Striptiz čojstvo

Ot­kad su se na ru­ži­ča­stim pink-va­lo­vi­ma ljulj­nu­li ukle­ti be­o­grad­ski spla­vo­vi po­če­la je ne­pod­no­šlji­va la­ko­ća po­sto­ja­nja. Mo­žda se oni iz­van spla­vo­va i sje­ća­ju zna­me­ni­te Kun­de­ri­ne knji­ge i do­ne­kle pret­po­sta­vlja­ju šta je pje­snik htio da ka­že. U na­šoj ver­zi­ji, u na­šoj ki­če­raj­skoj me­lo­dra­mi, po­sto­ja­nje se mir­ne du­še mo­že za­mi­je­ni­ti ne­sta­ja­njem, pa bi se Kun­de­ri­na knji­ga u na­šem ori­gi­nal­nom pre­vo­du mo­gla zva­ti ‘’Ne­pod­no­šlji­va la­ko­ća ne­sta­ja­nja’’. Ipak, ni­je ri­ječ o ni­jan­sa­ma…
Elem, sve se ubr­za­no od­ro­nja­va­lo i sro­za­va­lo uz mu­zič­ku prat­nju tur­bo folk tu­ži­li­ca na pa­ra­sto­si­ma biv­šeg kul­tur­nog pri­vi­da. Da­kle, ni pri­je pink-po­ša­sti ne bi­ja­smo uzor kul­tur­nog pro­svje­tlje­nja i uspje­šnog so­ci­jal­nog mo­de­la, ali su opa­ki ru­ži­ča­sti dže­la­ti ne­mi­lo­srd­no na­ma­kli om­ču i iz­ma­kli ras­kli­ma­nu ho­kli­cu na ko­joj po­no­si­to sta­ja­smo (ka­no kli­su­ri­ne) za­grc­nu­ti la­žnim brat­stve­no­je­din­stve­nim na­dri­ju­go­slo­ven­stvom.
Ne­ka­ko mi se či­ni da je bo­ja ti­to­i­stič­kog ju­go­slo­ven­stva ta­ko­đe bi­la jef­ti­no­ru­ži­ča­sta po­go­to­vu ka­da je vre­me­nom iz­bli­je­dje­la he­roj­ski pro­su­ta, a jef­ti­no žr­tvo­va­na, par­ti­zan­ska krv, ali joj je tek post­ju­go­slo­ven­ski ban­di­ti­zam do­dao onu neo­do­lji­vo dra­že­snu ni­jan­su op­šte­na­rod­nog pa­de­ni­ja…
Da­kle, za­lju­lja­še se BG spla­vo­vi i za­plju­snu nas pr­lja­va vo­du­ri­na sve­op­šteg za­ga­đe­nja.
Bi­je­li grad se ute­me­ljio kao por­no-pre­sto­ni­ca, kao me­ka por­no­graf­ske kul­tu­re, a sve na sa­bla­zan ono­me što taj grad uisti­nu je­ste i što po sve­mu mo­ra bi­ti. Sve na­še va­ro­ši sa svo­jim va­ro­ša­ri­ja­ma u ovim tur­bo vre­me­ni­ma za­vi­dlji­vo su gle­da­le svog sta­ri­jeg i ve­ćeg bra­ta po­ku­ša­va­ju­ći da uhva­te je­zi­ve rit­mo­ve ple­sa mo­ral­ne smr­ti. U tom su­ma­nu­tom ple­su, u tom oni­rič­kom cr­ni­lu, lin­čo­va­no je sve što je li­či­lo i na bi­je­li grad i na bi­je­li dan i u bi­je­lom gra­du i u bi­je­lom svi­je­tu. Ta­ko su to­ko­vi klo­a­ke mak­si­ma po­ta­pa­le na­ci­o­nal­ne i nad­na­ci­o­nal­ne vi­di­ke i u svom ne­za­dr­ži­vom br­za­ku na­pra­vi­le no­vi ka­njon no­ve ve­li­čan­stve­no­ska­red­ne kul­tu­re.
Ko­rač­ni­ca na­še ubr­za­ne pro­pa­sti pot­po­mog­nu­ta je na­ci­o­nal­nim ili­ti ana­ci­o­nal­nim ar­la­u­ka­njem ili ra­to­bor­nim ili pa­ci­fi­stič­kim re­ža­njem pi­to­ma­ca, ka­bi­net­skih po­dla­ca i nji­ho­vih blud­nih si­no­va. Kad su oče­vi za­ja­ha­li op­šte­na­rod­nu ra­gu, blud­ni si­no­vi su po­če­li da je kr­vo­loč­no ma­mu­za­ju. Da­kle, do­šlo je vri­je­me blud­nih si­no­va…
I na­ša dič­na Go­ri­ca po­di­gla je kr­va­vo­cr­ve­nu alaj-kre­stu i po­di­či­la se svim onim od če­ga se ne­ka­da (ma­kar smo se ti­me tje­ši­li) dav­no sra­mi­la. Ne­ka­da dav­no, ne­ka­da ko zna ka­da, u ne­koj pa­sto­ral­noj baj­ko­vi­toj pro­šlo­sti.
