom rukom nekog deteta.

Tada mi nepoznati reče:

– Pogledajte je dobro. Nikada je više nećete videti.

U tvrdnji se osećala nekakva pretnja, ali ne i u glasu.

Zagledah se u to mesto pa zatvorih knjigu. Odmah zatim sam je otvorio. Uzalud sam tražio crtež sidra, stranicu za stranicom.

Kako bih prikrio svoju zbunjenost, rekoh mu:

– Radi se o nekoj verziji Svetog Pisma na nekom hindustanskom jeziku, zar ne?

– Ne – uzvratio mi je.

Zatim je utišao glas kao da mi saopštava tajnu:

– Nabavio sam je u jednom selu u ravnici za nekoliko rupija i Bibliju. Njen vlasnik nije znao da čita. Sumnjam da je u knjizi nad knjigama video nekakvu amajliju. Bio je iz najniže kaste; ljudi nisu mogli da gaze njegovu senku a da se ne zaraze. Reče mi da se njegova knjiga zove Peščana knjiga, jer ni knjiga ni pesak nemaju ni početak ni kraj.

Zamolio me da potražim prvu stranicu.

Levu sam ruku oslonio na naslovnu stranu i otvorio palcem skoro slepljenim sa kažiprstom. Sve je bilo uzalud: uvek se pojavljivalo nekoliko stranica između naslovne strane i ruke. Kao da su navirale iz knjige.

– Sada potražite kraj.

Bio sam, takođe, neuspešan; jedva sam uspeo da promucam glasom koji nije bio moj:

– Ovo je nemoguće.

I dalje tihim glasom prodavač Biblija mi reče:

– Nije moguće, ali jeste. Broj stranica ove knjige je upravo beskonačan. Nijedna nije prva; nijedna nije poslednja. Ne znam zašto su numerisane na taj proizvoljan način. Možda da bi dale do znanja da članovi beskonačnog niza dopuštaju bilo koji broj.

Zatim, kao da glasno razmišlja:

– Ako je svemir beskonačan, nalazimo se na bilo kojoj tački svemira. Ako je vreme beskonačno, nalazimo se na bilo kojoj tački vremena.

Njegova su mi razmišljanja zasmetala. Upitah ga:

– Vi ste, bez sumnje, religiozni?

– Da, ja sam prezbiterijanac. Moja je savest čista. Siguran sam da nisam prevario domoroca kada sam mu dao Reč Gospodnju u zamenu za njegovu knjigu đavola.

Uverih ga da nema šta sebi da prebaci i upitah ga, usput, da li je u prolazu kroz ove krajeve. Odgovori mi da namerava da se vrati u domovinu kroz nekoliko dana. Tada sam saznao da je Škotlanđanin sa Orknejskih ostrva. Rekoh mu da Škotsku lično volim zbog ljubavi prema Stivensonu i Hjumu.

– I Robiju Bernsu – ispravi me on.

Dok smo razgovarali, ja sam i dalje istraživao beskonačnu knjigu. S lažnom ravnodušnošću, upitah ga:

– Nameravate da ovaj čudan primerak ponudite Britanskom muzeju?

– Ne. Nudim ga vama – odgovori mi postavi visoku cenu.

Odgovorio sam, sasvim iskreno, da je taj iznos za mene nedostižan i ostadoh razmišljajući. Posle nekoliko minuta smislio sam plan.

– Predlažem vam razmenu – rekoh mu. – Vi ste dobili ovu knjigu za nekoliko rupija i za Sveto Pismo; ja vam nudim iznos moje penzije, koju sam upravo naplatio, i Vajklifovu Bibliju odštampanu goticom. Nasledio sam je od mojih roditelja.

– A black letter Wiclif ! – promrmljao je.

Otišao sam do spavaće sobe i doneo mu pare i knjigu. Prelistao je i proučio naslovnu stranu strašću bibliofila.

– Dogovorili smo se – reče mi.

Iznenadilo me je to što se nije cenjkao. Tek ću kasnije shvatiti da je on ušao u kuću odlučivši da proda knjigu. Nije brojao novčanice i spremio ih je.

Razgovarali smo o Indiji, o Orknejskim ostrvima i o norveškim jarls koji su njima vladali. Bila je već noć kada je čovek otišao. Nisam ga ponovo video, niti znam njegovo ime. Mislio sam da čuvam Peščanu knjigu u praznini koju je ostavio Viklif, ali sam se na kraju odlučio da je sakrijem iza nekoliko tomova nepotpunih Hiljadu i jedne noći.

Legao sam i nisam spavao. Oko tri ili četiri izjutra upalih svetio. Potražio sam nemoguću knjiga i prelistao stranice. Na jednoj od njih ugledah nacrtanu masku. Ugao je imao brojku, ne znam koju, podignutu na devetu potenciju.

Nikome nisam pokazao svoje blago. Sreći što je posedujem pridodao se strah da mi je ne ukradu, a posle i sumnja da možda i nije doista beskonačna. Te dve brige pogoršaše moju staru mizantropiju. Ostalo mi je bilo nekoliko prijatelja; prestao sam da ih viđam. Zarobljenik Knjige, skoro da se nisam ni pomaljao na ulicu. Ispitao sam lupom istrošen hrbat i korice i odbacio mogućnost nekakve prevare. Utvrdio sam da su sitne ilustracije udaljene dve hiljade stranica jedna od druge. Beležio sam ih u jednoj svesci po azbučnom redu, a uskoro je popunio. Nikada se nisu ponovile. Noću, u retkim intervalima koje mi je pružala nesanica, sanjao sam knjigu.

Leto je odmicalo i ja sam shvatio da je knjiga čudovišna.

Ništa mi nije vredelo to što sam smatrao da ni ja nisam ništa manje čudovišan, koji je gledam očima i dodirujem sa noktima sa deset prstiju. Osetio sam da je u pitanju predmet more, nešto bestidno što sramoti i truje stvarnost.

Pomislio sam na vatru, ali sam se uplašio da bi spaljivanje jedne beskonačne knjige moglo biti podjednako beskonačno i da bi ugušilo u dimu planetu.

Setih se da sam čitao kako je šuma najbolje mesto da se sakrije jedan list. Pre penzionisanja ja sam radio u Nacionalnoj Biblioteci, koja je čuvala devetsto hiljada knjiga; znam da se desno od hodnika jedno krivudavo stepenište utapa u podrum, gde se nalaze novine i mape. Iskoristio sam nepažnju zaposlenih da izgubim Peščanu knjigu na jednoj od vlažnih polica. Potrudio sam se da ne obratim pažnju ni na kojoj je visini ni na kojoj udaljenosti od vrata.

Osećam malo olakšanje, ali ne želim ni da prođem ulicom Meksiko.

Horhe Luis Borhes

Ostavite komentar: