I
Grmi i tutnji čitav jedan kraj Kijeva: to jesaul Gorobec ženi sina. Mnogo je sveta podolazilo jesaulu u goste. U stara vremena ljudi su voleli dobro da pojedu, još više da popiju, a najviše da se provesele. Dojahao je na svom vrancu i Zaporožac Mikitka pravo sa razuzdane pijanke u Perešljaj-polju, gde je sedam dana i sedam noći kraljeve šljahtiće pojio rujnim vinom. Stigao je i jesaulov pobratim sa svog imanja između dveju planina s onu stranu Dnjepra, Danilo Buruljbaš sa mladom ženom Katarinom i jednogodišnjim sinom. Gosti su se divili belom licu panji Katarine, njenim obrvama tamnim kao nemački somot, njenoj kitnjastoj suknji i bluzi od plave starinske svile, čizmicama sa srebrnim potkovicama, ali ih je više od svega čudilo što sa njom nije došao njen stari otac. Dvadeset jednu godinu proveo je ko zna gde i tek godinu dana živi u Zadnjeprovlju. Kćeri se svojoj vratio kad se već bila udala i rodila sina. On bi sigurno imao da ispriča svakojakih čudesa. A kako i ne bi, kad je toliko dugo proveo u tuđini! Tamo je sve drukčije, ni ljudi nisu kao ovdašnji, ni hrišćanskih crkava nema… ali on nije došao.
Goste su poslužili prepečenicom sa suvim grožđem i šljivama a na velikom poslužavniku izneli su svadbeni kolač. Svirači su dograbili donju koru kolača pečenu s novčićima, privremeno su ućutali stavivši pored sebe cimbala, violine i bubnjeve. Tada mlade žene i devojke obrisaše usta vezenim maramicama pa počeše ponovo izlaziti, a mladići podbočeni ponosno se obazirući oko sebe pogleduju u tom pravcu i stoje spremni da im polete u susret – kad u tom trenutku stari jesaul iznese dve ikone da blagoslovi mladence.
Ove ikone dobio je od časnog kaluđera, oca Vartolomeja. Na njima nema bogatih ukrasa, ne blista na njima ni srebro ni zlato, ali nikakva nečista sila ne sme se dotaći onoga u čijoj se kući one nalaze. Jesaul podiže ikone u vis i htede da pročita kratku molitvu… kad najednom deca, koja su se dotle igrala na zemlji, uplašeno vrisnuše, njima se pridružiše i odrasli i u strahu upreše prstom na kozaka koji je staja među njima. Ko je to bio, niko nije znao. U međuvremenu on je divno odigrao kazačok i uspeo da nasmeje oko njega okupljeni svet. Kad jesaul diže ikone, njegovo se lice najednom promeni: nos mu se izduži i iskrivi u stranu, umesto kestenjastih zatitraše mu zelene oči, usne mu pomodreše, brada zadrhta i zašilji se kao koplje, iz usta mu izviri očnjak, iza glave se izdiže grba – i od kozaka posta starac.
– To je on ! To je on ! – vikao je narod zbijajući se jedno uz drugo.
– Veštac se opet pojavio! – vikale su majke uzimajući svoju decu u naručje.
Jesaul veličanstveno i dostojanstveno istupi napred, isturi ikone prema vešcu i gromkim glasom reče:
– Nestani, sliko sotonina, ovde ti nije mesto! Čudni starac zašišta, škljocnu zubima kao vuk i nestade.
Kao što se more pokrene za vreme nepogode, tako kroz narod krenuše priče i nagađanja.
– Kakav je to veštac? – pitali su mladi, još neiskusni ljudi.
– Biće nesreće! – odmahivali su starci glavom. Po prostranom jesaulovom dvorištu svet se poče skupljati u gomile da sluša priče o čudnovatom vešcu. Svi su govorili različito i niko nije mogao reći ništa pouzdano.
Tada u dvorište izvaljaše bure medovine i doneše dosta vedrica grčkog vina, i veselje se ponovo nastavi. Svirači grmnuše, devojke, mlade žene i hitri kozaci u jarkim dolamama zaigraše. U igri im se pridružiše, kad se malo podnapiše, devedesotogodišnje i stogodišnje starine prisećajući se godina koje ne prođoše uzalud. Veselje potraja do duboko u noć; takvih veselja više nema. Tada gosti počeše da se razilaze, ali ih je malo otišlo svojoj kući. Mnogi su i bez pitanja ostali da prenoće u jesaulovom prostranom dvorištu, najviše je pospalo pod klupama, na podu, pored konja, ispred štale, tu gde je klonula od pića kozačka glava – onde leži i hrče da se razleže po celom Kijevu.
