Javili ste mi da izdavač kome ste poslali moju pripovetku Dva
ljubavnika, pre nego što ste je i sami pročitali, odbija da je
štampa i zato tražite od mene ili da je ispustim iz zbirke ili da
je tako preradim da bi mogla biti objavljena. Ne vidim načina, kako
da učinim i jedno od toga. Svoju knjigu sam pisao sa odgovarajućom
pažnjom, uprkos stotini poteškoća i u skladu sa onim što se
naziva klasična tradicija pisanja. Dopustite zato da vam kažem kako
me mišljenje vašeg izdavača uopšte ne zanima. Štaviše, sada
nisam voljan ispustiti pasaže koji su označeni plavom olovkom u
noveli Duplikati, niti mogu predložiti bilo koju drugu reč na mesto
“bloody” (krvavo) u noveli Milost.
Nameravao
sam vam poslati četrnaestu i poslednju novelu Mali oblak koja je
sada konačno dovršena. Neću to učiniti dok ne dobijem od vas
odgovor, i također neću vam vratiti rukopis dve novele, ko je ste
mi poslali. Ako mi u sledećem pismu javite da ste našli mogućnost
da štampate moju knjigu onako kako sam je napisao i da ste našli
izdavača da stavi u opasnost svoju besmrtnu dušu – poslaću vam
sve tri pripovetke. Odlučite li protivno, možete mi vratiti celi
rukopis… Bila bi to za mene gotova propast, ali bojim se da nije u
mojoj moći ono što vi tražite, kako biste umirili izdavačevu
savest.
(James Joyce, Pismo Grantu Richardsu )
Viktorijansko doba se uglavnom smatra periodom ustoličenja romana kao najznačajni je i najčitani je književne vrste, ali je to svakako i doba ustoličenja patrijarhalnih vrednosti sa jakom institucionalizacijom mizoginije, kao i doba vladavine cenzure, naročito kada je trebalo (pro)govoriti o seksualnosti. Žene pisci su u viktorijansko doba neretko uzimale muške pseudonime, ili su bile dvostruko marginalizovane zbog činjenice da se bave pisanjem. „Kruto licemer je viktorijanske etike“ i „naglašeni materijalizam epohe“, pozitivizami vrednovanje literature prema moralu, pouci, kao i isključiva dominacija jednog načina pisanja, iz pozici je tzv. sveznajućeg pripovedača, „suočili su pisce sa prećutnom, ali strogom zabranom svakog iole smelijeg zalaženja u skrovite odaje ljudske psihe“.
Džojs je, pre svega, pisac koji je „oduvao paučinu s viktori janskog shvatanja seksualnosti i prikazao je na revolucionarno iskren način čime je smelo proširio granice ljudskog duhovnog razvo a.“
Prvi iskoraci iz viktorijanskog modusa književnog saopštavanja uglavnom su predstavljali pokušaje eksperimentisanja unutar zadate forme, ali bez radikalnih zaokreta ili prekida sa tradicijom. Bilo je mnogo pisaca čiji se takvi pokušaji mogu smatrati pretečama onoga što je Džojs uspeo da iznese do kraja, menjajući književnost zauvek, strmoglavivši se u, kako je jednom rekao Kiš, ambis ambigviteta i jezičkih košmara kao veliki Učitelj mnogih budućih autora.
Jezik je, dakle, bio Džojsova „sirova građa i on ga je podvrgavao najstrožim proverama i merilima ko ja se obično primenjuju u poeziji“.
