Moj lični put u otkrivanje sebe, od perioda kada sam imao prvu seansu sa Rajhom pa do danas, obuhvata period od trideset godina. Što se tiče iskustva koje sam opisao u prethodnom delu, mogu reći da sam utrošio trideset godina da dosegnem svoje srce. Ali, to nije u potpunosti tačno. Moje srce je bilo mnogo puta dosegnuto u tom dugom vremenskom periodu. Bio sam duboko zaljubljen i, u stvari, sam još uvek. Doživeo sam radost ljubavi pre toga. Ipak, sada je bilo drugačije.
U prošlosti je moje srce bilo dirnuto nekim ili nečim spolja — osobom, pesmom, pričom, Betovenovom Devetom simfonijom itd. Moje srce se otvaralo, ali se opet zatvaralo, jer sam bio uplašen i jer sam imao potrebu da ga zaštitim. Strah je sada nestao i moje srce ostaje relativno otvoreno.
Ovih trideset godina praktikovanja bioenergetske terapije me je naučilo mnogo o ljudima. Radeći sa ljudima, učio sam od njih. Na neki način je njihova borba išla uporedo sa mojom i, pomažući njima, ja sam pomagao i sebi. Svi smo se mi borili za isti cilj, mada je malo nas to znalo. Govorili smo o našim strahovima, problemima, seksualnim inhibicijama, ali nismo pominjali strah da otvorimo svoje srce i održavamo ga otvorenim.
Moja rajhovska osnova me je orijentisala prema cilju orgastičke potencije — koji je svakako valjan — ali veza između otvorenog srca, sposobnosti da se potpuno voli i orgastičke potencije nije bila naglašavana.
Posle mnogo godina, sada mi ta veza nije nepoznata.
Teza knjige Ljubav i orgazam, objavljene 1965. godine, jeste da je ljubav preduslov za potpuni orgazam. Ljubav i seks su izjednačeni, jer se seks posmatra kao izraz ljubavi. Međutim, ta knjiga se bavi specifično seksualnim problemima, a samo uz put dodiruje čovekov strah od otvaranja srca i nesposobnost da to učini. Nema sumnje da me je moj sopstveni strah sprečio da potpunije istražujem taj aspekt. Tek kada sam razrešio svoj strah, mogao sam da doprem do jezgra terapeutskog problema.
Moramo shvatiti da je srce verovatno najosetljiviji organ tela. Naše bitisanje zavisi od njegove stalne, ritmične aktivnosti. Kada je taj ritam za trenutak poremećen, na primer kada srce prestane da lupa ih ubrza lupanje, doživljavamo uznemirenje do same srži svog bića. Osoba koja je u ranom detinjstvu doživela takvo uznemirenje razviće mnoge odbrane da ga zaštiti od opasnosti i svakog poremećaja funkcionisanja. Neće lako dozvoliti da mu srce bude dotaknuto i neće reagovati od srca. Te odbrane se izgrađuju tokom života, dok najzad ne stvore snažnu barijeru protiv svakog pokušaja približavanja. U uspešnoj terapiji te odbrane se proučavaju i analiziraju u odnosu na život te osobe i brižljivo prorađuju sve dok se ne stigne do srca te osobe.
Međutim, da bi se to postiglo, odbrane se moraju shvatiti kao razvojni proces. To se može prikazati dijagramom, koji stvaranje slojeva odbrana prikazuje kao koncentrične krugove.
Slojevi se mogu sumirati na sledeći način, počev od najudaljenijeg: Ego slojevi koji sadrže psihičke odbrane i koji su u najvećoj meri slojevi ličnosti. Tipične ego odbrane su:
A. Negiranje
B. Nepoverenje
C. Okrivljivanje
D. Projekcija
E. Racionalizacija i intelektualizacija.
Mišićni sloj u kome su nađene hronične mišićne tenzije koje podržavaju i opravdavaju ego odbrane i u isto vreme štite osobu od sloja prigušenih osećanja koja se ne usuđuje da izrazi.
Emocionalni sloj osećanja koji uključuje potisnuto osećanje besa, panike ili užasa, beznađa, tuge i bola.
Jezgro ili srce iz koga proizlazi osećanje da se voli i da se bude voljen.
Terapeutski pristup ne može da se ograniči samo na prvi sloj, mada je on važan. Možemo pomoći osobi da postane svesna svojih tendencija da negira, projektuje, okrivljuje ili racionalizuje, ali svest da to radi retko utiče na mišićne napetosti ili oslobađanje potisnutih osećanja.
Slabost čisto verbalnog pristupa je u tome što je ograničen samo na prvi sloj. Ako se ne utiče na mišićne tenzije, svest o tome može lako da se degeneriše u različite vrste racionalizacija, sa pratećom, ali drugačijom formom negiranja ili projekcije.
Ovaj nedostatak verbalnih terapija — da dovedu do značajnih promena ličnosti — odgovoran je za povećano interesovanje za telesni i neverbalni pristup. Mnoge od tih novih terapijskih tehnika teže da izazovu i oslobode potisnuta osećanja. Naglasak je često na izazivanju vrištanja. Ne retko, pacijent će doživeti i bes i tugu i može izraziti čežnju.
Vrištanje zaista ima moćno katartično dejstvo na ličnost.
To je bila jedna od standardnih tehnika bioenergetike dugo vremena. Vrisak je kao eksplozija u ličnosti koja istog trena otklanja ukočenost hronične mišićne napetosti i minira ego odbrane na prvom sloju.