II
Blaga svetlost razli se po čitavom svetu. To se mesec pojavio iza brda. Velom kao skupoceni damast i belim kao sneg, prekrio je brdovitu obalu Dnjepra, a senka se povukla u gustu borovinu.
Sredinom Dnjepra plovi čamac. Napred sede dva momka, crne kozačke šubare nakrivili, a ispod vesala im, kao varnice od kremena, pršte vodene kapi na sve strane.
Zašto kozaci ne pevaju? Ne vode razgovore ni o katoličkim sveštenicima koji su već došli u Ukrajinu i preobraćaju kozake u katolike, niti o tome kako se Horda žestoko borila dva dana na Slanom jezeru. Zar je njima do pesme? Kako da pričaju o nemilim događajima kad je njihov pan Danilo utonuo u misli dok mu se rukav skupocenog kaftana spustio iz čamca u vodu i kvasi se. Njihova panji Katarina lagano ljulja dete ne skidajući očiju s njega, a na njenu, platnom nepokrivenu, kitnjastu suknju padaju kapi vode u vidu sive prašine.
Milina je sa sredine Dnjepra pogledati u visoke planine, prostrane livade i zelene šume! Ove planine – nisu planine, one nemaju podnožja; visoko nebo je i dole pod njima i gore u vrhovima njihovim. I te šume što se na visovima vide – nisu prave šume; to je kosa izrasla na kosmatoj glavi šumskog starca.
Ispod nje u vodi kupa se brada, a pod bradom i nad kosom su visoka nebesa. Ove livade – nisu livade; to je zeleni pojas kojim je po sredini opasano okruglo nebo, a u gornjoj i donjoj polovini njegovoj šeta se mesec.
Danilo ne gleda nikud u stranu, on gleda u svoju mladu ženu.
– Što si mi se tako rastužila, mlada moja ženo, zlato moje, Katarina?
– Nisam tužna, pane moj Danilo! Mene su uplašile čudnovate priče o vešcu. Pričaju da se on rodio tako strašan… i odmalena s njim se ni jedno dete nije htelo igrati. Čuj, pane Danilo, kakve se strahote o njemu pričaju: kažu da se njemu činilo da mu se svi rugaju. Ako bi po mrkloj noći sreo kakvog čoveka, njemu bi se činilo da ovaj otvara usta i kezi mu se. Sutradan bi tog čoveka našli mrtvog. Bilo mi je i čudno i strašno slušati ove priče – govorila je Katarina vadeći maramu i brišući njome lice deteta usnulog na njenim rukama. Na marami je crvenom svilom bilo izvezeno lišće i bobice.
Pan Danilo ne reče ništa, već samo uperi pogled u pomrčinu u pravcu zemljanog bedema koji se iza šume crneo u daljini, a iza koga se uzdigao stari zamak. Na čelu mu se obrazovaše tri bore. Levom rukom pogladi brkove.
– Nije toliko strašno što je on veštac, već što je neugodan gost. Kakav ga đavo donese ovamo. Čuo sam da Ljasi hoće da podignu neku tvrđavu da bi nam presekli put ka Zaporošcima. Ako li to bude istina, rasturiću to đavolje gnezdo čim čujem da on tu ima tajno sklonište. Spaliću starog vešca da gavranovima neće ostati šta da kljuju. Mislim da on sigurno ima zlata i drugog blaga. Eno, gde živi taj đavo! Ako li on ima zlata… Sada ćemo ploviti pored krstova – to je groblje, tu trunu njegovi nečisti dedovi. Priča se da su svi oni bili spremni da i sebe, zajedno s dušom i svojim poderanim kožusima, za novac prodaju sotoni. Ako on zaista ima zlata, ne treba oklevati, u ratu se uvek ne dobija…
– Znam šta nameravaš. Susret s njim ne sluti na dobro… Ali ti tako teško dišeš, tako srdito gledaš, obrve su ti se mračno nad oči nadvile!…
– Ćuti ženo! – odbrusi ljutito Danilo. Ko se s vama združi i sam postane žena. Momče, daj mi vatre! – obrati se jednom veslaču, koji iz svoje lule istrese žar i stade ga presipati u lulu svoga gospodara.
– Plaši me vešcem! – nastavi pan Danilo. – Kozak se, hvala bogu, ne boji ni đavola, ni katoličkih sveštenika.