Prvih desetak godina njegove književne karijere bilo je obeleženo dugom borbom sa puritanskim izdavačima, gotovo uvek zbog slobodoumnosti, surove iskrenosti i beskompromisnosti koju je nosilo njegovo delo. Već u svojoj knjizi Dablinci, sačinjenoj od petnaest pripovedaka, on je počeo da dovodi u pitanje vrednosti na kojima se temeljilo irsko društvo, u kome su „ugodne konvencije često prikrivale strahote siromaštva i unutrašnjih trvenja“. Jedno od važnih obeležja ove zbirke pripovedaka jeste smelost u izrazu, ali i svedenost stila: „U Dablincima je Džojs, koji je izuzetno dobro vladao jezikom, svoj rečnik svesno ograničio. To je delimično trebalo da ostavi utisak skučenosti života kojim žive glavni likovi. Džojs koristi ograničen rečnik u kome se reči poput ’uzalud’, ’beskorisno’, ’zamorno’, ’beznadežno’ itd. ponavljaju iz priče u priču.“
Tadašnji izdavači su tražili „ublažavanje pojedinih izraza koji su na različite načine mogli da uznemire ili povrede osećanja čitalaca“; Džojsu, naravno, srećom, nije padalo na pamet da se pozabavi vivisekcijom i sakaćenjem sopstvenog dela. Mogli bismo, uz određene ograde, reći da Džojs u svesnom biranju pozicije margine, svakako jeste zauzimao poziciju koja je slična poziciji žene u patrijarhalnom društvu. On se odriče pripadanja „vladajućim strujama“, bespoštedno istrajava u svom „otpadništvu“ od crkve/religije, irskog nacionalizma, odbacuje religiju u korist istine tela, ali i umetnosti; izgnanik je iz društva –kako u najširem smislu, tako i u onom užem, ličnom, porodičnom, ali i književnom, a sam je svoju poziciju najbolje iskazao rečima da se u društveni poredak može uključiti samo kao probisvet. Kako čitamo u Pismima Nori :
„Pre šest godina, napustio sam katoličku crkvu mrzeći je iz dna duše. Smatrao sam da je nemoguće da ostanem njen pripadnik zbog nagona u mojoj prirodi. Objavio sam joj potajni rat dok sam bio student i odbio sam da prihvatim mesta koja mi je nudila. Time sam od sebe načinio prosjaka, ali sam zadržao svoj ponos. Sada vodim protiv nje otvoreni rat onim što pišem, govorim i činim.“
Elen Sik su o Džojsu govori kao o umetniku i Dablincu, prateći njegovu samospoznaju kao i svest o istoriji Irske pod dominacijom Engleza, koji su njegovu kulturu skrajnuli na marginu i odrekli mu vlastiti jezik. Pokazuje se da je Džojs sve bolnije patio zbog te marginalizacije i da je prolazio kroz periode radikalne sumnje u vlastitu sposobnost da prihvati svoju istoriju. Rešenje je našao u otkrivanju novog jezika, jezika koji je ujedno i postao nekom vrstom arhetipskog obrasca iskustva za ženski subjekt, koji je marginalan u njenom društvu kao što je Džojs bio u njegovom i gde su oboje bili izgnanici iz vlastitog jezika.
U okviru tadašnjeg viktorijanskog morala, Džojsove „aluzije i direktne insinuacije na ondašnje ličnosti javnog društvenog života, slobodan izraz i zahvatanje u neprikosnovene tj. tabuirane teme seksa i ljubavi, dugo su bile prepreka objavljivanju autorove prve i jedine zbirke pripovedaka Dablinci
.“ Registrujući gotovo sve u svojoj okolini, Džojs je sa posebnom pažnjom i zajedljivim zadovoljstvom, kako ističe Žan Pari, unosio u svoje beležnice i neumesnosti i nepristojnosti koje razotkrivaju izvesnu situaciju u okviru umetnikove teorije o epifaniji. „Otvorenost prema svetu, u smislu negiranja tabua, koji su ograničavali slobodu još je izraženija prema činjenicama iz umetnikovog sopstvenog života.“
Džojs je svakim narednim delom osvajao nove prostore slobode: zato je teško govoriti o Uliksu, a ne spomenuti ono što je prethodilo na tom putu.Nakon Dablinaca, uslediće usavršavanje proznog stila i preispitivanje njegovih mogućnosti u romanu Portret umetnika u mladosti, tako da je Džojs već u vreme preseljenja u Pariz, 1920, bio proslavljen pisac. U Portretu Džojs odlazi korak dalje: tu pratimo kako njegov engleski jezik kroz roman bukvalno „živi i odrasta sa glavnim junakom – od mucavog detinjeg tepanja na početku do moćne tutnjave fanfara koje objavljuju stupanje mlađanog, tek osvešćenog umetnika u neizvesnu, ali neodoljivu avanturu života posvećenog umetnosti.