(Antiakmeizam Branka Miljkovića)
Dok jedini prkosiš
Siromaštvu jasnoće
B. Miljković, „Dok budeš pevao“
UVOD – BEG OD JASNOSTI
Poezija Branka Miljkovića je, većim delom, sušta suprotnost akmeizmu, pesničkom pokretu koji se okrenuo predmetnostima i „jasnoći pesničkog izraza“ (Flaker, 1992, 9). Za razliku od akmeizma koji je negirao „prekomernu“ upotrebu metaforike i simbolike, srpski pesnik je pretežno bio okrenut upravo ovim stilskim sredstvima. Otuda poezija Branka Miljkovića, suštinski, ima malo šta istovetno sa većinom pesama svojih suvremenika. Mada postoji dosta nastojanja da se ona poveže se lirikom romantičara i simbolista („Iako strastveno robuje simbolističkiom načinu izražavanja u dnu njegove duše tinja neobjašnjiv romantički zanos. Zato se u njegovim pesmama smenjuju klonulost i patetika“ (Životić, 1977, slična zapažanja Novice Petkovića, Petra Džadžića, Milovana Danojlića, Milosava Šutić, Aleksandra Jovanovića, Radivoja Mikića, Miodraga Matickog, Hatidže Dizdarević-Krnjević, Jelene Novaković, Nikole Grdinića, Snežane Samardžije…) a povezivanje bi moralo da ostane na nivou polaznih nadahnuća i pevanja u svojevrsnoj samosvojnoj kombinatorici prevrednovanja.
Miljković često odustaje od izvornih funkcijskih vrednosti preinačenih pesničkih oblika držeći se Novalisovih razmišljanja o jeziku kao sebedovoljnog za nastanak pesme.
To često vodi „mutnoj paradoksalnosti“ i „diskurzivnosti“ (Petković, 1996, 13). Novica Petković je to nazvao i „rizičnim radikalizovanjem odnosa pevanja i mišljenja“ (Petković, 1996, 15).
Međutim, pre bi se, možda, moglo govoriti o inovativnom postupku presecanja različitih tekstura i svojevrsnom radikalizovanju retoričkih rizika bez kojih ne može istinska poezija ako se već bori protiv „siromaštva jasnoće“ sa pretpostavkom da samo nitkovi znaju šta je poezija („Balada“).
PODZEMNO POLAZIŠTE
Miljkovićeva poezija je i danas podjednako nejasna i nejasno raznolika. U tome je njena značajna prednost. Ne samo „zagonetna i tamna“ kako je govorio Hugo Fridrih o „modernoj poeziji“, nego upravo namerno nejasna kao što su joj i namere nejasne. Reč je o prvom hotimično „nejasnom“ potpunijem pesničkom glasu posle Drugog svetskog rata u Srbiji nakon pojaveMiodraga Pavlovića i Vaska Pope. Nejasnost je sastavni deo Miljkovićeve poetike i eksplicitne (Sve što postoji teži nejasnosti) i implicitne. Nije to bez ostatka koderijanska nejasnost. Nije ni puko širenje „parnaso-simbolističkih“ (Jovanović, 1994) obzorja. Reč je o nejasnosti kao vrsti potrage za posebnim precima i potomcima smisla, kao namerno „razbijanje“ tradicionalne retoričko-lirske homogenosti. Reklo bi se, otuda, da je Miljković rodonačelnik savremene hermetičke poezije u Srbiji. Nepoverenje u poeziju običnoga nadahnuća iziskuje traganje za poreklom smisla koji se nalazi gotovo bez ostatka u nejasnosti.
Miljković kreće od aforističke i paradoksalne oblikovanosti korena stvari. Mozaik njegovih stihova polazi od paradoksalnosti tla na kome se rađa. Svaki stih jeste poseban splet zvukova koji govore i energijom smisla i snagom zvukova. Polazi se od podzemnog ili nadzemnog polazišta da bi se stiglo do najviše tačke sa koje se može suvislo, bez suvišne supe detinjstva (Rastko Petrović) i paradne osećajnosti razgrnuti nejasnost: „treba obećati nepoznatom imenu nečije lice / u pesku,“ („Uzalud je budim“).
