Piše: Žan Lakrijer
Termin barbelognostici označava, kao što smo rekli, skup sekti koje su morale imati manje-više ista arhetipska ustrojstva i iste običaje. U te sekte, koje Epifanije nabraja, spadali su nikolaiti, fibioniti, stratioti, leviti, borborijani, kodijani, zaheeni i barbeliti. Želeo bih da se zadržim na dvema od njih, borborijanima i fibionitima koje su neki hrišćanski autori, uostalom, smatrali jednom te istom sektom.
Podozrenje, gnušanje, sablazan koje su izazivale, nisu nestali sa njima. Mnoge hrišćanske komentatore, i dan-danas, prođu isti žmarci užasa i gađenja kao i Epifanija, čim o njima treba govoriti i proučavati ih. Uzmimo, recimo, uvaženi Rečnik katoličke teologije, i otvorimo ga na reči borborijani: „Gnostici na koje se ukazuje kao na ljude čiji je nemoral izazivao gađenje. Tertulijan im prigovara zbog njihove bestidnosti i drugih bogumrskih nedela. Kliment Aleksandrijski navodi da se Valjaju u bludu kao jarčevi i da guraju dušu u blato’. Upravo reč blato – borboros – služi da označi te jeretike, zbog bestidnosti njihovih običaja. Zato su i prozvani nečisti kao blato. Da li su se stvarno mazali blatom ili je to samo metafora?” Iza čega se u Rečniku dodaje: „Zvali su ih i kodijani (od sirijskog codda: zdela, pladanj), jer niko nije mogao da jede sa njima. Služili su im zasebno, kao nečistima, i niko sa njima nije mogao da prelomi hleb, zbog njihovog sramnoga života.”
Odmah se zapaža jedna činjenica: ti tekstovi ne daju nikakvu definiciju sekti o kojima je reč, a zadovoljavaju se napadima, prezirom i uvredama. Ali, postavljaju drugo, važnije pitanje, pitanje imena kojima se označavaju gnostičke sekte. Ta imena, načelno, dolaze rede od samih gnostika nego od njihovih protivnika. To je fenomen koji se ponovo susreće i u naše vreme, u istoriji političkih sekti i jeresi. Svi dobro znaju da termini devijacionisti, revizionisti ili izdajnici društva ne definišu nijednu grupu kao takvu, nego prosto protivnike čiji „devijacionizam” može da poprimi najrazličitije oblike. Na tom planu, jedna detaljna studija termina koje su u poslednjih pola veka koristile pravoverne komunističke partije da označe jeretike svih vrsta, na neočekivan način bi osvetlila istoriju prvih vekova Crkve, jer se u njoj susreću potpuno isti stavovi. Pominjem tu činjenicu samo da se shvati da bijedan istoričar koji bi, za nekoliko vekova, hteo da opiše istoriju grupe devijacionista (samo iz pravovernih političkih tekstova), tokom prvih pedeset godi na komunizma, mogao da napiše samo lažnu istoriju, iz prostog razloga što takve grupe nikad nije bilo. Elem, sa gnosticima se nalazimo pred sličnim problemom, a imena koja im daju su često proizvoljna. Uzmimo upravo slučaj borborijana. To je mogao biti ili pogrdni naziv čisto hrišćanskog porekla – koji znači doslovce kaljavac – ili termin koji su gnostici sami koristili za sebe, ali, onda u drugačijem smislu, da označe prvo, urođeno stanje čoveka, hiličko stanje pomenuto povodom valentinaca. Proizilazi da ta reč može označavati ili bilo koje ljudsko biće ili, u užem smislu, stanje učenika koji se pridružio gnostičkoj grupi, ali još nije uveden u tajnu.
To se čini još verovatnije u slučaju kodijana. Osamljivanje, o kome govori Rečnik katoličke teologije, sigurno ne ukazuje na sramnu kaznu, nego na obredni običaj. Možda je po sredi prvi stadijum inicijacije, koji se sastoji u povlačenju u kome se okupljaju svi kandidati, obeleženom, kao i u svim poznatim primerima te vrste, privremenim raskidom sa zajednicom. To bi, onda, bio termin iz gnostičke prakse, termin koji su hrišćanski autori uzeli za ime određene sekte. Imena koja navodi Epifanije daju, na tom planu, neke zanimljive naznake. Tako bi stratioti (što znači vojnici), fibioniti (što znači ponizni) i možda zaheeni, takođe bili izrazi koji odgovaraju različitim etapama inicijacije.
