Terapija sa Rajhom
Bioenergetika (2)
Vegetoterapija je predstavljala prodor od čisto verbalne analize do direktnog rada sa telom. Nastala je nekih devet godina ranije, u toku analitičke seanse.
Rajh je to opisao ovako:
U Kopenhagenu, 1933, radio sam terapiju sa čovekom koji je izgradio izuzetno jak otpor protiv svojih pasivno-homoseksualnih fantazija. Taj otpor se manifestovao u krajnjoj ukočenosti vrata (kao da je metlu progutao). Posle energetskog napada na njegov otpor, on je iznenadno popustio, ali na alarmantan način. Boja njegovog lica se naglo menjala od belog do žutog ili plavog; koža je bila išarana i imala raz, imao je proliv; osećao se iscrpljeno i izgledalo je da je izgubio oslonac.
„Energetski napad; i je bio samo verbalni, ali je bio usmeren ka pacijentovom stavu progutane metle.
„Afekti su se pojavili somatski pošto je pacijent napustio psihički odbrambeni stav.” Rajh je tada shvatio da energija može biti vezana „hroničnim mišićnim tenzijama”
Od tada je Rajh proučavao telesne stavove svojih pacijenata. Primetio je da „nema neurotske osobe koja nema tenzije u stomaku'”. Uočio je zajedničku tendenciju pacijenata da zadržavaju dah i inhibiraju izdisanje kao način kontrolisanja osećanja. Zaključio je da zadržavanje daha služi za smanjivanje energije organizma redukujući metaboličke aktivnosti, koje zauzvrat smanjuju stvaranje anksioznosti.
Za Rajha je prvi korak terapijske procedure bio da učini da pacijent počne da diše lagano i duboko. Drugi korak je bio da pokrene ispoljavanja onih osećanja koja su najočiglednija u pacijentovom licu ili ponašanju. U mom slučaju to ispoljavanje je bio strah. Videli smo kako je moćan efekat imala ta procedura na mene. Naredne seanse su imale istu opštu strukturu. Ležao bih na krevetu i disao slobodno koliko sam mogao, pokušavajući da omogućim da se pojavi duboki udisaj.
Rečeno mi je da se predam svome telu, da ne kontrolišem ispoljavanja emocija ili impulsa koji se pojave.
Dogodilo se nekoliko stvari koje su me postepeno dovele u vezu sa ranim sećanjima i iskustvima. Dublje disanje, na koje nisam bio navikao, prvo je izazivalo jako peckanje u mojim rukama, koje se u dva navrata razvilo u karpopedalni grč, ozbiljno mi grčeći šake.
Kako se moje telo privikavalo na povećanu energiju izazvanu dubokim disanjem, ta reakcija je nestajala. Drhtaj se pojavljivao u nogama, dok sam lagano spajao i razdvajao kolena. i u usnama, dok sam sledio impuls da ih napućim kao da nešto tražim.
Nakon toga je došlo do proboja osećanja i sećanja vezanih za njih. Jednom prilikom ležao sam na krevetu dišući, a moje telo je počelo da se njiše bez moje svesne namere. Njihanje se pojačavalo sve dok nisam seo.
Onda, ne primetivši da to radim, ustao sam sa kreveta, okrenuo se da se suočim sa tim i počeo to da udaram obema pesnicama. Radeći to, pojavilo se lice moga oca na prekrivaču kreveta i odjednom sam znao da ja to njega udaram zbog batina koje sam dobio kao dete.
Koju godinu kasnije pitao sam oca o tom događaju. Rekao je da. su to bile jedine batine koje sam ikada dobio od njega. Objasnio mi je da se to desilo kada sam došao kući vrlo kasno, tako da se majka nervirala i brinula. Istukao me je da to ne bih ponovo uradio.
Interesantan deo tog iskustva, kao i onog sa vrištanjem, jeste da se desilo potpuno spontano, bez voljne kontrole. Nešto me je pokrenulo da udarim krevet, kao što me je prethodno pokrenulo da vrištim. Nije to bila svesna misao, već unutrašnja sila koja me je savladala i držala u svojim rukama.
Drugom prilikom, dok sam ležao na krevetu dišući, osetio sam erekciju. Osećao sam impuls da dodirnem penis, ali sam ga inhibirao. Onda sam se setio zanimljive epizode iz detinjstva. Video sam sebe kao dečaka od pet godina kako hodam po stanu u kome sam živeo urinirajući po podu. Moji roditelji su bili napolju.
Znao sam da to radim u inat mome ocu koji me je prethodnog dana grdio što sam držao penis.
Trebalo mi je devet meseci terapije da shvatim uzrok onog vriska iz prve seanse. Od tada nisam vrištao nijednom. Sto je vreme više odmicalo, to sam više imao utisak da se pojavljuje neka predstava koju iz straha nisam hteo da vidim. Posmatrajući plafon sa mog položaja na krevetu, osećao sam da će se to jednoga dana pojaviti. Onda se to desilo; to je bilo lice moje majke koje je gledalo dole prema meni sa izrazom intenzivnog besa u očima. Odmah sam znao da je to bilo lice koje me je prestrašilo. Ponovo sam doživeo to iskustvo kao da se trenutno dešavalo. Bio sam otprilike devetomesečna beba koja leži pred kućom.
