Opružen u konjušnici sred životinjskih mirisa, gotovo u senci nove, kamene crkve, čovek sivih očiju i prosede brade skrušeno ište smrt kao neko ko vapi za snom. Odan gorostasnim, tajnovitim zakonima, dan premešta i prepliće senke po ubogom staništu; napolju je uzorana zemlja, dubok jarak zaravnjen uvelim lišćem i trag vučje stope u mrkom blatu na početku šume. Zaboravljen, čovek spava i sneva. Budi ga zvono za molitvu. U Engleskom kraljevstvu odbijanje zvona se uvrežilo već u popodnevne navike, ali čovek je, kao dete, video Vodenovo lice, spoznao božanski gnev i likovanje, gledao neveštog drvenog idola obasutog rimskim novcima i odevenog u obredne odore, posmatrao žrtvovanje konja, pasa, zatočenika. Umreće pre zore i s njim će umreti, da se više nikad ne vrate, poslednje žive slike paganskih obreda; svet će još malo osiromašiti kad izdahne ovaj Saksonac.
Dogadjaji kojima je nastanjen prostor i koji dopiru do njegovih krajnjih granica, mogu da nas opčine kad neko izdahne, ali jedna stvar ili beskonačno mnoštvo stvari umire u svakoj agoniji ako ne postoji ipak jedno vaseljensko pamćenje kako su teosofi nagadjali. Beše u vremenu i onaj dan koji je sklopio poslednje oči koje su videle Hrista; Huninska bitka i ljubav Jelene Trojanske umreše takodje sa ropcem jednog čoveka. A šta će sa mnom umreti? Kad budem izdahnuo – koji će patetični, krhki oblik svet izgubiti? Glas Masedonija Fernandesa, sliku šarca na proplanku Serana ili Carkasa, sumporni štapić u kutiji mahagonijskog pisaćeg stola?
Horhe Luis Borhes