Prema onome što je moguće zaključiti iz njihovih običaja i prakse, poslednja dva stanja, fibioniti i zaheeni, odgovarala bi Savršenima, Izabranima, što je poslednji stadijum kroz koji gnostik stupa u besmrtnost, neuništivost, konačnu nemogućnost da bude dotaknut bilo kakvom prljavštinom.
Sigurno je da su fibioniti – bilo da je reč o ustanovljenoj sekti ili o Savršenima unutar grupe koja nosi neko drugo ime – imali samo sebi svojstven način da dokažu da su odsad nedostupni prljavštini ploti. U njihovoj kosmologiji, krugova koji dele zemlju od Sveta svetlosti ima tačno trista šezdeset pet. Svakim od njih upravlja po jedan Eon. Da iscrpi supstancu zla, fibionit, dakle, mora da oduži dug svakom Eonu, i to trista šezdeset pet puta da sačuva seme u trista šezdeset pet sjedinjenja sa trista šezdeset pet različitih žena. Sve je tu, dakle, vrlo logično, i samo broj „trošenja” očigledno iznenađuje. Ali, njega određuje arhetipski mit za koga neki komentatori, uostalom, misle da iz njega potiču i dnevni sveci u našem kalendaru. Kako god bilo, tu se dolazi do poslednjeg stadijuma gnostičke „raspusnosti” : uništiti ovaj svet rasula, parčanja, rasipanja božanskih iskri i Pneume, trošeći seme čoveka i dane Eona, iscrpljujući, iz dana u dan, zlokobnu supstancu vremena.
Praksa obelodanjena u ovim redovima i komentari koje je ona podstakla u njihovo vreme su, više od svih drugih, izazivali bes hrišćana. Zato što su zalazili u onu zabranjenu oblast seksa, koja je uvek bila – Frojd je to jasno pokazao – Pandorina kutija koju niko, bio konzervativac, reformist ili revolucionar, nikada nije smeo da otvori. Samo su se gnostici drznuli da upale vatru u barutani i da pokažu da svaka pobuna, svako osporavanje sveta, svako navodno duhovno ili društveno oslobođenje, da bi bili efikasni moraju da oslobode prvo seks. Čini mi se nepotrebno da ovde ponavljam ono što sam naglašavao toliko puta, naime, da se taj stav kod gnostika nije nužno ogledao u neobuzdanom razvratu i svakodnevnom trošenju semena. Mnogi gnostici su se posvećivali čistoj i prostoj askezi, da pođemo od onih najvećih, Vasilida i Valentina.
Jedna od posledica tog stava, naročito novatorskog u ono vreme, bio je značaj pridat ženi u tim askezama spasenja. Bilo da je reč o obredima, kultovima, mitskim spekulacijama, ona je imala ulogu u prvom planu, kao držalac svetlosti i kao uvoditelj u tajnu. Termini kojim su ih označavali gnostici: izabrane vaze, urne blaženstva, ne samo da su ih postavljali kao jednake muškarcu, nego i kao držaoce povlašćenog dela izvorne Moći. Ne treba se prevariti i zaključiti da je u gnostičkim orgijama – kao što će kasnije biti slučaj u delima Markiza de Sada i u današnjoj raskalašnosti, gde je erotika srozana na nivo pohote bez mita i bez spasenja – žena bila tretirana kao predmet, instrument požude.
Nalazimo se pred jednim od retkih primera u istoriji, gde se žena ukazuje obdarena moćima preporoda i misijom spasenja. Ali, ona je to bila kao pripadnica pola, ne kao ličnost.
Svaka žena je bila jedan delić prvobitne Žene – Sofije ili Barbele – i svaki muškarac se, u tim orgijama, sjedinjavao sa Ženom, a ne s nekom ženom. Sve se zasniva na toj razlici, i ako su gnostici mogli u isti mah da veličaju seks, a da odbace ljubav kao osećanje, ako su stigli dotle da potpuno, radikalno razdvoje ta dva domena, to je zato što je sva njihova moć ljubavi, spajanja, poistovećenja, bila okrenuta istinitom Bogu, dalekom carstvu kome su mogli da pristupe samo sa ženom i uz pomoć žene.
Tako, u dubinama telesne noći, u ovom svetu pepela i blata koji jeste svako ljudsko telo, samo potpuna askeza ili samo izlivanje erotske žudnje i kult uznošenja žene mogu da ožive zapretanu iskru koju nosimo u sebi. Kao one rumene žeravice u srcu vatre koja gasne, zvezdice materije potrošene i time konačno spasene, misaone žiške koje svetlucaju u pepelu tela, oslobođene i spasene gnozom, za gnostika su sigurnost da će ga njegov put jednoga dana odvesti do krugova zvezda.