Nejasnoće jesu sažetak svih Brankovih talenata. Zatamnjena značenja i svrhovite i nedorečenosti osenčene izvesnim retoričkim prekomernostima. Nezavršeni i nezavršivi procesi kao postojana pretnja konačnom tumačenju stalno lebde nad ovim stihovima. Otuda je ova poezija kontinuirani proces pri kome se nejasnost objašnjava još gušćom asocijativnošću. Pri tome nijedna asocijacija ne zadržava pravo da bude najvažnija. Pesnik peva samo ako se nazire hod prema nejasnosti. Kao da je lirski subjekt uveren da se nejasnim mnogoznačnim metaforama može jedino i govoriti u poeziji. Preko nejasnog do novih nejasnoća. Reč je o stalno nepoznatom, o nečijim licima. Pravo carstvo nejasnosti, bežanje od religiozne smislenosti uzaludnoga neba i traganje po dnu, pesku i početku za poreklom pardoksalne smislenosti.
SLUČAJNO I POEZIJA
Stefan Malarme i Pol Valeri behu protivnici svega slučajnog u poeziji, a Miljković je neprijatelj namerne jasnosti. Međutim, njegova nejasnost je autentično filozofična.
Njegova šuma je pojela nebo („Prvo pevanje“). Danteovski silazak pod zemlju nagoveštava nova božanstva nerasaznatljivog smisla. Jasnoća je samozavaravanje filozofemama, samo privremeni put do trajnog smisla nejasnoga u kome večno živimo. Prazno je dublje („Ariljski anđeo“), pevao je ljubitelj oskimorona, dubokih praznina i protivnik praznih dubina.
Pesnik ide ispred sebe po isplakanom putu upravo onako kako nastaje pesma. Na temeljima očešljane tradicije traže se novi predeli nepoznatoga (pesak ujeda za stopala). Ići ispred sebe označava nejasnu pobedu, ali i jasni poraz očekivanoga smisla, baš kao da se beži od vlastite senke.
Svojevrsno osvrtanje unapred neprestano mami u istraživanje krhotina jasnosti.
Zemaljsko se bolje sagledava sa stanovišta podzemlja. Radivoje Mikić u tome vidi moguće „grčevito traganje za prostorom pre reči“ (Petković, 1996, 47). Podzemlje je carstvo lavirinta. Ne može se nikamo krenuti dok se podzemlje ne doživi svim čulima: Noć ispod zemlje (D. S) razveselim („Branko“). Podzemlje jeste i zaumlje, a tu se mogućnosti jezika neiscrpne. Tu je moguće da tzv. prozni diskurs propeva.
Prisan je odnos poezije i nejasnosti čije poreklo se nalazi ispod tajnovitog i nejasnog. Otuda pesma mora da diše nejasnošću i „haotičnim poretkom“ (Nikola Grdinić, 1991, 51) rimovanja baš kao što smo okovani mnogim tajnama o poreklu, smislu i budućnosti. Zato Miljković gradi nove začudne alegorije nejasnoće i u onom što se čini da je prilično jasno.
Tako se u pesmi „Grob u Lovćenu“ peva: „Šta si ptica ili glas koji luta / pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog.“
Alhemičarska potraga za nejasnim, u stvari, pretpostavlja da se u nejasnom nalazi celi svet. U jasnome se nalazi samo jedno. Možda i nijedno. Transcendentalni svet se može pojmiti samo posredstvom simbola. Preostaje još samo alogična struktura univerzalnoga. Međutim, do alogičnoga se stiže na mnoge logične načine. Logično je da Njegoš počiva pod divljim nebom, ali nije logično da luta neko za koga se ne zna da li je ptica ili glas. Međutim, sa stanovišta nejasnosti, iz položaja pesnika, sve je logično, ali je malo šta jasno. Poezija nešto kazuje samo ako je nejasna. Ako je jasna, ona propoveda. Slučajno i nejasno ne mogu biti sinonimi.
Izvesna scenografija nerasaznatljivog lirskog beleženja divnog „podzemlja“ proteže se ukupnom Miljkovićevom poezijom. Svi mrtvi su zajedno (pesma „Laza Kostić“) peva Branko. Mrtvih je mnogo više i kombinatoričke moći takvog „podzemlja“ su izuzetnije. Tim pre ako se nestali uzalud bude ma kako bili uporni u buđenju. Sve minule jasnosti postojale su da bi se, najzad, stekle u ogromnoj knjizi nejasnih smislenih nestanaka i uzaludnih buđenja.
