Autor: Simo P. Ćirković
Naša troslojna biografska priča počinje u Kumrovcu 1892. Na ovo seoce i carska vlast gledala je kao na slepo crevo, gde i mesni stražmeštar, bežeći od provincijalne pomrčine, zalazi više na dobru kapljicu, nego da ispita kako se primenjuju carske naredbe, plaća porez i globa. U kući zemljoradnika Franje Broza, za istoriju ne baš pouzdanog datuma, rodio se sin Josip. U katoličkoj župi u Tuhelju (blažena Marija Djevica), u crkvenom protokolu (status animarum; stanje duša) stoji jasno da je dečačić Josip rođen 7. maja, a 8. maja kršten.
Malu nedoumicu izazvao je dokument iz knjige rođenih Matičnog ureda u Tuhelju, gde su izmenjene neke činjenice iz Brozovog porodičnog rodoslova, pa je brat Dragutin postao Dragan, a njegovi roditelji su “prema knjizi rođenih imali petoro dece manje nego što je zapisano u stanju duša tuheljske župe”. Mistifikacije o datumu rođenja biće kasnije dopunjene famom o njegovom imenu i prezimenu. U Omsku 1920. boljševičke vlasti izdaće mu jedan dokument na ime Josif Brozović, navodi iscrpni istraživač Pero Simić. U Zagrebu, iste godine, Komanda grada izdaje mu objavu za kretanje na ime Josef Broz. U aktima kraljevskog MUP-a 1937, on je zagonetni Tito, a pravo ime mu je Ivan Bros. Nema sumnje da ove, vidno mutne činjenice, samo doprinose širenju mita o čoveku koji je imao manire aristokrate, umeo sa ženama, a bio je, po onima koji mu nisu mogli naći nijednu manu – običan bravar. Imao je isuviše nežne ruke, uske šake i fine duguljaste prste, što nikako ne ide uz opasku zavidljivaca da je bio šloser, a ako je i bio – odista je imao stila. Bez zazora je recitovao na engleskom i pred Britancima. Kada je 1943. dobio pismo od Čerčila, te njegovu fotografiju s posvetom, obraćao se, samo za složenije rečenice, za pomoć Ficroju Meklejnu, obaveštajcu u uniformi vojnog posmatrača. Od tada se njegova karijera nije više odvijala ilegalno, iza pozornice. Titov uspon nije više imao diplomatskih limita. Trudio se da uvek bude na visini jer je imao praktični um čoveka tehničke kulture nemačke škole. Mnogo kasnije, kada se više nije moglo proniknuti u njegovu filozofiju vladanja, kombinaciju autoritarnog i populističkog, tragalo se za nekim njegovim višim poreklom, te da je Poljak, i to Jevrejin, naravno, grof, pa ruski Nemac, Mađar, te da mu je majka Marija bila sluškinja kod Bečlije Samauela Majera, opet Jevrejina. Stvoren je mit koji je od njega pravio ikonu. Nestao je njegov <I>virtu<I>, sposobnost da se pravovremeno deluje, spreči rasulo, pa su se iz svojih kula oglasili mali komunistički poverenici, sada u ulozi novih političkih naredbodavaca. Oni su odsvirali rekvijem Titovoj epohi. Mnoge je, međutim, intrigirala priča štajerskog popa Valtera Vankmilera, jer podgrejava mit o plavoj krvi Josipa Broza. Po Vankmileru, gospodar druge Jugoslavije rođen je u Beču pod imenom Franc Broz, a na svet je došao 16. juna 1892. Prema fotografiji, on mnogo liči na Tita, ali stari konspirativac bio je precizan pred svojim biografima – to nisam ja! I nije bio. On je sebe profilisao kao vojskovođu i državnika. Kopirao je stil ruskih maršala s astraganskim šubarama. U tome je video kult militarizma. Znao je da igra na detalj, na ono što opčinjava. Svojom pojavom fascinirao je radnike i inženjere na otvaranju fabrike teških alatnih mašina “Ivo Lola Ribar” u Železniku, 1. januara 1948. Još relativno vitak, u maršalskoj odori i rukavicama, koje je kao složene šibe držao u ruci, promovisao je stahanovsku ideologiju žrtvovanja (mi moramo uporno raditi dan i noć). Imao je u sebi veštinu demagoga (Treba objašnjavati ljudima. Ne komandovati, nego uporno objašnjavati; iz izlaganja na Drugom kongresu KP Hrvatske 1948).