Plakanje i duboko jecanje proizvode sličan efekat, mekšajući i topeći krutost tela. Ispoljavanje besa je takođe korisno, ukoliko je bes izražen pod kontrolom i u terapijskoj situaciji. Pod tim uslovima to nije destruktivna reakcija i može biti integrisana u ego osobe — to jest može da postane ego sintona. Strah je teže i važnije izazvati. Ako panika ili užas nisu dovedeni do površine, katartični efekat oslobađanja vrištanja, besa i tuge je kratkog veka. Dokle god pacijent izbegava da se suoči sa svojim strahom i izbegava da razume razloge za strah, nastaviće da vrišti, da plače i da bude besan uz vrlo malo promena ličnosti. On će katartični process zameniti inhibitornim, ali se neće pokrenuti u pravcu razvoja. Ostaće zarobljen između inhibitornih snaga koje nije razumeo, niti proradio, i želje da doživi trenutno katartično oslobađanje.
Ipak, za terapiju je značajno da tim potisnutim osećanjima dozvoli ispoljavanje. Čitalac koji je upoznat sa mojim prethodnim tekstovima o bioenergetici zna da je naša stalna politika da se otvore i otpuste upravo ta osećanja, jer njihovo oslobađanje čini dostupnom energiju koja je neophodna za razvoj.
Po mom mišljenju, radeći samo sa trećim slojem ne bi se postigao željeni rezultat. Time što bi se prošlo pored prvog i drugog sloja, oni ne bi bili uklonjeni.
Oni trenutno nisu u akciji — to jest, sve dok katartični efekat traje. Međutim, kada osoba hoće da krene
U svet i da funkcioniše kao odgovorna, odrasla osoba, ponovo će uspostaviti svoje odbrane. Ne može drugačije postupiti, jer regresivni ili katartični način nije podesan van terapijske situacije. Izgledalo bi logično da se radi sa oba sloja, prvim i trećim, pošto su komplementarni jedan drugome; prvi se bavi intelektom, a treći emocionalnim odbranama. Ali, takva integracija se teško postiže, pošto je jedina direktna veza tih slojeva kroz sloj mišićne tenzije.
Ako neko radi sa drugim slojem, može se lako kretati do prvog ili trećeg, kad god je to moguće. Tako se, radeći sa mišićnom tenzijom, može pomoći čoveku da razume da su njegovi psihološki stavovi uslovljeni oklopljavaniem ili rigidnošću tela. A u pravom trenutku može da dosegne i otvori svoja prigušena osećanja, pokrećući zgrčene mišiće koji zadržavaju i sprečavaju njegovo izražavanje. Na primer, vrištanje je zadržano mišićnom napetošću u grlu. Ako se čvrsto prstima pritisne spoljašnji mišić duž vrata dok osoba proizvodi glasan zvuk, taj zvuk će se često pretvoriti u vrisak. Vrisak se obično nastavlja i posle prestanka pritiskanja, posebno kada postoji potreba za vrištanjem. Prateći vrištanje, čovek se kreće u prvi sloj — da sazna šta je vrisak značio i zašto je bilo potrebno prigušivati ga. Na taj način su sva tri sloja uključena u analizu i proradu odbrambenog stava. Imajuću u centru pažnje problem tela, na taj način stegnuto i zgrčeno grlo premešta postupak sa čisto katartičnog manevra na otvaranje i na proces orijentisan ka razvoju.
Ne izgleda mi neophodno da naglasim da rad sa mišićnim napetostima, bez analiziranja psihičkih odbrana ili izazivanja potisnutih osećanja, nije terapeutski proces.
Rad na telu kao, što su masaža ili joga-vežbe, imaju pozitivnu vrednost, ali one nisu specifično terapijski po sebi. Međutim, mi osećamo da je svakoj osobi važno da bude u dodiru sa svojim telom i da smanji stanje napetosti, tako da ohrabrujemo sve naše pacijente da rade bioenergetske vežbe bilo sami ili na časovima, kao i da redovno idu na masažu.
Pretpostavimo, u cilju diskusije, da je moguće otkloniti svako odbrambeno ponašanje ličnosti. Kako bi zdrava osoba funkcionisala? Kako bi izgledao naš dijagram?
Četiri sloja bi još uvek postojala, ali bi sada bili koordinirani i bili bi više ekspresivni nego odbrambeni.
Svi impulsi bi išli od srca, što bi značilo da osoba sve radi od srca. To znači, volela bi da radi sve što radi, igru ili seks. Reagovala bi emocionalno na sve situacije: njene reakcije bi kao osnovu uvek imale osećanje. Mogla bi da bude besna, tužna, uplašena ili radosna, zavisno od situacije. Ta osećanja bi predstavljala njenu pravu reakciju, pošto bi bila oslobođena kontaminiranih a prigušenim emocijama koje se vuku iz detinjstva. I pošto bi njeni mišićni slojevi bili oslobođeni hronične napetosti, njena akcija i pokreti bili bi elegantni i efikasni.
S druge strane, oni bi odražavali osećanja i bili bi potčinjeni kontroli ega. Prema tome, bili bi koordinirani i sasvim u redu. Osnovni kvalitet osobe bio bi lakoća spram tegoba; osnovno osećanje bi bilo dobra volja-
Bila bi radosna ili žalosna, već prema situaciji, ali bi u svemu učestvovala srcem.
Opisujući tu osobu, govorim o idealu. Iako niko ne može dostići to idealno stanje, niko nije ni toliko udaljen od svoga srca da ne može doživeti trenutak radosti kada mu je srce otvoreno i slobodno. Kada je srce potpuno zatvoreno prema svetu ono prestaje da kuca i osoba umire. Tužno je gledati kako neki ljudi izgledaju više mrtvi nego živi.
Aleksandar Loven