Nije tajna šta smo mi. Zagonetka je šta ćemo biti kada nas više ne bude.
BEKETOLIKA ZAMAGLjENjA
Kao što se svi ljudi sabiraju pod zemljom, tako se i sva znanja i sve reči sjedinjuju u pesmi opšte nejasnosti. Nejasnost bi mogla da proizvodi sve smislove, a jasnost, ponovimo, samo jedan, ili nijedan. Mogla bi se napraviti antologija beskrajnih Brankovih zamagljenja. Ovde niko ne dolazi niko ne odlazi („Dis“) pevaće Branko na Beketov način u svom pesničkom čekanju Godoa. Tople laži poljubaca se zakopavaju u pesak. Pojedinosti se ne smeju ostavljati po strani:
Branko, međutim, tada (upravo je završio prvi razred gimnazije, započinje školski raspust), ima neobičan zahtev: traži od oca da mu kupi kola peska (D.S.) – da po njemu, kako je obrazlagao, piše, crta. Radi. (Petrović, 1988, 32).
Budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde, peva sumatraistički Branko i pesnički obrazlaže Malarmeov stav o odnosu svega prema svemu. Baš kao što svi nestali žive u jednom svetu visoke saglasnosti ispod. Arabeske podzemnoga sveta upravo grade shemu prirodnog višeznačja, mnogoznačja i svenejasnosti Branka Miljkovića. Moglo bi se reći da poezija ovoga pesnika počinje od prvotnog pesničkog ispod, u neprestanom traganju za onim što je prekriveno u celovitom palimsestu trajanja. U ovoj lirici nalaze se mnogi stariji tekstovi, potisnuti u prosevu pokoje lirizovane, prividno nejasne, reči, kao što su predlozi ispod i pod. I peščani sat, prirodno, uvek curi prema delu koji je ispod.
Pesnički aktivizam je pojačan naročitom silom teže. Neprirodno je zuriti u nebo. Treba zaslužiti odlepljivanje prema gore. Valjalo bi zaslužiti njegošoliko pretvaranje u glas ili pticu. Poseban oblik skrivene intertekstualnosti postojano je u Miljkovićevoj poeziji već od prvih stihova.
Kao da je sve što je rasuto i izbrisano po pesku nenadano ponovo skupljeno, amalgamisano nejasnim spojevima celovitosti i arhetipskog sećanja.
Slojevi pamćenja ove poezije ne grade nametljive intertekstualne spojeve, ali oblikuju posebni identitet nejasnog prisećanja. Na nejasan način se „uspostavlja harmonija između različitih tragova sećanja“ kako je govorio još Šarl Bodler.
PRVOBITNO MESTO
Miljković uspostavlja skrivene metaforičke odnose podloge kojoj se obraća: „Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca“ („Tin“). Nelogične, nejasne permutacije vuku prema metafori, ali nisu uvek ostvarene metafore. Nagoveštaji jasnosti ostvareni naslovima jesu samo varke za ulazak u predvorje pesničkog izaumlja. Lirski odnosi se približno imenuju i nedvosmisleno uporno sugerišu. U značenjskom obzorju se može naći i Ivan Goran Kovačić („Krv je moje svjetlo i moja tama,“ – pesma „Jama“; „Ovde dole svako svoju tamu ima“, peva Branko u pesmi „Goran“) i Dušan Vasiljev („Ja sam gazio u krvi do kolena“, pesma „Čovek peva posle rata“).
Oba pesnika, kao i Branko, preselila su se rano u svet koji Miljković metaforički opeva mnogo puta metaforizovanim predlogom ispod.
Brankova učestala upotreba predloga pod može se tumačiti na mnoge načine. Važno je da je ona primećena (Milosav Šutić, Tihomir Brajović…). Mnoga, prividno uzgredna, primena ovog predloga utiče na oblikovanje novih značenja.
Slike se sažimaju u svojevrsne semantičke skupove. Pomoću ključa o važnosti nečega što je ispod čitalac može dalje beskrajno da kombinuje. „Vraćam se čist na svoje prvobitno mesto“, peva Branko u pesmi „Momčilo Nastasijević“.