Mnogo bi bilo vajde kad bismo slušali žene. Je li tako, momci? Naša žena je lula i oštra sablja. Katarina ućuta, obori oči ka tihoj vodi. Vetar što je mreškao vodu činio je da se sav Dnjepar prelivao u srebru kao vučja dlaka usred noći.
Čamac skrete i poče se držati šumovite obale. Na obali se videlo groblje. Natruli krstovi zbijali su se u gomile. Među njima ne raste ni kalina, niti se zeleni trava, samo ih mesec obasjava s nebeskih visina.
– Momci, čujete li da neko viče? Neko nas zove u pomoć! – obrati se pan Danilo svojim veslačima.
– Čujemo krike, kao da dolaze s one strane – uglas odgovoriše momci pokazujući na groblje.
Potom se sve utiša. Čamac malo savi i poče da zaobilazi istureni greben. Najednom veslači ispustiše vesla i pogled im se ukoči. Zabezeknu se i pan Danilo: strah i jeza prostrujaše mu kroz kozačke žile.
Krst na jednom grobu se zaljulja i iz groba se lagano podiže sasušeni mrtvac. Brada mu do pojasa, na prstima nokti duži od samih prstiju. On nečujno podiže ruke uvis. Lice mu zadrhta i iskrivi se. Videlo se da trpi strašne muke. “Guši me! Guši me!” – prostenja divljim, neljudskim glasom koji je kao nož parao srce, i najednom ga nestade pod zemljom. Zaljulja se drugi krst i opet izađe mrtvac strašniji i viši od onog prvog, sav zarastao u bradu do kolena, a okoštali nokti mu još duži. On još jezivije zavapi: “Guši me!” – i nestade. Zaljulja se i treći krst i pojavi se i treći mrtvac. Kao da su se same kosti digle visoko iznad zemlje. Brada mu do peta, a prsti sa dugim noktima zarili se u zemlju. Jezivo podiže ruke uvis kao da hoće da dohvati mesec i poče tako da urla kao da mu neko testeriše žute kosti…
Dete koje je dotle spavalo u Katarininom naručju vrisnu i probudi se. Panji uplašeno ciknu. Veslačima kape padoše u Dnepar. I sam pan Danilo zadrhta.
Pa se opet sve stiša kao da ničega nije bilo, ali preplašeni mladići još se zadugo nisu mogli latiti vesala.
Buruljbaš brižno pogleda svoju mladu ženu koja je uplašeno njihala na rukama rasplakano dete, privuče je sebi na grudi i poljubi u čelo.
– Ne boj se, Katarina! Pogledaj: nema ničega! – govorio je pokazujući rukom na sve strane. – To veštac hoće da zaplaši ljude, da niko ne bi otkrio njegovo pogano gnezdo. Samo će time uplašiti žene! Daj mi sina ovamo da ga ja držim! – to reče pan Danilo, pa podiže sina uvis i prinese ga usnama: – Je l da, Ivane, ti se ne plašiš veštaca? Kaži: ne bojim se, tata, ja sam kozak. Prestani da plačeš, sad ćemo stići kući, mama će te nahraniti kašom, smestiće te u kolevku da spavaš i pevaće ti pesmu:
Buji paji, buji paji!
Buji paji, čedo moje!
Rasti nama na radost!
Kozaštvu na slavu!
Dušmanu na stravu!
Čuj, Katarina, meni se čini da tvoj otac neće da živi sa nama u slozi. Došao je namrgođen, nabusit i sve kao da se nešto ljuti… Pa, ako mu se ne sviđa, što je dolazio? Neće da pije za kozačku slobodu! Dete nije uzeo u ruke. U prvo vreme sam hteo da mu poverim sve što mu leži na duši, ali mi se nekako nije dalo, reč mi samo zastade u grlu. Ne, nema on kozačko srce. Kozačka srca bilo gde da se sretnu, jedno drugom samo što ne skoče iz grudi u susret. Šta kažete, dragi moji, hoće li skoro obala? Za kape ne brinite, nove ću vam dati. Tebi ću, Stecko, dati kadifom opšivenu i zlatom izvezenu. Skinuo sam je s Tatarina zajedno s glavom. Sve što je imao na sebi uzeo sam, samo sam mu golu dušu pustio na slobodu. Hajde, pristajte! Eto, Ivane, mi stigosmo, a ti još plačeš! Uzmi ga, Katarina!
