Jednom je jedan čovek, osećajući glad,
sedeo za stolom i jeo kotlete,
A pored je stajala njegova supruga i neprekidno govorila
o tome da je u kotletima malo svinjetine.
Ali, on je jeo, i jeo, i jeo, i jeo, i jeo, dokle god
nije osetio negde u želucu
smrtonosnu težinu.
Tada, odmahnuvši podmuklu hranu,
zadrhtao je i zaplakao.
U džepu njegov zlatni sat prestao je kucati.
Kosa mu je iznenada posedela, pogled
se smirio.
Uši su mu pale na pod,
kao što u jesen s topola otpadaju žuti
listovi,
I on je naprasno umro.
Danil Harms
1935.
