Anatomija Fenomena

Čuvar stada XXXII – Dovoljni su nam naša duša i nebo i zemlja [Tema: Pesoa]

sunset_sky_by_koko_stock-d6svrqa

XXXII

Sinoć je jedan čovek iz grada
Na vratima krčme održao govor.
I meni se, takođe, obraćao.

Govorio je o pravdi i o borbi za pravdu
I o radnicima koji pate,
I o neprestanom radu, i o onima što trpe glad,
I o bogatašima, koji svemu tome okreću leđa.

I, pogledavši me, spazio je u mojim očima suze
I nasmešio se, u znak odobravanja, ubeđen da i ja osećam
Mržnju koju on oseća, i saučešće
Koje je tvrdio da oseća.

(Al ja sam ga jedva i slušao.
Šta se mene tiču ljudi
I ono zbog čega pate il umišljaju da pate?
Nek se ugledaju na mene, pa patiti neće.
Sve zlo ovog sveta potiče odatle što vodimo brigu jedni o drugima,
Bilo zarad dobra ili zarad zla.
Dovoljni su nam naša duša i nebo i zemlja.
Želeti više znači izgubiti to, i biti nesrećan.)

A ja sam mislio
Dok je prijatelj ljudi govorio
(I to je bilo ono što me je do suza ganulo),
Kako daleki zvon praporaca
U taj predvečernji čas
Ne liči na bruj zvona s jedne male kapele
Kuda odlaze na bogosluženje sveće i potoci
I duše proste poput moje.
A jedina je umetnička zgrada Zemlja cela.
Koja se menja i uvek dobro stoji i vazda ostaje ista.

Mislim na to, ne kao što se misli, već kao što se diše,
I gledam cveće, i smešim se…
Ne znam da l me ono razume
Ni da li ja njega razumem,
Ali znam da je istina u njemu i u meni
I u našoj zajedničkoj božanskoj osobini
Da se prepuštamo toku stvari i živimo na Zemlji
Zadovoljni što nas godišnja doba nose,
Da puštamo da nam vetar peva uspavanku
I da ništa ne sanjamo, kad se uspavamo.

Alberto Kaejro (Fernando Pesoa)

Ostavite komentar: