Očitovanje imanentnosti smrti u životu javlja se obično u bolesti i depresivnim stanjima. Sigurno postoje i drugi načini, ali oni su potpuno slučajni i individualni, tako da ne poseduju sposobnost očitovanja koja se može porediti sa bolešću ili depresijama. Ako bolesti uopšte imaju filozofsko poslanstvo na zemlji, onda samo ono može pokazati kako je lažno osećanje večnosti života i kako je lomljiva iluzija njegovog konačnog završetka ili ispunjenja. Jer, u bolesti je smrt svagda u životu prisutna. Bolesna stanja vezuju nas za metafizičke stvarnosti koje normalan i zdrav čovek nikada neće shvatiti. Očigledno da i kod bolesti postoji hijerarhija s obzirom na snagu očitovanja. Ne nude sve spoznaje imanentnosti smrti u životu s istim trajanjem i intenzitetom i ne bivaju sve vidljive u identičnim oblicima agonije. Ma koliko se bolesti kod pojedinca individualizovale i specifikovale, postoje, ipak, načini umiranja koji zavise od stanja bolesti kao takve. Čitavo obilje bolesnih stanja otkriva ugnjetavanje žive osobe i razlaganje njenih prirodnih funkcija. Život je takav da može ostvariti svoje mogućnosti samo ako se ponaša kao da smrt ne predstavlja neotklonjivo prisustvo. Iz tog razloga smrt se u normalnim stanjima očitovanja posmatra kao da dolazi spolja i nalazi se izvan života. Isto osećanje obuzima i mladiće kad govore o smrti. Ali ako ih je bolest pogodila punom snagom, nestaju sve iluzije i zamiru sve čari mladosti. Izvesno je da tu dole izviru jedina istinska i prava osećanja bolssti. Sva druga nose na fatalan način učenjačko obeležje, jer iz organske ravnoteže mogu nastati samo izmišljena stanja, čija je kompleksnost pre rezultat prenadražene mašte nego pravog uzbuđenja. Samo su istinski paćenici sposobni za prave sadržaje i neograničenu ozbiljnost. Ostali su rođeni za ljupkost, harmoniju, ljubav i igru. Koliko njih ne bi u suštini svog bića odustali od metafizičkih očitovanja iz očaja, agonije ili smrti u korist iskrene ljubavi ili razbludne nepromišljenosti u plesu?
I koliko njih ne bi odustalo od slave izrasle iz patnje zarad anonimnog i neopterećenog postojanja?
Svaka bolest je junaštvo, ali junaštvo otpora, ne osvajanja. U bolesti se heroizam izražava kroz otpor prema izgubljenim pozicijama života. Te pozicije nisu nepovratno izgubljene samo za one koji su organski pogođeni određenim bolestima, nego i za one kod kojih se depresivna stanja javljaju tako često da pred njihovom subjektivnom strukturom čuvaju konstitucionalni karakter. Depresije otkrivaju ne samo postojanje kao osetnu objektivnost nego i smrt. Tako biva shvatljivo zašto tumačenja straha od smrti, koji nastaje kod određenih depresivnih osoba, ne mogu da iznesu ubedljivija opravdanja. Kako je moguće da kod neke velike, dosad čak i prekomerne životne snage uopšte nastupi strah od smrti ili bar problem smrti? Tom čuđenju što karakteriše
uobičajeni mentalitet može se suprotstaviti samo jedna od jakih mogućnosti bitnog razumevanja, koje su zatvorene u unutrašnjosti depresivnih stanja. Jer, u tim stanjima, u kojima zjapeće razdvajanje od sveta postaje bolno i uzima maha, čovek se sve više približava svojim unutrašnjim stvarnostima i otkriva smrt u prirodnoj subjektivnosti. Proces produbljivanja prodire do jezgra bića subjektivnosti i izlazi van svih socijalnih faktora koji je pokrivaju. Ako se prevaziđe i to pra-jezgro, onda napredujuće paroksističko produbljivanje nailazi na oblast gde je život isprepleten sa smrću, gde se čovek nije oslobodio individuacijom osnova postojanja i gde mahnit, demonski ritam sveta besni u svojoj potpunoj prauzročnosti. Imanentnost smrti u životu prevazilazi depresiju osobe koja je njome obuzeta i izaziva raspoloženje neprestanog nezadovoljstva i nemira, koji nikad neće naći ravnotežu i mir. Preko osećanja pirisustva smrti u životnom ustrojstvu šunja se dah ništavila u postojanje. Ne može se zamisliti život bez smrti, prema tome ni život bez principa apsolutne negativnosti. Da je Ništa uključeno u ideju smrti dokazuje i strah od smrti, koji predstavlja sam strah od Ništavila u koje nas smrt goni. Imanentnost smrti životu je predznak konačnog trijumfa Ništavila nad životom, čime se dokazuje da prisustvo smrti nema drugog smisla nego da predoči put koji vodi do Ništavila.
Rešenje i ishod ogromne tragedije života, a, naročito, čoveka, pokazaće kako je varljiva vera u večnost života i da se jedino umirenje istorijskog čoveka sastoji u naivnom osećanju večnosti ovog života.
Emil Sioran
Krik beznađa
