Franc Kafka
AUTOBIOGRAFSKA SKICA
Preveo Jovica Aćin
Svaki čovek je osoben i snagom svoje osobenosti pozvan da deluje, ali on mora da uživa u svojoj osobenosti. Onoliko koliko sam ja iskusio, i u školi i kod kuće radili su na tome da izbrišu osobenost. Time je bio olakšan posao vaspitanja, ali bio je i život olakšan detetu; dabome, pre toga je ono moralo to da plati bolom koja je bila izazvana prinudom. Nikada nećete, recimo, moći da nekom dečaku, koji je uveče usred čitanja neke uzbudljive povesti, putem dokazivanja ograničenim naprosto samo na njega, učinite shvatljivim da mora da prekine čitanje i ide na spavanje. Kad bi mi, u takvom slučaju, rekli otprilike da je već dockan, da kvarim svoj vid, da ću ujutro biti sanjiv i neću biti kadar da ustanem, da loša, glupa povest nije vredna toga, onda to, doduše, nisam mogao izričito da osporim, ali nisam mogao, zapravo, samo zato što sve to nije bilo ni na domaku granici počevši od koje bi o tome bilo vredno razmišljati. Jer, sve je bilo beskrajno ili uronjeno u neodređenost dotle da je bilo izjednačeno s beskrajnim, vreme je bilo beskrajno, pa dakle nije moglo biti suviše dockan, moj vid je bio beskrajan, pa ga, dakle, nisam mogao pokvariti, čak je i noć bila beskrajna, pa dakle nije trebalo brinuti zbog ranog ustajanja, a među knjigama nisam pravio razliku po tome da li su glupe ili pametne, nego po tome da li su me zanele ili nisu, a ova me je zanela. Sve to nisam mogao da izrazim tako, ali ishod je, ipak, bio da bi me molbe da mi bude dozvoljeno da nastavim sa čitanjem zamorile ili bih odlučio da, i bez dopuštenja, nastavim sa čitanjem. To je bila moja osobenost. Gušili bi je tako što bi utrnuli svetiljku i ostavljali me bez svetlosti; kao objašnjenje bi mi bilo rečeno: svi idu na spavanje, stoga i ti moraš da ideš na spavanje. To mi je bilo očigledno i morao sam u to da verujem, uprkos tome što je bilo neshvatljivo. Niko ne bi sproveo toliko reformi koliko bi deca. Ali bez obzira na to gušenje, koje u izvesnom smislu zaslužuje da bude priznato, u njemu je, kao bezmalo svuda, ipak ostajala neka bodlja koju nikakvo pozivanje na opšte postupanje nije moglo tek tako da otupi. I dalje sam se držao verovanja da upravo svečeri niko na svetu ne bi tako rado čitao kao ja. Ono, barem tog trenutka, nije moglo biti pobijeno nikakvim pozivanjem na opšte postupanje, tim manje što sam video da baš i ne veruju u moje nesavladivo zadovoljstvo u čitanju. Tek postepeno i znatno kasnije, možda već tokom slabljenja svog zadovoljstva, počeo sam nekako da verujem da mnogi dele jednako zadovoljstvo u čitanju, ali se ipak savlađuju. U ono vreme sam, međutim, osećao samo nepravdu koja mi je bila činjena, pa sam tužan odlazio na spavanje i u meni se začinjala mržnja koja obeležava moj život u porodici i, počevši od toga, u izvesnom smislu, ceo moj život.