Prvobitno mesto jeste svojevrsni mistični pratemelj sveta. „Pod svežom humkom plen svoj nepomičan“ („Sonet“) jeste stih kojim se izjednačavaju krvnik i žrtva. Kod Miljkovića malo šta postoji što se ne bi, nepovratnom antimetaboličkom inverzijom (ciklus „Noć s one strane meseca“), moglo svesti jedno na drugo. Otuda i završni stih pesme „Sonet“: „pod kamenom što naše ime ima“ govori o trajnoj reverzibilnosti kojom se može izvesti sve što izgleda nemoguće.
U pesmi „Grob prijatelja“ peva se: „Tvoj glas sanja nešto teško / u dnu kamena.“ Nešto kasnije će i Stevan Raičković u „Kamenoj uspavanci“ (1963) i „Zapisima o crnom Vladimiru“ (1971, sa čuvenim stihom pobego ispod kamena, moglo bi se antagonistički miljkovićevski parafrazirati kao „pod kamenom što me nema“) simboliku kamena genijalno jednostavno simbolički „iskomplikovati“. O toj složenoj jednostavnosti najzanimljivije je pisao Nikola Milošević.
MOTIVI ISPOTKOžJA I PARALOGIKA
Motivi krvi i ispotkožja imaju izvesno magijsko značenje („O, ispod kože mlaz krvi moje čezne“, pesma „Triptihon za Euridiku“). Široko polje značenja predloga ispod omogućava da se pri tumačenju krećemo širokim poljima istorije, atavističkim projekcijama stvarnosti, ali i sasvim ličnih asocijacija, pa i psiholoških uvida („mapo/čudnih otkrića vidu ispod kože“, pesma „Slepi pesnik“).
Ovim predlogom se premošćavaju epohe, ali i unutrašnja prostranstva svesti: „Zatim pod kožom sfinge proslavljena mačka“ („Inventar jedne pesme, Vasku Popi“).
Šarlo Bodler je u svojim „Mačkama“ pevao o „predubokoj samoći“ koja se kod Miljkovića zavukla „ispod kože“: „One su, plemenite, kao velike snene / sfinge u predubokoj samoći ispružene.“
Kao da se Miljkovićeva poezija grana iz samo jedne ideje neprestanog ukorenjivanja i vraćanja simboličkim korenima ne samo biblijskim. Perspektiva tog mnogostrukog značenja iz Jednoga, paradoksalno, vodi prema neprestanom umnožavanju mogućnosti čitanja jer se stalno skreće pažnja na isto koje uopšte nije istovetno. Čitalac kao da silazi na dno slepog predela gde me nema („Triptihon za Euridiku“ 2). Reč je o cikličnim nesporazumima sa dnom koje je, prirodno, „na dnu“ (Maksim Gorki). Na dnu kao da nema ništa, ali iz njega sve izrasta i ničega, valjda, ne bi bilo kada dna ne bi bilo.
Zamršene i nejasne, teško dokučive metafore imaju ulogu izvesnih sofističkih lirskih homonimnih paronomazijskih pa i kalamburskih paralogizama („Gle što više govorimo sve smo više sami“, pesma „crni jamb sna“; „Ljubavi moja mrtva ali ipak živa / O sve što prođe večnost jedna biva / I nema mene al ima ljubavi moje,“ pesma „Propovedanje ljubavi“; „Budan / ispod svog imena koje budi“, pesma „Kraj putovanja“). Na taj način se pokreće čitav niz asocijacija.
Asocijacije se mogu međusobno kombinovati. Tako se oblikuju nizovi slika koje traju u svom simultanitetu. Očita je česta estetska paralogičnost Miljkovićeva ne bi li se dobile neobične metafore i neočekivani simboli. Dovodi se u vezu ono što bi se najmanje očekivalo i baš to čini da stalno očekujemo neočekivano. Međutim, čak i kada neočekivanost postane očekivana, dešavaju se obrti koji iznenađuju svojom neobičnošću. Tako se stvara izvesni efektni lirsko-retorički paralelni sistem sa krugom svojih začaranih značenja.