“ Ovaj roman se može smatrati Džojsovim „umetničkim i životnim manifestom“, pre svega zbog procesa oslobađanja od svih stega pripadnosti porodici, religiji i naciji kroz koji prolazi glavni junak, Džojsov alter ego – Stiven Dedalus, ali mnogo više zbog briljantnog jezika kojim je napisan. Džojs nam tu pokazuje kako se „savest pojedinca može obrazovati i kako ona može da stvori sopstveni sistem vrednosti, nezavisno od vladajućeg licemerja i poluistina ko je vladaju u društvu.“ U Portretu vidimo i značajan iskorak u pokušaju da se jezikom dočara čulno; tako je već „na uvodnoj strani predstavljeno svih pet čula: tu priču mu je ispričao njegov otac (sluh), otac ga je gledao kroz staklo (vid), ona je prodavala bombone kao limunove kriške (ukus), kad se u krevetu pomokriš, najpre je toplo, a onda hladno (dodir), njegova majka je stavila mušemu. Mušema je imala čudan miris (miris).“
Uliks je svakako neosporna kruna Džojsovih napora da uprkos svemu piše o onim oblastima ljudskog iskustva koja su prethodno smatrana „suviše niskim, suviše ličnim, suviše intimnim ili suviše rizičnim da bi postala predmet umetnosti.“
Pisano sedam godina(1914-1921) u Cirihu, Trstu i Parizu, objavljivano prvo u vidu nastavaka, a kao knjiga tek 1922. u Parizu, ovo delo je nadraslo čitavu svoju epohu i predstavlja punu potvrdu Džojsovog genija. Sve negativne ocene koje su rečene o njemu zasnovane su ne na književnim, već na sumnjivim etičkim argumentima.“ Zanimljivo je da je objavljivanje Uliksa , na neki način, vezano upravo za žene: 1918. Margaret Anderson i Džejn Hip počele su prve da objavljuju odlomke iz Uliksa u njujorškom časopisu The Little Review (prethodno je Ezra Paund nagovorio Džojsa da počne da šalje odlomke). Do oktobra 1920. objavile su skoro pola romana, a onda je objavljivanje obustavljeno zbog opscenosti, po privatnoj tužbi „Njujorškog društva za borbu protiv poroka“. Zabrana je ostala na snazi sve do 1933. Godine 1920, u Parizu, Džojs upoznaje Silviju Bičkoj a kasni je (1921) predlaže da se Uliks objavi u Francuskoj, sa čim se Džojs odmah složio. Uliks je izašao iz štampe na njegov rođendan, 2. februara 1922. Dženifer Berket uočava: „Od samog početka njegove spisateljske karijere, Džojsovo delo, stavljajući žene u prednji plan, osvojilo je zanimanje i zadobilo aktivnu podršku angloameričkih izdavačica i intelektualki.”
Tokom dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka, Džojs je često bio neizmerno važan pesnikinjama poput Mine Loj koje su pisale eksperimentalnu modernističku poeziju.Nakon Uliksa, došlo je Fineganovo bdenje, roman pisan punih sedamnaest godina,koji verovatno „još uvek čeka svoje prave čitaoce“ i za koji se često kaže da je zapravo pisan tehnikom toka podsvesti. U njemu nalazimo odjeke pedeset različitih jezika iz čitavog sveta. Ovaj roman u potpunosti odražava duh vremena u kom je nastao, „Pikasa i džeza,Dali ja i Stravinskog, izlomljene perspektive satova koji se tope i sinkopiranih disonanci“.
Sve ono što je deo Fineganovog bdenja, „neologizmi, izlomljena sintaksa, fragmentarnosti prebogata asocijativnost“, može se naći u Uliksu u nešto blažoj formi. Uliks se može smatrati klicom književnih postupaka koja će svoj vrhunac doživeti u Fineganovom bdenju,delu ko je će zaokružiti Džojsovo stvaralaštvo: „Ono što je najbliže istinskom Tekstu jeste Fineganovo bdenje Džejmsa Džojsa, knjiga koja je postala pomalo moderna u Francuskoj, kao rezultat Bartovog teoretisanja. Fineganovo bdenje je uglavnom klasifkovana među plemenite nepravilnosti naše književnosti. Naše čitalačke navike su formirane na klasi;nim delima i ovaj tekst je previše za njih. Brzo se umaramo njime, ili ga osuđujemo kao beznačajan. Ali daleko od toga da je beznačajan. Fineganovo bdenje je najsvesnije i najkreativnije smislena knjiga u jeziku. Nedostatak jednog opšteg značenja je ono što nas brine.Mora se uzeti reč po reč i rečenica po rečenica, dok se značenja množe kako napredujemo.Fineganovo bdenje je tekstualno, po Bartovoj terminologi ji, i uopšte poželjan spis, jer razvejava naše misli umesto da ih koncentriše. Nedostaje mu konačnost, što je po Bartu dobro. Ima nečeg – u pravu je – isposničkog u čekanju našeg zadovoljstva do kraja knjige.Neprekidno zadovoljstvo koje on traži od Teksta svedoči o njegovom sopstvenom neiskorenjivom hedonizmu čitaoca ili književnog kritičara.”