Titov intimus Krleža, u detinjstvu nazvan Frici, kasnije Fric, od nemačkog Fridrih za ime Miroslav, imao je u svom ponašanju mnogo toga aristokratskog, pa je zbog te činjenice bio važan detalj u Brozovoj intimnoj slagalici. Njegova baka Josipa Mekovec bila je poreklom iz plemićke porodice, što Krležinom potonjem glembajevskom rodoslovu daje notu šarma, ali tu nema ni pompe ni slave. Ona je Miroslava, oca književnika Miroslava Krleže, salonskog Frica, rodila u tajnoj vezi, te se kao otac vodi još jedan Miroslav, učitelj s prezimenom Krleža. Otac se “stideo cijelog svog života da je nezakonito dijete i imao je osjećaj manje vrijednosti”. Ta kob će mu odrediti tok života, koji će biti dug, ali mu neće biti naročit saveznik u odnosima sa sinom. Onog koji će u odori Perice Kerempuha, malog seoskog pametnjakovića, poručivati da nigdar ni tak bilo, da ni nekak bilo. Onog koji će se u starom Zagrebu osećati kao kod kuće jer je on dostojno dete Lenucijeve potkovice, duše hrvatske prestonice. Krleža mlađi došao je na svet 7. jula 1893, u Dugoj ulici broj 7. Nema podataka koliko mu se obradovao otac Miroslav, bivši nedoučeni zanatlija-krznar, tada gradski nadstražar. Majka Ivka (Ivanka), rođena Drožar, prigrlila ga je kao pričesni dar. Nju je Fric izuzetno poštovao, jer nikada ničije negativne crte nije iznosila. Uvijek je ljude branila. I uvek je imala razumevanja za prkosnika kakav je bio njen Fric. Slično je bilo i sa Zagrebom. U njemu će imati uvek pouzdanu tačku oslonca. U njemu će biti izbačeni peštanski kadet, te levičar i uvaženi šef Leksikografskog zavoda. Njegovo školovanje neće imati stalnost nekog ko je predodređen za mirnu karijeru. U levičarskoj etapi uvek je dizao glas, vodio rasprave na ivici malog ratnog pohoda, pucao je iz svih intelektualnih oružja, a od 1950, i koju godinu ranije, on je samo gospodin Krleža.
Takav istorijski ram pripada i Brozu, koji voli da pobeđuje, a brzo zaboravlja. Rođen je u ambijentu koji nije najavljivao velikog političkog moreplovca sa svojom mini-flotom i svitom pred očima moćnih lidera. Ko je bio otac čoveka takve mentalne strukture i ledene odlučnosti. Zvao se Franjo (Frano, Franc), bio je kovač i težak, na glasu kao ljubitelj dobre kapljice, a propio se zbog dugova, pa ga je Tito jednom, poveravajući se Ivanu Krajačiću, opisao kao stalno pijanog, budući da je “psovao majku na pravdi boga, a znao je i da udari djecu bez ikakva povoda. Nasuprot raspusnom ocu, majku Mariju opisuje kao osobu koja u sebi sjedinjuje vrednoću i energičnost, štedljivost i ponositost, strogost i pravednost, i sve to pod plaštom naglašene bogobojažljivosti – svake nedelje je sa svojom mnogobrojnom decom išla u crkvu. Majka Marija, veoma pobožna seljanka, rodila je petnaestoro dece. Tito je bio sedmo. Raskol između oca i sina bio je velik, a po povratku iz Rusije, 1920, Broz nigde nije naveo da se susreo s ocem. Odnosi su im bili zategnuti. Za šest godina utamničenja od oca nije dobio ni glas ni najskromniji paket.