Ka­da su se ljulj­nu­li BG spla­vo­vi u Cr­noj Go­ri­ci su se ljulj­nu­le mno­ge stva­ri, ona­ko istin­ski, iz te­me­lja. Po­če­lo je, ka­ko re­če sta­ri ro­ker, sa po­kva­re­nom ma­štom i pr­lja­vim stra­sti­ma. Ta­kva ma­šta i ta strast po­sta­le su ide­o­lo­ška za­ko­ni­tost gor­skih dr­ma­to­ra ko­ji ni­ka­da ne­će si­ći sa na­re­če­nih spla­vo­va. Spla­vo­vi su ve­o­ma uspje­la ale­go­rij­ska sli­či­ca ka­bi­ne­ta u ko­ji­ma se od­re­đu­je sud­bi­na na­šeg pu­čan­stva.
Ljulj­nu­la se čud­na ko­li­jev­ka za na­še đa­vol­ka­ste đe­ti­će. Đe­ti­ći od­nji­ha­ni u tim ko­li­jev­ka­ma po­lju­lja­li su sve što je du­bo­ko te­me­lje­no, raz­lju­lja­li su sva­ki sto­žer­nik, ras­kli­ma­li su sva­ku sto­ži­nu ko­ja nas je, ka­ko-ta­ko, ka­kve-ta­kve, ob­dr­ža­va­la i či­ni­la onim što je­smo ili što smo mo­gli bi­ti.
Dr­ma­to­ri su, ši­ba­ni pink-na­go­ni­ma, ras­po­ri­li i raz­o­bru­či­li naš pri­vid nor­mal­nog i ča­sto­lju­bi­vog ži­ti­ja. Sve se iz­o­kre­nu­lo i po­če­la je sim­fo­ni­ja na­o­pa­kog vre­me­na. Po­če­la je ne­pod­no­šlji­va la­ko­ća ne­sta­ja­nja.
Na­šim strip­tiz-ju­na­ci­ma sve ne­pod­no­šlji­vo la­ko ide od ru­ke. U svo­joj mah­ni­toj po­se­lja­če­noj ur­ba­ni­za­ci­ji na­ši dil­be­ri su uspje­li da do kra­ja use­lja­če sva­ku na­šu va­roš. Na­še va­ro­ši su iz­gu­bi­le va­ro­ški šarm i do­bi­le su je­zi­vu dri­pač­ku obra­zi­nu po na­lič­ju na­ših pre­žde­ra­nih i pre­pi­je­nih sva­ta. Vol­šeb­ni­ci i la­kr­di­ja­ši su od sva­ke va­ro­ši na­pra­vi­li par­tij­sku pa­lan­ku, ži­vot su sve­li na pre­ži­vlja­va­nje, a pre­ži­vlja­va­nje na pre­ži­va­nje u hla­do­vi­ni.
Po naj­no­vi­jem dru­štve­no­kul­tur­nom mo­de­lu sva­ko in­te­lek­tu­al­no preg­nu­će je bes­po­treb­na bu­da­la­šti­na ili su­ma­nu­ta de­struk­ci­ja ko­joj tre­ba na­met­nu­ti naj­no­vi­ji (slje­pač­ki ) po­gled ili je stu­ći u ko­ri­je­nu ka­ko se slu­čaj­no ne bi ro­dio plod ko­ji je hran­ljiv i još pri­de mi­ri­še.
Da­kle, ako već ra­đa ne­ka bu­de blju­ta­vo i uza­lud­no baš kao onaj ču­de­sni pa­ra­dajz ko­ji sa su­za­ma li­je­pog sje­ća­nja gu­ta­mo ovih da­na.
Bez­u­ku­sni, bez­boj­ni i be­smi­sle­ni prin­cip ne­pod­no­šlji­ve la­ko­će ne­sta­ja­nja na­šao je svo­je ide­al­no si­dri­šte i u na­šoj ma­loj ca­re­vi­ni, na na­šoj Še­ćer­noj Go­ri.
Dru­go­vi su u svo­jo­joj ozvje­re­no­sti od dru­ga­ri­ca na­pra­vi­li strip­ti­ze­te, a ove su, o ja­da i če­me­ra, za­po­sje­le ka­te­dre čoj­stva i ju­na­štva i dru­gih uza­lud­nih an­tič­kih dru­štve­no­ne­po­želj­nih di­sci­pli­na.
Ta­ko čoj­stvo do­bi­ja no­va zna­če­nja. Bra­ni­ti dru­go­ga od se­be ne­ka­da se zva­lo čoj­stvo, a či­ni­ti sve zbog se­be i za se­be- sa­da se zo­ve čoj­stvo. A ka­kvo čoj­stvo, ta­kvo i ju­na­štvo ko­je još po­kat­kad za­mi­ri­še iz ne­kog po­skraj­nu­tog her­ba­ri­ju­ma sje­ća­nja u ne­kom za­kraj­nu­tom bu­dža­ku…
A ne­ka­da, dav­no ne­ka­da, bi­li smo ma­kar pa­tulj­ci u baj­ka­ma. Sa­da smo osta­li bez baj­ki…
Eto zbog to­ga na­ši ju­na­ci vo­le bi­je­li grad. Kad ka­žu Be­o­grad, po­mi­sle na strip­tiz i na bo­ga­te po­mi­je.