Ponekad se predlog pod uzima u značenju bliskom semantici narodne lirske pesme: „Glasnice predgorja kakvu pticu pod / srcem nosiš? Svet zamenjen okom / nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod / podneblja zagonetke nad svojim krvotokom / kad minulo vreme i jaz postaje svod / gorkih nam dana zabludelih tokom / zvezda pod kojim sam u zanosu pao. / Pašće sunce tamo gde sam ja klečao.“ ( „Posveta elegija“).
To je vid povremenog bežanja od alogičnog pa i antilogičnog. Povremeno pozivanje na narodnu tradiciju („pod praznim nebom plaču sokolari,“ pesma „Frula“) jeste, neposredno posle uspelih eksperimenata Vaska Pope, posebna lirska mistifikacija. Značenje se ne iscrpljuje u onome što je zajedničko sa narodnom tradicijom već u onome što je antagonističko. Uporno se sučeljavaju predlozi pod i nad.
Samo što pod u svojevrsnoj obgrljenosti (pod srcem, nad rekom, nad svojim krvotokom, pod kojim sam u zanosu pao) ima završnu reč. Aktivno meandriranje značenja je stalan proces. Namah se čini da se reči postepeno izvrću u svoju suprotnost, namah da nepomirljivo stoje na svojim polazištima. Tako racionalno rađa iracionalno. U iracionalnom, paradoksalno, težimo da uhvatimo pravi smisao. Tek on nam otvara uska vrata smisla do koga bismo da se vinemo. Nejasnost se traži postepeno, gotovo metodički. Smisao je sakriven raznolikim značenjima, samo ih treba pronalaziti.
Najmanje se nalaze tamo gde smo navikli da ih uočavamo i tražimo. Na taj način se nejasnoća oblikuje kao nezaobilazni konstituent smisla koji tek treba da se uspostavi. Jasnost tako gubi svoja stilogena svojstva, a nejasnost svetli prigušeno i postojano u čitalačkoj tragalačkoj tami.
DODIRIVANjE KRAJNOSTI
Kako se u Miljkovićevoj poeziji krajnosti dodiruju i oblikuju značenje? Naime, kao da nikad nije dovoljno nejasnosti i skrivenosti. Mnogoznačnost otkriva dubinu pronađene misli. Ovde nije reč o tome da se pronađe učitani smisao već da se smisao neprestano traži, razvija, obogaćuje i, istovremeno, iznova pronađeno reosmišljava. Shvatljivo u poeziji nije vrednost, kao što vrednost nije ni nerazumljivo, samo po sebi. Jasnost ograničava smisao, nejasnost je razobručuje.
Paralogizmi daju mogućnost da se poezija doživi kao zagonetka večite budućnosti. Lirika donosi trenutnu, ali nepotpunu, nasladu. Nepotpunost, nezaokruženost određena, u Miljkovićevom slučaju, intendiranom spiralnom zagonetkom, pruža mogućnosti i motivaciju čitaocu da se ponovo vraća nečemu u čemu nadire muzikalnost dok smisao izmiče („sahranjeni jedni drugima pod čelom,“ pesma „Rekvijem“; „pod čelom mi poledica i dan poražen,“ pesma „Svest o pesmi“). U izmicanju neprestano se ono nedohvatljivo nagoveštava neprekidnim amfiboličnim opkoračenjima: „Zatvoren je taj predeo / u sebi. Ta mesta nemaju / svoja sunca. Pod zemljom to / oblik sna moga spremaju. “ („Daktil sna“),
Možda je to zato što je Miljković neprestano težio obrnutoj perspektivi. Sve što je sada nad bilo je jednom pod. I hlebovi se pod zemljom školuju, pisao je u „Pesmi za moj 27 rođendan“. Obrnuta perspektiva gradi naglašeniju „logički neočekivanu“ (Tihomir Brajović u: Petković, 1996, 104) metaforu. Metafora se tihim radom homonimije postepeno preoblikuje u simbol. Menjajući raspored stvari odozgo nadole (što bi gori sad je doli), Miljković se igrao amfiboličnom višeznačnošću stihova koji su se i inače često prožimali naglašenim i složenim anžambmanima.
