Gospođa Simon de Bovoar nema, sada, na kraju života praveći svoj intelektualni bilans, nema, kaže, šta sebi da prebaci. Ona je, zajedno sa Žan-Polom, i uz Žan-Pola, proživela jedan egzemplaran život, pa sada govori samozadovoljno kao kakva nova svetica, sveta Simona: žandarka i sveta Tereza u istom licu: pisala je, borila se za dobrobit čovečanstva, bile je na “pravoj strani”, zasejala je seme feminizma i sada može mirne duše da “preživa slatki hmelj mladosti”. Njoj je savest sasvim mirna. Ona je sasvim zadovoljna. Da, jeste, nije imala sasvim ispravan stav, jasan uvid u Gulag (kaže mi R.I. da se za najnovije izdanje Larusa sprema jedinica “Gulag”), no ona se, verovatno, ne oseća nimalo krivom, njoj je savest ista kao srce Žandarke: Sveta je Simona (zajedno sa sv. Žan-Polom) bila u zabludi, “kao svi Francuzi”, pa čemu tu imati grizodušje. Svi su bili glupi, pa i ja! Kao da njena dužnost nije bila u tome da ne bude ”glupa kao i svi ostali” Kao da nije njena dužnost bila da vidi to što drugl nisu videli. Jer drugi nisu odlazili na kremaljska hodočašća kao sveti francuski duo: Žan-Pol i Simona, jer drugi nisu imali uvid u sve ono u šta su oni imali uvid! Jer drugima nisu dolazili obezglavljeni, ućutkani i prestrašeni intelektualci da im kažu, da im posvedoče šta je i kako je! Jer drugima nije bio stavljen na uvid, još pedesetih godma, dosije Gulag i jer drugi nisu rekli ono što je rekao sv. Žan-Pol: “Nisam hteo da razočaram Bijankur.” Jer za intelektualce ovoga veka, ovog našeg doba, postoji samo jedan ispit savesti, postoje samo dva predmeta iz kojih se pada ne na godinu, nego zbog kojih se gubi pravo (moralnog) glasa jednom za uvek: fašizam i staljinizam. Sve ostalo su trice i kučine.
A feminizam gospođe Simone bagatela, kao i sve ostale francuske intelektualne bagatele. Bagatele za jedan masakr, htedoh reći.
Danilo Kiš
(1979)