Dok je Broz još kao mlad radnik voleo skupe odežde, nalik na one sokolske, da se izdigne iznad pozicije nižeg socijalnog statusa, Andrić nikada nije bežao od svog porekla, od svog niskog roda. Oca Antuna (Antonija) gotovo da nije ni znao, umro je 1896, a majku Katarinu, požrtvovanu Kaju, rođ. Pejić (1869-1925), duboko je poštovao i brinuo o njoj. Kada je bio u diplomatskoj službi, slao joj je novac i ukazivao pažnju, što se vidi iz poruka upućenih ženama koje su izvršavale njegove naloge. Sin podvornika stekao je ime, ali se od rane mladosti preispitivao, tražio suštinu svog bića. Rođen je 9. oktobra 1892. u Dolcu kod Travnika, mada se navodi i 10. oktobar, a neki čak tvrde da se to dogodilo u vozu. Tokom cele Andrićeve karijere pominjana su oba datuma, a i sam pisac doprinosio je nemaloj zabuni. Kao književnik potpisivao se kao Ivo, a neretko se javlja i oblik Ivan. Kada se Put Alije Đerzeleza pojavio u Cvijanovićevom izdanju 1920, pisac se pobunio protiv imena Ivan na koricama knjige (Pa ne znam ko mi nadjenu ime Ivan). Budući da je rođen u surom ambijentu posustalog Orijenta i pristiglog Zapada, s belegom siromaha, Andrić je celog života nosio na ramenima Bosnu kao istoriju i literarni siže, i nadasve sećanje na prve životne okvire. Nadimak “fra Ivanbeg” (i Bošnjo i Fratar), pečat zlobnog beogradskog sveta, izdržao je kao doprinos višem cilju. Njegove kolege iz diplomatije govorile su da kod Andrića ima Bosanac i Bosancu, te da je iz privilegisane vere u Bosni. Bežeći od opakih glasova gomile, želeo je tišinu i sređen život. Jasno je da njegov nadimak ima konotaciju otpora sredine jer je došljak, mada vrhunski pisac.
S druge strane, čovek za čiju se blizinu Andrić nije otimao, nikad nije do kraja objasnio poreklo svog nadimka po kojem će ući u svetsku istoriju. Američkom novinaru Luju Adamiču, koga je intrigirao i kralj Aleksandar I Karađorđević, Tito je rekao da mu je ime obično, često i uz to zvučno. Neki noviji istraživači njegove biografije smatraju da je to “pištoljski nadimak”, prema revolveru t.t. (tetejcu). Tito, međutim, nije ostavljao utisak fanatika. Njegov nadimak Tito bio je, u stvari, pseudonim. Za Moskvu, kolevku svih njegovih tajni, biće znan samo kao Valter.
Tito je bio racionalan i perfidan, opasan igrač. Pod inicijalima “T.T.” krio se kapacitet revolucionarnog vođe, budući da su njegovi tekstovi u Proleteru imali programski značaj. Umeo je, već tada, tačno da uoči šta je bitno u svakom problemu, da bude “jasan i beskompromisan u svojoj viziji” (Filis Oti). Za Kominternu, rekosmo, on je bio Valter, a u narodu je bio poznat isključivo kao maršal Tito. Ono Broz je suviše prozaično. Po nekim izvorima, pseudonim Tito koristio je od 1934, a po nekima od 1937. No, to nije bitno, važno je da je jedan anonimac, čovek iz aparata NKVD, postao vođa oslobodilačkog pokreta s kojim je preuzeo vlast i dinastiju Karađorđević pretvorio u zaboravljenu istoriju. Kako je radnik-lutalica postao jugoslovenski predsednik s kojim su razgovarale i ozbiljne krunisane glave, čijoj se harizmi divio i jedan Čerčil? Uzimao je časove plesa i klavira, pa su se kasnije, za vreme njegove vlade, svi čudili kako zna da odsvira deonice s kojima i pijanisti imaju problema. Bio je još sjajniji kao mačevalac, floretist, te je čestitke primio lično od nadvojvode Josifa Ferdinanda Habzburškog. Vodnik-izvođač 25. domobranskog puka 42. domobranske divizije postao je vicešampion austrougarske vojske. Neki istraživači tu činjenicu smatraju Brozovom samoreklamom u biografskoj režiji Vladimira Dedijera. Nije baš jasno kako običan podoficir, pripadnik nižeg staleža, ukršta mač s dvorskom elitom i osvaja pritom visoku poziciju. Priča ima umnogome romaneskne dimenzije. Ako je sve, međutim, verodostojno, po povratku sa jednomesečnog nagradnog odsustva, Broza čeka srpski front: Ljubovija, Krupanj, Tekeriš, Valjevo, Ljig, Mionica. Austrijska kaznene ekspedicija osetila je na Ceru i Kolubari snagu i veštinu srpskog vojnika-gegule, a ambiciozni kaplar je iz tog grotla izašao s najvišim dometom za jednog podoficira, postao je štabsfeldvebl, koji se iz Srbije povukao u decembru 1914, a po nekim izvorima januara 1915. Kao vođa ustanka 1941. rekao je, jednom prilikom, Aleksandru Rankoviću da je on to ratovao. “Srbima to nikad ne pominjite”, uzvratio je Ranković. To će ga dve i po decenije kasnije koštati teško izborene druge pozicije u državnom aparatu. Nije mu pomoglo ni što je imao potpunu kontrolu nad tajnom policijom, ni što je imao specijalne linije veze. To je bio privid moći. Tito je imao Stevu Krajačića. Dekapitacija druga Marka izvršena je ambijentu Briona 1966, koje neki istoričari nazivaju neformalnom jugoslovenskom prestonicom i odakle se suvereno gospodarilo narodnim dobrima. Tita i Stevu spojili su moskovski lavirinti tajnog aparata NKVD-a, jer to su bile dve slične prirode.