„Ako hoćete pesmu/ Siđite pod zemlju“ pevao je Miljković u „Orfičkom zaveštanju“. Krajnosti se ponovo dodiruju. I kao što osnivač orfizma Orfej silazi pod zemlju i lirski subjekt srpkog pesnika veruje u dvostruku prirodu čoveka i ideju da je „telo grobnica duše“, Veruje da se u čoveku istovremeno nalaze i dobro i zlo. Stoga se u ovoj poeziji interpunkcija svodi na minimum, česte su hipotaktičke inverzije, a opkoračenjima se umrežava značenje do mere neprozirnosti. Miljković kao da stalno naglašava posebnu lirsku retoričnost u kojoj je sve donekle okrenuto. Lirske činjenice su neizvesne, nema dokazivanja, nema dokumenata, ali nema ni suvoparnog intelektualnog pesnikovanja. To je retki pokušaj da se osećanja misle, a misli osećaju. Upravo onako kako nikako nismo navikli, do pojave Branka Miljkovića, da čitamo poeziju.
ZAKLjUČAK – SIMETRIJE I PREOBRAŽAJI
„Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto“, peva se u pesmi „Propovedanje vatre“ da bi se završilo univerzalnim lirskim iskazom: „O sve što prođe večnost jedna biva. “
Prostor pod zemljom, tako, postaje poseban topos. Njime se aktiviraju i obremenjuju druge slike, proširuje značenje figura i ulazi u polje neobičnih simetrija i preobražaja.
Tako u pesmi „crni jamb sna“, posvećenoj Malarmeu, i san je smeli silazak pod tle. Silazak ispod, u stvari, kao da je vrsta Apolinerovog poziva prema „sintetičnoj pesmi“.
Miljkovićeva poezija jeste, otuda, svojevrsna „pralirska alhemija“ koja se odvija na nevidljivom i nejasnom mestu, negde ispod gde se već nalaze „strašni ratnici pod zemljom“ („Odbrana zemlje“) i „istraživači pod zemljom“ („Jugoslavija“).
Lirska promišljena lirika Branka Miljkovića klonila se opštih mesta i prepoznatljive patetike. Otuda je Brankov pesnički govor redovno silazio i zavivrivao ispod zemlje, ogrtača, kože ne bi li se suočio sa zamršenim, tajnim, prosnevanim, slabovidljivim. Tako se pisala knjiga svojevrsnoga lirskoga tajnoga potkožja. Miljković nije izmišljao stvari, ali je drugačije sagledavao odnose u svetu, možda kostićevski sa iskustvom „upregnutog miša“. Slično, dakle, Lazi Kostiću u pesmi Ljubomira Simovića „Lazi Kostiću u času kad ga spazih u nebu iznad manastira Krušedol“ Simovića: „Kaži mi, kako si gore dospeo! / Je li ti mitropolit karlovački / našarao neko pisamce? / Nisi li u kola upregao / miševe peštanske tamnice, / nisu li te ti miševi gore odneli? “
Najzad, postoji dosta elemenata da se Miljkovićeva poezija posmatra kao ostvarena u svim svojim protivurečnostima, vremenskim i prostornim skalama ponuđenih polariteta. Nastala iz tradicije, ova „apsolutna poezija“ (Šutić, 1991, 10) je prerasla raznoliko nasleđe (od lirskog do mislilačkog i istorijskog) proosećala ga u korenima i tragala za njim iznova sa novom auteničnošću samoosuđenoga autsajdera. Miljković je uveo u srpsku poeziju posle Drugog svetskog rata (uz Vaska Popu) tajnovita izokretanja gledišta i svojevrsno uporno gledanja odozdo. Njegove lirske, ponekad, alogične ili surovo istinosne antimetaboličke kombinacije vodile su delotvornoj nejasnosti koju ćemo još dugo odgonetati.
Dobrivoje Stanojević
LITERATURA:
Grdinić, Nikola: „Zapažanja o formi pesme Samson i Delila Laze Kostića“, Dometi, Sombor, 1992, str. 50-54.
Živković, Dragiša: Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992.
Životić, Radomir: Izabrane pesme, Novosti iz Jugoslavije, br. 273, 19. maj, 1997.
Petković, Novica: Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1996.
Petrović, Vidosav: Pesnikov uzlet.Sećanje na Branka Miljkovića, Gradina, Niš, 1998.
Šutić. Milosav: „Miljkovićeva apsolutna poezija. Povodom tridesetogodišnjice pesnikove smrti“, Književna reč, 375, 10. maj, 1991,
