Zavidim – mada nisam baš siguran da zavidim – onima o kojima se može napisati biografija ili koji mogu sami da je napišu. U ovim redovima bez ikakve niti koja bi ih povezivala, niti želje da takva nit postoji, ravnodušno pripovedam svoju autobiografiju bez činjenica, svoju priču bez života. Ovo su moje Ispovesti, i ako u njima ništa ne govorim, to znači da nemam ništa da kažem.
Šta bilo ko ima da ispovedi što bi vredelo ili bilo od nekakve koristi? Sve što nam se dogodilo, ili se dogodilo svima, ili samo nama; u prvom slučaju, nije ništa novo, a u drugom se ne može razumeti. Ako zapisujem ono što osećam, činim to zato što na taj način ublažavam groznicu osećanja. Ono što ispovedam nema nikakvog značaja, jer ništa nema nikakvog značaja. Stvaram pejzaže od onoga što osećam. Stvaram praznike od osećanja. Dobro razumem one koji vezu od bola i one koji heklaju jer u tome ima života. Moja stara tetka slagala je pasijans u beskrajnim večernjim časovima. Ove ispovesti o osećanjima moj su pasijans. Ne tumačim ih, kao neko ko koristi karte da otkrije sudbinu.
Ne osluškujem ih, jer u pasijansu, karte nemaju pravu vrednost. Rasplićem se kao raznobojno klupko, ili od sebe pravim figure od konca, kao kolariću-paniću između prstiju, od jednih dečjih ruku do drugih. Pazim samo da palac ne promaši pravu petlju. Potom okrećem ruke i stvaram drugačiju sliku. I počinjem iz početka.
Živeti znači plesti po tuđoj volji. Ali dok to činimo, misao je slobodna, i svaki princ na belom konju može da šeta svojim vrtom između dva uboda zakrivljene igle. Vez stvari… Intermeco… Ništa…
Uostalom, šta još mogu da očekujem od sebe? Jezivu istančanost čula, duboko shvatanje da osećam… Oštar um da me razori, i moć sna koji žudi da me razonodi… Mrtvu volju i odraz koji je uzima u naručje, kao živo dete… Da, vez…
Fernando Pesoa