Tito nije bio samo vešt politički taktičar nego i brzomisleći dvorski filozof. Možda je ustajući rano, sviknut po vojničkom uzusu, bivajući sam sa sobom, imao širi vidik i zgusnutije misli. I njegova klika i njegova država živeli su od njegove promućurne vladalačke tehnike koju je koristio na međunarodnoj sceni. Nije bez osnova ni ona priča iz Rusije gde je od zarobljenika u vozu do kraja puta postao sprovodnik tog voza. Tita je na površini održavala veština nalaženja moćnih saveznika. Uvek je figurirao kao nacionalni simbol, te je čas bio na zapadnoj, čas na istočnoj strani diplomatske podrške, ali ni jedno ni drugo, a “što može biti prihvatljivo i za Istok i za Zapad”. Andrić je tu veštinu izučio kao diplomata, gde je svaki potez bitan za državni interes, a svaki kontakt je izvor bitnih informacija, nijansa koja često nedostaje u odlučujućem času. Njegova politička karijera satkana je od hodanja korak po korak, a to nije mala veština, budući da nema nepromišljene brzopletosti. Nije mu prijala blizina svih onih čaršijskih harlekina koji su se, uvek s preporukom, vrzmali po ministarstvu. I Krleža se grozio takvih spodoba i trivijalnih figura koje se javljaju u vremenu kada se odlučuje između biti ili ne biti. Tako je njegov Baruna Konrada (“Obzor”, 28.04.1915) dramaturg Josip Bah pogrešno protumačio u polemici s njim, te je izazvao Krležin gnev. Po Bahu, to “svjedoči o Krležinu austrofilstvu i pohvalama upućenim austrougarskom vojskovođi, čemu suprotstavlja svoj jugoslavenski integralistički patriotizam i antantofilstvo”. Krleža je ne baš tupim verbalnim nožem ponizio Baha i tim gestom pokazao ko je gazda u pozorišnoj avliji. Neponovljivi Glembaj!
I jedan radnik, okretni organizator, izašao je iz duge senke, te 1928, na pozornicu istorije. Bio je to Josip Broz. Evropa se u tom času rvala sa strahom od ubrzanog kraha berzanske piramide moći, a Hitlera je doživela kao šarlatana, prgavo dete teškog kapitala. Na Balkanu kralj Aleksandar je povlačio poteze koji će njegov projekat 1941, tada u rukama drugih dovesti do kraha. Ostala je novinska beleška s opominjućom izjavom demokrate Ljube Davidovića: “Svršavani su krupni, vrlo krupni poslovi bez našeg pripita, bez našeg znanja i našeg pritiska”. Polako se stvarala platforma za pojavu Tita – tajanstvene političke figure 20. veka.
U izdanju Derete
Izdavačka kuća Dereta (Beograd 2015) objavila je knjigu istoričara i publiciste Sime C. Ćirkovića zanimljivog naslova “Tri boje fraka”. Reč je o uporednoj biografiji tri ličnosti – Josipa Broza Tita, Ive Andrića i Miroslava Krleže, koji su – kako kaže autor – “kao deca Austrougarske postali večiti plamen Jugoslavije”. U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomak iz ove knjige.
http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/tito_andric_krleza.26.html?news_id=313503