Uliks je, najpre, okarakterisan kao „roman toka svesti“, baš kao i roman Gospođa Dalovej Virdžini je Vulf. Međutim, poznato je da se Vulf zgražavala nad „primitivnošću i prostotom“ Uliksa, ali se ipak smatra da je upravo ovaj Džojsov „skaredan“ roman višestruko uticao na nju pre no što će napisati svoj najpoznati ji roman, Gospođu Dalovej (1925). Ipak, postoji mnoštvo razloga zbog ko jih je upravo Džojsov, a ne roman Virdžini je Vulf, podesniji za analizu kroz prizmu ženskog pisma. Razloge za to, razume se, tražimo i nalazimo samo i jedino u jeziku.
Pišući italijanskom kritičaru Karlu Linatiju, Džojs je o Uliksu rekao sledeće: „To je ep o dve rase (izrailjskoj i irskoj) i istovremeno ciklus ljudskog tela kao i pričica o jednom danu (u životu)“, iz čega bismo zaključili da je Džojs o Uliksu govorio na vrlo nepretenciozan način,defnišući ga kao „ciklus ljudskog tela“ i tek još ponešto. Džojs je u tom svom epu, kako ga je sam nazvao, usavršio tehniku toka svesti koja „oponaša način na koji svest ’govori’ samoj sebi – u složenim, fluidnim obrascima, nasumičnim prekidima, nepotpunim mislima, polurečima itd.“ Tvrdio je da je tu tehniku „preuzeo i razvio iz zaboravljenog francuskog romana Les Lauriers sont coupés Eduarda Dižardena, koji je kupio na staničnom kiosku.”
Možda najbolju ilustraciju Kristevine teze o stvaranju pomerajućih subjekta, subjekta u procesu, možemo naći u Uliksu: „Svet Džojsove proze je, sa stanovišta svesnog subjekta, jedan drugi svet. Teško pojmljiv svet. U celini, čak, zapravo nepojmljiv svet”. Za Džojsovu poznu prozu karakteristična je „sve naglašenija otcepljenost u odnosu na uobičajene tokove svesti“, zatim „destruiranje semantike i gramatike govorenja i pisanja“, kao i izmeštenost u odnosu na zdrav razum, odnosno na „samosvesni subjektivitet svesnog subjekta.“ „Različite svesti kroz koje u Uliksu posmatramo svet, prirodno, svoje utiske o tom svetu uobličavaju na različite načine: ponekad iskreno ili parodično raspevano i glagoljivo, ponekad kroz škrte, eliptične i naizgled nedovoljno jasne delove iskaza. No ta se prividna škrtost i nedorečenost Džojsove tehnike toka svesti pažljivim čitanjem pretvara u neslućeno bogatstvo aluzija, ideja i motiva, razgranatih u bezbroj različitih pravaca. Uz to, kao što je svet junaka romana stvoren i defnisan isključivo jezičkim sredstvima, tako su i oni sami određeni svojim verbalno uobličenim iskazima i razmišljanjima.“
Iz ovoga proističe da se junaci sami konstituišu kroz jezik koji im je dodeljen. Margot Noris je ovaj Džojsov pozni stvaralački postupak označio terminom „desublimacija“ zbog „distorzije (ili, još bolje,negacije) uobičajeno shvaćene sintakse.“ Teško bi bilo reći koja to osobenost koja se vezuje za žensko pismo i estetiku nije prisutna u Uliksu. Pogrešno bi bilo da pomislimo samo na završni monolog Moli Blum i da se tu zaustavimo – on je svakako najvažni ji kad je upitanju ova tema, najreprezentativniji i najeksplicitniji deo napisan stilom koji je gotovo paradigmatičan za žensko pismo, ali je bitno naglasiti da on to jeste upravo zbog načinana koji je napisan, a nikako zbog puke činjenice da predstavlja pokušaj opisivanja ženskog toka svesti, mada su obe ove činjenice bitne i teško razdvojive. Teško je zamisliti Uliks bez završnog poglavlja, odnosno, bez