Svi izađoše iz čamca. Iza brda se pojavi slameni krov – dedovina pana Danila, iza nje – još jedno brdo, pa onda polje, a dalje, prođi ako hoćeš i sto vrsta unaokolo, nigde nećeš sresti ni jednog kozaka.
III
Imanje pana Danila nalazilo se između dva brda u uskoj dolini koja se spušta ka Dnjepru. Kuća mu nije visoka kao kod svih kozaka. Ima jednu svečanu prostoriju, ali je tolika da se u nju mogu smestiti i on i žena, i stara služavka, i deset odabranih momaka. Svud unaokolo u gornjem delu po zidovima su hrastove police. Na njima su gusto poređane mnogobrojne činije i lonci. Ima tu i srebrnih pehara, i čaša zlatom optočenih, poklonjenih i u ratu zadobijenih. Ispod polica vise skupocene muškete, sablje, puške kremenjače, koplja. Silom ili milom došli su mu do ruku od Tatara, Turaka i Ljaha. Nije ni čudo što su iskrzani. Gledajući ih pan Danilo se, kao po nekim obeležjima, sećao svojih okršaja. Dole uza zid stoje dobro izglačane hrastove klupe, a pored njih, ispred banka visi kolevka na konopcima provučenim kroz alku na tavanici. Po celoj sobi pod je dobro utaban i premazan glinom. Na klupama spavaju pan Danilo i njegova žena, na banku stara služavka, u kolevci ljuljaju i uspavljuju dete. Na podu, jedan do drugog spavaju momci. Ali kozak više voli da spava na goloj zemlji pod vedrim nebom. Ne treba mu ni jastuk ni perina. On stavi pod glavu svežeg sena pa se slobodno opruži po travi. Kad se usred noći probudi voli da pogleda visoko nebo osuto zvezdama i strese se od noćne svežine koja daje čvrstinu kozačkim kostima.
Protežući se i kroz san mrmljajući, on pali lulu i još bolje se umotava u topli kožuh.
Nije se rano probudio Buruljbaš posle jučerašnjeg veselja, a kad se probudio, seo je na klupu u ugao sobe i počeo da oštri novu, u zamenu dobijenu, tursku sablju. Panji Katarina uzela je da zlatom veze svileni peškir. Tada u sobu uđe Katarinin otac, ljutit, namrgođen, s prekomorskom lulom u zubima, priđe kćeri i grubo je stade ispitivati za razlog njenog kasnog povratka kući.
– O tome, taste, ne treba pitati nju, već mene! Ne odgovara žena, nego muž. Kod nas je takav običaj i ti nemoj da se ljutiš na to – reče Danilo ne prekidajući posao. – Možda u drugim, neverničkim zemljama nije tako, ja ne znam.
Srdito tastovo lice obli se crvenilom, a oči mu sevnuše divljim sjajem.
– A ko će se brinuti za svoju kćer, ako neće otac! – promrmlja za sebe otac. – Dobro, sad pitam tebe, kud si se skitao do kasno u noć?
– E, to je već druga stvar, dragi taste! Na ovo ću ti odgovoriti da sam već odavno izašao iz pelena. Umem dobro da jašem konja, da vladam oštrom sabljom i još mnogo štošta, ali znam i da za ono što radim ni pred kim ne polažem računa!
– Ja vidim, Danilo, i znam da ti hoćeš da se svađaš! Onaj ko nešto krije, taj sigurno smera nešto rđavo.
– Misli ti šta hoćeš, – reče Danilo – a ja mislim svoje. Hvala bogu, još ni u jedan nečastan posao nisam bio umešan, uvek sam se borio za pravoslavnu veru i otadžbinu, a ne kao neke skitnice što tumaraju ko zna kuda dok se pravoslavci bore za opstanak, pa tek posle toga dođu da ovršu žito koje nisu posejali. Ne liče čak ni na unijate, u crkvu božju ne zaviruju. Takve bi trebalo dobro propitati kud se skitaju.
– E, moj kozače, znaš li ti… da slabo gađam: na svega sto hvati probijam kroz srce. Ja i ne sečem sabljom dobro: od čoveka ostaju komadići sitniji od krupe od koje se kaša kuva.
– Ja sam spreman! – reče pan Danilo i hitro prekrsti vazduh sabljom, kao da je znao zašto ju je oštrio.
– Danilo! – vrisnu Katarina zgrabivši ga za ruku i obesivši se za nju. – Osvesti se, bezumniče, pogledaj na koga ruku dižeš! Oče, kosa ti je bela ko sneg, a ti si se raspalio kao nerazumni mladić.
