Nema ničega što tako potpuno otkriva, tako savršeno prenosi suštinu moje urođene nesreće, kao što je ona vrsta sanjarenja koja mi je, iskreno, i najdraža, melem koji najradije biram za teskobu svoga postojanja. Suština onoga što želim svodi se na ovo: da prespavam život.
Suviše volim život da bih mogao želeti da se završi; suviše želim da ne živim kako bih previše žudeo za samim životom. Upravo je zato ovaj san koji ću zapisati jedan od mojih najomiljenijih. Ponekad, noću, kad kuća utihne jer su gazde izašle ili zaćutale, zatvaram okna svog prozora, i iza njih teške žaluzine; ogrnut starim odelom, ušuškam se u meku fotelju i prepustim snovima da sam major u penziji u provincijskom hotelu, koji posle večere ostaje u društvu nekolicine treznijih od sebe, okasneli gost koji se tu zadržao bez razloga.
Zamišljam da sam se takav rodio. Ne zanima me mladost majora u penziji, niti položaji koje je imao u vojsci pre nego što je stigao do mesta na kome se u mom snu nalazi. Nezavisno od Vremena i Života, Major koji maštam da jesam ne predstavlja proizvod nikakvog života koji je vodio; nema rodbinu, niti ju je ikada imao, i večito postoji u životu tog provincijskog hotela, već umoran od razgovora i anegdota ostalih gostiju koji su se tu zajedno sa njim zadržali.
Fernando Pesoa