glasa Moli Blum. Smatra se da u Uliksu Džojs uspešno podriva autoritet Oca, pišući na način koji omogućava čitaocima da slobodno uživaju u tekstu. Džojsovo oslobađanje jezika teče paralelno sa njegovim oslobađanjem ženskog. Žensko pismo vreba u gotovo svakom poglavlju Uliksa. Tok svesti muškarca, Leopolda Bluma, premda sintaksički malo uređeniji, predstavljen je takođe kroz niz asocijacija, velikim delom fokusiranih na telesno. Njega upoznajemo u kuhinji, a prvi podaci koje o njemu dobijamo „tiču se njegovih gastronomskih sklonosti.“Džojs nam diskretno sugeriše da nema mesta za klasične opise književnih likova, odnosno da je vreme da se zađe i u krajnje telesne okvire književnih junaka jer je upravo telo za Džojsa bar dobrim delom podjednako važan izvor sopstva kao i racio. Dok se priseća poljupca sa Moli Blum, svest Leopolda Bluma funk cioniše gradeći sinestezi ju efekata: „meka i hladna od miomirisnih ulja njena me ruka dotakla, pomilovala: gledala me netremice. Ja u zanosu ležim nad njom, pune usne razmaknute, poljubio sam je u usta. Njam. Blago mi je gurnula u usta kolačić topao I sažvakan. Bljutava masa koju su njena usta izmljackala slatka i opora od pljuvačke … Vrelo sam je dirao jezikom. Poljubila me. Poljubljen bejah. Predajući se sva, mrsila mi kosu. Ljubljena, ljubila me je. Mene. A vidi kakav sam sada. Pribijene, muve su zujale.“
Kroz tok svesti Leopolda Bluma gotovo uvek se mešaju istovremena privlačnost i gnušanje nad telesnim: „Muškarci, muškarci, muškarci. Sede na visokim stolicama pored bara,sa šeširima zabačenim na teme, za stolovima viču da im se donese još hleba, besplatan je,kao vuci proždiru bljutavu hranu, oči im iskolačene, brišu vlažne brkove … Nova isporuka mikroba. Čovek sa dečijom salvetom umrljanom sosom i zadenutom u košulju halapljivo je gutao supu. Jedan je pljuvao na svoj tanjir; polusažvakan zalogaj: nema zuba da ga žvaka žvak žvaće … Jesam li i ja takav? Videti sebe kao što nas drugi vide. Gladan čovek –besan čovek. Rade zubi i vilice. Ne! O! Kost.“
Ovaj odlomak gotovo da možemo podeliti u imaginarne stihove; jezik je naglašeno ekspresivan, poetski, slike su snažni nosioci višestrukih značenja.Možda bi se moglo reći da su sa formalne strane, u osamnaestom poglavlju, odnosno monologu Moli Blum, pojačane gotovo sve tehnike i tendencije prisutne u čitavom romanu, u malo razuđen jem obliku. „Običajnost govorenja biva trivijalizovana, ismejana, čak sasvim dislocirana. Poredak rečenice u celini (sintaksa), te gramatika, semantika, a isto važi iza strukturu reči (za njenu fonološku organizovanost), naprosto ne odgovara našem svakodnevnom iskustvu govorenja, mišljenja i pisanja.“
Ipak, tek u monologu
Moli Blum jedna od glavnih osobenosti ženskog pisma – narušavanje
sintaksičkih struktura i sporadično nepoštovanje gramatičkih
pravila kao i narušavanje leksike vrlo uspešno potiskuju logičan
jezik na koji smo navikli stvarajući neku novu jezičko-telesnu
logiku: ’nakon dugog poljupca ostadoh gotovo bez daha da
reče mi da sam planinski cvet da smo svi mi cvetovi telo žene
da jedini put u životu da je rekao istinu za tebe sunce sija da i
beše mi drag jer sam videla da shvata i oseća šta je
žena…’“
Ivana Maksić
https://atorwithme.blogspot.com/2012/10/dzejms-dzojs-uliks-tragovima-zenskog.html