– Ženo! – viknu besno Danilo – ti znaš da ja to ne volim. Gledaj svoja ženska posla.
Sablje strašno zveknuše, gvožđe stade seći grožđe, a varnice kao prašina zasuše kozake. Plačući Katarina ode u zasebnu sobu, baci se na postelju i zapuši uši da ne sluša zveket sabalja. Ali kozaci su se tako tukli da se udarci ničim nisu mogli zaglušiti. Srce joj se cepalo. Čitavim telom osećala je zvuke: tuk, tuk. “Ne, ne mogu izdržati, ne mogu više trpeti. Možda već crvena krv izbija u mlazevima iz belog tela. Možda sada moj dragi malaksava, a ja ovde ležim!” I uđe u sobu sva bleda i jedva dišući. Sa podjednakom snagom kozaci se strahovito biju. Ni jedan ni drugi ne popušta. Sad navaljuje Katarinin otac – uzmiče pan Danilo, kad napada pan Danilo – uzmiče surovi otac – i opet su ravnopravni. Kipte. Razbesneli se… Uh! Sablje zazvečaše a sečiva sa treskom odleteše u stranu.
– Hvala ti, bože! – reče Katarina, ali tog trenutka vrisnu kad ugleda da kozaci dograbiše muškete.
Namestiše kremene i zapeše oroze.
Opali pan Danilo i promaši. Sad nanišani otac… On je star, vid mu nije tako oštar, kao u mladog čoveka, ali mu je ruka sigurna. Začu se pucanj. Zatetura se pan Danilo. Rumena krv oboji levi rukav kozačke dolame.
– Ne! – zagrme on, – ne predajem se ja tako lako. Desna ruka je starija od leve. Na zidu imam turski pištolj: još me nikad nije izneverio. Silazi sa zida, stari druže, učini uslugu prijatelju!
Danilo posegnu rukom za pištoljem.
– Danilo! – viknu u očajanju Katarina, zgrabi ga za ruku i pade mu pred noge: ne molim te za sebe. Moje se zna, nedostojna je ona žena koja ostaje da živi posle smrti svoga muža. Dnjepar, hladni Dnjepar biće mi grobnica. Ali pogledaj svoga sina, Danilo. Ko će da prigli jadno dete? Ko će ga milovati? Ko će ga učiti da jaše konja vranca, da se bori za slobodu i veru, da po kozački pije i zabavlja se? Umri sine moj, umri! Tvoj otac neće da zna za tebe! Vidi ga kako okreće glavu! O, tek sada te upoznajem! Ti si zver, a ne čovek! Srce imaš vučje, a duša ti je kao u prepredene zmije. Mislila sam da bar trunku sažaljenja imaš I da u tvom kamenom telu plamte ljudska osećanja. Ludo sam se prevarila. Tvoje kosti će skakati od radosti u grobu kad čuju da su pogane zveri Ljasi bacili tvoga sina i kad on bude jaukao pod noževima i u ključaloj smoli. Oh, znam te ja! Ti bi voleo da iz groba ustaneš i kapom raspiriš vatru koja se ispod njega razbuktala!
– Prestani, Katarina! Hodi, mili sine moj, Ivane, hodi da te poljubim! Ne, dete moje, niko se neće dotaći ni dlake s glave tvoje. Ti ćeš odrasti otadžbini na slavu, kao vihor ćeš leteti pred kozacima s kadifenom kapom na glavi, s oštrom sabljom u ruci. Pruži ruku, oče! Zaboravimo sve što je bilo među nama! Oprosti ako sam te uvredio. Zar mi nećeš pružiti ruku? – upita Danilo Katarininog oca koji je nepomično stajao, ne izražavjući ni gnev, niti pokazujući znake pomirenja.
– Oče! – viknu Katarina grleći i ljubeći ga. – Ne budi neumoljiv, oprosti Danilu, on te više nikada neće naljutiti!
– Za tvoju ljubav samo, kćeri moja, opraštam! – progovori najzad otac pa je poljubi, a oči mu čudno sevnuše. Katarina malo zadrhta: čudnovat joj se učini poljubac i neki neobičan blesak u očima… Ona se nalakti na sto na kome je pan Danilo previjao svoju ranjenu ruku, razmišljajući da je loše i nije po kozački postupio što je molio za oproštaj kad uopšte nije bio kriv.
Nikolaj Vasiljevič Gogolj
Nastaviće se