Plakao sam preglasno za moju majku. Ona je očigledno bila zauzeta u kući i moje uporno plakanje ju je nerviralo. Izašla je besna na mene. Ležeći tamo na Rajhovom krevetu, u svojoj trideset trećoj godini, gledao sam njenu predstavu i koristeći reči koje nisam znao kao beba, rekao sam: „Zašto si ljuta na mene? Plačem samo zato što želim da budem sa tobom”.
Terapijski postupak. Na početku svake seanse pitao je pacijente da mu kažu sve negativne misli koje imaju o njemu. On je verovao da svi pacijenti imaju negativan transfer sa njim, kao i pozitivan, i nije verovao pozitivnom ukoliko se nisu prethodno ispoljile negativne misli i ideje. To mi je bilo vrlo teško da uradim.
Pošto sam bio privržen Rajhu i terapiji, prognao sam sve negativne misli iz glave. Osećao sam da nema ničeg na šta bih se žalio. Rajh je bio vrlo darežljiv prema meni, nisam sumnjao u njegovu iskrenost, integritet ili valjanost njegovih pojmova. Karakteristično je za mene da sam bio odlučio da imam uspešnu terapiju i u tome nisam uspeo sve dok terapija nije skoro propala, kada sam konačno otkrio svoja osećanja.
Pošto sam doživeo strah, videvši lice moje majke, nastao je period od nekoliko meseci tokom kojih nisam napredovao. Viđao sam Rajha tri puta nedeljno, ali sam bio blokiran, jer nisam mogao reći Rajhu svoja osećanja prema njemu. Hteo sam da on bude očinski zainteresovan za mene, a ne samo terapeutski, ali pošto sam znao da je to nerazuman zahtev, ja ga nisam mogao izgovoriti. Boreći se u sebi sa problemom, nisam nikuda stigao. Izgledalo je da Rajh nije bio svestan mog konflikta. Ma koliko da sam pokušavao da dišem dublje i punije, to mi nije polazilo za rukom.
Posle godinu dana terapije našao sam se u ćorsokaku.
Izgledalo je da će to trajati beskonačno, kada mi je Rajh sugerisao da okončam terapiju. „Loven” reče on, „ti si nesposoban da se predaš svojim osećanjima. Zašto ne odustaneš?” Njegove reči su bile grom iz vedra neba. Odustajanje je značilo rušenje svih mojih snova. Bio sam slomljen, plakao sam duboko.
To je bilo prvi put od mog detinjstva da sam jecao.
Nisam više mogao zadržavati osećanja. Rekao sam mu šta sam želeo od njega i on me je saosećajno slušao.
Ne znam da li je Rajh stvarno nameravao da prekine terapiju sa, mnom, ili je njegova sugestija da okončam tretman bio samo manevar, smišljen sa ciljem da slomi moj otpor, ali ja sam imao snažan utisak da je on to ozbiljno mislio. U svakom slučaju, njegova akcija je proizvela željeni rezultat. Terapija je opet krenula. Za Rajha, cilj terapije je bio razvijanje pacijentovih sposobnosti da se potpuno preda spontanim i nevoljnim pokretima tela koji su deo procesa disanja. Prema tome, naglasak je bio na dubokom i potpunom disanju. Kada se to postigne respiratorni talasi proizvode valovite pokrete tela koje Rajh naziva refleksom orgazma.
U toku ranog psihoanalitičkog rada Rajh je došao do zaključka da je emocionalno zdravlje povezano sa sposobnošću ćoveica da se u toku seksualnog odnosa potpuno preda, ili, kako je on to nazvao, sa orgastičkom potencijom. Rajh je zaključio da nema neurotičara koji poseduje taj kapacitet. Neuroza ne samo da ometa prepuštanje već vezuje energiju u hroničnu mišićnu napetost, onemogućavajući na taj način da se energija koristi za seksualno rasterećenje. Rajh je takođe smatrao da pacijenti koji poseduju sposobnost doživljavanja potpunog orgastičkog zadovoljstva u seksualnom odnosu postaju i ostaju oslobođeni od bilo kog vida neurotskog ponašanja. Potpuni orgazam, prema Rajhu, otpušta sav višak energije koji organizam ima i, prema tome, ne postoji energija koja bi podržavala ili održavala neurotske simptome i ponašanje.
Važno je razumeti da Rajh definiše orgazam različito od ejakulacije ili klimaksa. Orgazam je nevoljna reakcija celog tela, koja se manifestuje, ritmičkim, konvulzivnim pokretima. Isti tip pokreta se može pojaviti kada je disanje potpuno slobodno i kada se čovek preda svome telu. U tom slučaju nema klimaksa ili rasterećenja seksualnog uzbuđenja, budući da takvo uzbuđenje nije prethodno izgrađeno. Ono što se dešava jeste da se karlica kreće spontano napred sa svakim izdisanjem i unazad sa udisanjem. Ti pokreti su izazvani respiratornim talasima koji idu naviše ili naniže sa izdisanjem i udisanjem. U isto vreme glava vrši pokret sličan karlici, sem što se ona kreće unazad sa fazom izdisanja a napred sa fazom udisanja. Teorijski, pacijent čije je telo dovoljno slobodno da ima taj refleks tokom terapijske seanse biće takođe sposoban da doživi potpuni orgazam u seksualnom odnosu. Takav pacijent bi se mogao smatrati emocionalno zdravim.