Zabrana čitanja je, doduše, samo jedan od primera, ali značajan, jer je ta zabrana sezala duboko. Moja osobenost nije bila prihvaćena; ali, pošto sam je ja osećao, morao sam – u tome veoma osetljiv i uvek podozriv – da u takvom postupanju sa mnom prepoznam neku osudu. Ako su već osuđivali tu otvorenu, videlu izloženu osobenost, koliko li su još rđavije morale biti osobenosti koje sam držao skrivene duboko u sebi, budući da sam u njima i sam prepoznavao neku malu nepravdu. Uveče bih, na primer, čitao mada još nisam naučio školske zadatke za sledeći dan. To je kao zanemarivanje obaveza možda bilo nešto veoma rđavo, ali po meni nije zasluživalo apsolutnu osudu, nego samo relativnu. S obzirom na ovu, međutim, taj nehat nije bio ništa gori od dugog čitanja kao takvog, posebno zato što su njegove posledice bile veoma ograničene mojim priličnim strahom od škole i autoriteta; ono što bih tu i tamo propustio zbog čitanja, lako bih nadoknadio ujutro ili u školi zahvaljujući svome, u to doba veoma dobrim pamćenjem. Ali, glavna stvar je bila u tome što sam osudu, kojoj je bila izložena moja osobenost da se predajem dugom čitanju, tad sopstvenim sredstvima preneo na skrivenu osobenost da zanemarujem obaveze i time dospeo do najpotištenijeg ishoda. Bilo je to kao kad je neko, samo radi upozorenja, taknut bičem, koji ne treba da izazove nikakvu bol, ali taj dohvati pletivo biča, raščija ga, uvuče u sebe pojedinačne niti i krene da sam, po sopstvenom planu, sebe iznutra bode i povređuje, dok tuđa ruka i dalje mirno počiva na dršci biča. Ali ako tada i nisam, u takvim slučajevima, sebe još teško kažnjavao, ipak je, kako god, sigurno da iz svojih osobenosti nisam izvukao onaj pravi dobitak koji se, konačno, ispoljava u trajnom samopouzdanju. Štaviše je posledica iskazivanja neke osobenosti bila u tome da sam ili mrzeo tlačitelja ili nisam priznavao prisustvo osobenosti; dakle, dve posledice koje su umele da se spregnu na neki lažljiv način. Ako bih, pak, skrivao neku od osobenosti, onda bi posledica bila da sam mrzeo sebe ili svoju sudbinu, pa na sebe gledao kao na rđavog ili prokletog. Odnos između te dve grupe osobenosti tokom godina se spolja prilično menjao. Ranije ispoljene osobenosti bivale su sve izrazitije što sam bio sve bliži meni dostupnom životu. Ali, to mi nije donelo spasenje, pošto se time množina onog što sam tajio nije smanjivala; istančano posmatranje otkrivalo je da sve nikad ne bi moglo biti priznato, pa čak i naoko potpuna priznanja iz ranijeg doba docnije su još pokazivala svoje korenje duboko u meni. Čak da toga i nije bilo, pri rasklimavanju celokupne psihičke strukture, kroz šta sam prošao bez odlučnijih slomova, samo jedna od skrivenih osobenosti bila je dovoljna da me dotle potrese da nikako nisam uspevao da se održim, bez obzira na svoju prilagodljivost u drugim okolnostima. Ali, još gore. Čak i ako ne bih u sebi zadržao nijednu tajnu, nego ih sve odbacio daleko od sebe da ostanem potpuno čist, u sledećem trenutku već bih bio ponovo ispunjen starom pometnjom, jer tajna, po meni, nije bila potpuno priznata i odvagnuta, i usled toga bi mi, zahvaljujući opštem postupanju, bila ponovo vraćena i naložena. To nije bilo nikakvo zavaravanje, nego samo poseban oblik saznanja da se, u najmanju ruku dok smo živi, niko ne može osloboditi onoga što jeste. Kad neko, recimo, priznaje prijatelju da je škrt, onda se on za taj trenutak spram prijatelja, dakle merodavnog sudije, naoko iskupio od škrtosti. Za taj trenutak je takođe svejedno kako to prijatelj prima, naime da li pobija prisustvo škrtosti ili savetuje kako je mogućno osloboditi se škrtosti ili čak brani škrtost. Možda nimalo ne bi bilo presudno ni da li prijatelj, poveden priznanjem, raskida prijateljstvo. Presudno je, štaviše, da je čovek, možda ne kao pokajni nego kao časni grešnik, poverio svoju tajnu ljudima i otuda se nada da će tako opet zadobiti dobro i, što je najvažnije, nesputano detinjstvo.
Ali, on je zadobio samo kratkotrajnu ludost i mnogo predstojeće gorčine. Jer, negde na stolu, između škrtice i prijatelja, leži novac, koji je škrtica po sebi prisiljen da prisvoji i već ga se što brže maša rukom. Na pola puta priznanje deluje, doduše, sve slabije, ali još iskupljujuće; kad je pola puta pređeno, ne deluje više ni iskupljujuće, nego onda samo osvetljava ruku koja se sve brže ispruža. Priznanja koja deluju, mogućna su jedino pre ili posle čina; čin ne dopušta da išta postoji pored njega – za ruku koja grabljivo prikuplja novac ne postoji iskupljenje rečima ili kajanjem: ili čin, dakle ruka, mora biti poništena ili se mora predati škrtosti.
[…]
Odonda sam gajio izvestan prezir prema sebi. Ali, to se događalo tek tu i tamo, pokatkad, sa dugim pauzama između, dovoljno dugim da bih ga zaboravio. Bilo je, osim toga, nekih manjih stvari, koje su se svakako događale i drugima i kod njih nisu značile ništa ozbiljno, recimo začuđenost pred sopstvenim likom u ogledalu, ili pred odrazom zatiljka u ogledalu, ili čitave figure kad iznenada prođete ulicom pored nekog ogledala.
[Iz neobjavljenih rukopisa u takozvanim velikim sveskama, 1922. godine]
Preveo: Jovica Aćin
