Staviću sve na svoje mesto –
knjige, slike, tvoje sitnice
u fioci poređati nanovo.
Prozor zaglaviti
da se ne zatvori –
ptice su stigle!
Uneću rublje, da ne pokisne –
može i kiša da svrati;
stolice namestiti oko praznog
stola.
Ostaviću svetlo,
vrata otključati.
Sve će biti kao da je neko tu.
Spustiću glavu na jastuk –
i za tren osedeti.
A, ti, ako slučajno svratiš –
ne budi me.
Sećaj se,
da ti ne bude žao
što si otišao rano,
što te odavno ovde nema.
Vidiš – sve bi bilo isto!
Vrati se tiho i
ne zatvaraj prozor.
Jasna Đurđić