Za mnoge ljude koji su čitali Rajhovu Funkciju orgazma te ideje mogu izgledati kao izmišljotine seksom opsednutog uma. Međutim, one su bile izražene u vreme kada je Rajh već bio veoma cenjen psihoanalitički trener čija je formulacija karakter-analitičkih pojmova i tehnika smatrana jednim od najvećih doprinosa analitičke teorije. Mnogi psihoanalitičari nisu bili prihvatili te ideje i one su i danas nepoznate mnogima koji se bave seksom, ili ih ovi možda prosto zanemaruju. Rajhovi pojmovi postaju ubedljiva realnost kada čovek doživi njihovu valjanost na sopstvenom telu, kao što sam je ja doživeo. Zbog te ubedljivosti zasnovane na ličnom iskustvu, mnogi su psihijatri, i drugi koji su radili sa Rajhom, postali, makar privremeno, njegovi entuzijastični sledbenici.
Nakon provale plača i izražavanja osećanja prema Rajhu, disanje mi je postalo lakše i slobodnije, seksualne reakcije dublje i potpunije. U mom životu se desilo nekoliko promena. Oženio sam se devojkom koju sam voleo. Predavanje braku je bio veliki korak za mene. Takođe sam se aktivno pripremao da postanem rajhovski terapeut. Tokom te godine sam odlazio na klinički seminar iz karakterne analize, koji je vodio dr Teodor Volf, (Theodore P. Wolf) Rajhov najbliži saradnik u SAD i prevodilac prvih Rajhovih dela objavljenih na engleskom. Kratko vreme pre toga zar vršio sam medicinsku školu i upravo sam konkurisao po drugi put na nekoliko medicinskih fakulteta. Moja terapija je napredovala stalno ali sporo. Mada nije bilo dramatičnih proboja osećanja ili sećanja u seansama, osećao sam da postajem sve sposobniji da se predam svojim seksualnim osećanjima. Takođe sam osećao da postajem bliži sa Rajhom.
Rajh je otišao na dug letnji odmor. Završio je godinu u junu a nastavio sredinom septembra. Kada se terapijska godina približila kraju, Rajh je predložio da napravimo jednogodišnju pauzu u terapiji. Ipak, ja nisam bio završio. Refleks orgazma se nije ustalio, mada sam osećao da sam vrlo blizu. Uporno sam se trudio, ali upravo to nastojanje je bilo kamen spoticanja.
Ideja o odmoru mi je dobro zvučala te sam prihvatio Rajhov predlog. Bilo je i ličnih razloga za takvu odluku. Pošto nisam uspeo da se tada upišem na medicinski fakultet, te jeseni 1944. slušao sam tečaj iz opšte ljudske anatomije na Njujorškom univerzitetu. Terapiju sa Rajhom sam nastavio jednonedeljnim seansama u jesen 1945. godine. Za kratko vreme se refleks orgazma ustalio. Bilo je nekoliko razloga za takav pozitivan razvoj. Tokom te godine odsustva sa terapije prestao sam da se trudim da zadovoljim Rajha i da postignem seksualno zdravlje i uspeo sam da asimiliram i integrišem svoj prethodni rad sa Rajhom.
U isto vreme sam kao rajhovski terapeut imao svog prvog pacijenta, što je dalo elana mome duhu. Kada sam dolazio kući osećao sam da sam svestan, osećanja sigurnosti u svoj život. Predaja sopstvenom telu, što je ujedno značilo i predaju Rajhu, postala je laka. Za nekoliko meseci postalo je jasno obojici da je moja terapija došla do uspešne završnice po njegovim kriterij umima. Godinama kasnije shvatio sam da mnoge od svojih ličnih problema nisam razrešio. Nismo diskutovali o mom strahu da tražim ono što želim, čak i onda kada je sasvim razumno to tražiti. Takođe nismo proradili moj strah od neuspeha i potrebu da budem uspešan, kao ni nesposobnost da plačem umesto što lupam glavom o zid. Ti problemi su bili konačno razrešeni mnogo godina kasnije kroz bioenergetiku.
Ne želim da kažem da je terapija sa Rajhom bila neuspešna. Ako nije razrešila sve moje probleme, učinila je da postanem svestan tih problema. Međutim što je još važnije, otvorila mi je puteve za samoaktualizaciju i pomogla da krenem napred prema cilju. Produbila je i ojačala moje prepuštanje telu kao osnovi ličnosti. Takođe mi je dala pozitivnu identifikaciju sa sopstvenom seksualnošću koja je kamen temeljac moga života.
Aleksandar Loven
Nastaviće se
