Pošao sam do poznanika, nepovaca. Dozlogrdilo mi je da posećujem pisce. Boemi su privlačni jedino kod Muržea – crno vino, devojke…
Moskovski literarni boemi su nesnosni.
Dođeš, pa – ili te ponude da sedneš na sanduk, a u sanduku zarđali ekseri, ili nema čaja, ili čaja ima, ali nema šećera, ili u susednoj sobi gazdarica kuva domaću rakiju i tamo se muvaju nekakvi ljudi naduvenih lica, a ti sediš kao na iglama, jer se bojiš da će doći – da hapse te naduvene, pa će i tebe da pokupe, ili će (što je najgore od svega) mladi pesnici početi svoje stihove da recituju.
Jedan, pa drugi, a za njim i treći… Jednom rečju – nepodnošljiva situacija.
Kod nepovaca je izuzetno prijatno. Čaj, limun, biskviti, sobarica, svuda se oseća parfem, tu su srebrne kašičice (napomena za preplašenog stranca: platonsko uživanje), na pijaninu kći svira Molitvu device, tu je divan, „želite li s pavlakom“, niko ne recituje stihove, i tako dalje.
Jedina neprijatnost je: u ogledalu se malena rupa na tvojim pantalonama pretvara u rupetinu veličine čajnog tanjirića, pa moraš da je skrivaš dlanom, a čaj da mešaš levom rukom. A domaćica govori, ljupko se osmehujući:
– Vi ste tako dragi i zanimljivi, a zašto ne kupite nove pantalone? A uzgred i kapu…
Posle ovog „uzgred“ zagrcnuh se čajem, i jektičava Molitva device zazvuča mi kao dans makabr.
Ali, začu se zvono i izbavi me.
Uđe neko pred kim sve poblede, čak se i srebrne kašičice skupiše i postadoše nalik na polovni fraže.
Na prstu posetioca bilo je nešto slično krstu Hrama Hrista Spasitelja pri zalasku sunca.
– Devedesetak karata… Baš kao da ga je s krune skinuo – došapnu sused – pesnik, čovek koji je stihovima opevao drago kamenje, ali, zbog svog krajnjeg siromaštva, nije imao predstavu šta je to karat.
Po kamenu koji je na sve strane prosipao raznobojnu svetlost, po tome kako je preko ramena žene ove novopridošlice bio prebačen riđi palatin, po tome kako su novopridošlici živo igrale oči, dosetih se da je preda mnom nepovac nad nepovcima, pa još, po svoj prilici, i iz trusta.
Domaćica se zajapuri, poče da se osmehuje svojim zlatnim krunicama, potrča im u susret uzvikujući nešto, a Molitva device prekide se na najzanimljivijem mestu.
Zatim otpoče živahno ispijanje čaja, pri čemu je nepovac bio u centru pažnje.
Iz nekog razloga ja se uvredih (pa šta ako je on nepovac? zar ja nisam čovek?) i odlučim da zapodenem razgovor. I zapodenuh ga vešto.
– Kolika vam je plata? – upitah vlasnika blaga.
Istog trena, pod stolom me s dve strane očepiše. Na desnoj nozi osetih pesnikovu čizmu (iskrivljenu, izlizanu potpeticu), na levoj – domaćičinu nogu (francusku, tanku potpeticu).
No, bogataš se ne naljuti. Naprotiv, mojim pitanjem bio je, iz nekog razloga, polaskan.
Zaustavi za tren na meni pogled, i u taj mah ja opazih da mu oči liče na dva novčića od deset rubalja, iskovana u Odesi.
– Hm… hm… kako da vam kažem… Eh… sitnica. Dve, tri milijarde – odgovori on, šaljući mi s prsta snopove svetlosti.
– A koliko košta bri… – zaustih i vrisnuh od bola…
– …brijanje?! – viknuh, izbezumljen, umesto „briljantski prsten“.
– Brijanje je 20 limunova – zapanjeno odgovori nepovac, a domaćica mu očima dade znak: „Ne obraćajte pažnju. On je idiot!“
I u tren oka me skinuše s repertoara. Rascvrkutala se domaćica, ali zahvaljujući mom sjajnom uvodu, razgovor ni da makne iz limunske baruštine.
Najpre, pesnik pljesnu dlanom o dlan i zastenja:
– Dvadeset limunova! Jao, jao! (Poslednji put brijao se u junu.)
Zatim sama domaćica bubnu nekakvu tričavu sumu povodom obrta u trustu.
Nepovac vide da se nalazi u društvu naivčina po pitanju novca, te odluči da nas postavi na mesto.
– Dolazi mi u trust nepoznat čovek – poče on, sa žarom u očima – i govori: Uzimam od vas robu za 20 milijardi. Plaćam menicama. Molim vas – odgovaram ja – vi ste – privatno lice… eh… a kakve su garancije da vaše uvažene menice… A, izvolite – odgovori on. I pokazuje knjižicu svog tekućeg računa. I šta vi mislite – nepovac pobednički prelete očima preko svih koji su sedeli za stolom – koliko je imao na bankovnom računu?
– Trista milijardi – vrisnu pesnik (taj prokleti sankilot u rukama nije držao više od 50 limunova).
– Osamsto – reče domaćica.
– Devetsto četrdeset – bojažljivo pisnuh, skupivši noge pod sto.
Nepovac vešto napravi pauzu i reče:
– Trideset tri triliona.
U to ja izgubih svest, i šta je bilo dalje, ne znam.
Napomena za strance: trilion u moskovskim trustovima označava hiljadu milijardi. Trideset tri triliona piše se ovako: 33.000.000.000.000.
Mihail Bulgakov
