Ugovor sa bratom – II dio
Piše: Sreten Marić
Šta je to što je odlikovalo tog čoveka, što je činilo da su ga ljudi smatrali ekscentričnim čudakom, što ih je kod njega tako često šokiralo? Rekao bih, njegova nesposobnost da bude polutan, apsolutno dosledna predanost svojim idealima. Beskompromisna. Iz porodice je gde su se već generacije bavile prodajom slika. I on počinje sa tim zanatom, ali je voleo više slike no novac koji se za njih dobija. Izbacili su ga sa posla. Otac mu je bio evangelistički pastor, pa je zaželeo da sledi oca u tako uzvišenom pozivu. Bio je retko obrazovan, govorio odlično holandski, engleski, francuski, čitao neumorno, grčke tragičare, Homera, Šekspira, Dantea, dela svojih savremenika, Engleza, Francuza, Nemaca, a njegova pisma, uvek improvizovana, pokazuju da je bio izuzetno talentovan pisac, pa su ga ipak izbacili iz pastorske škole, jer nije mogao da se prilagodi pedantnosti i praznini savremene teologije. „I suviše sam dobro video igru koje izvodi savremeno hrišćanstvo. Ono me je fasciniralo. Dugujem mu ledenu mladost“.
Dozvolili su mu najzad da propoveda Jevanđelje, tamo gde je retko ko pristao otići. Najbednijim među bednima, rudarima ugljenokopa u Borinažu, u Belgiji. Iskren, pravi hrišćanin, strasni čitalac Jevanđelja, povesti Hrista, tog „najvećeg od svih umetnika“, kako ga je Van Gog zvao, on je hteo da podeli njihov život, da se odeva kao oni. A oni su radili u jamama koje su zvali Džak, Mrtvački sanduk, Zajednička grobnica, hranili se uglavnom krompirom, a kada bi postali invalidi rada, niko se za njih nije brinuo. Videv sve to, Van Gog se razljutio, otišao kod prosednika rudnika da traži više pravde. Odgovorili su mu: „Gospodine Vensane, zatvorićemo vas u ludnicu, ako nas ne ostavite na miru“. Svi su bili skandalizovani, Konsistorij ga je otpustio, a vlastiti otac, pastor, pokušao je i sam nekoliko puta da ga zatvori u ludnicu, verovatno iskreno ubeđen da je lud i skandalozan onaj ko teži da izmeni bogom zasnovan poredak sveta.
A Van Gog će iz te avanture izvući gorko iskustvo i o ljudima i o bogu: „Nema tvrdokornijih nevernika, skučenijih no što su pastori, osim žena pastora“. Iskustvo utoliko nepodnošljivije što je pogađalo vlastitog oca i majku. A o dobrom Bogu i njegovom delu, sa gorkom ironijom: „Šta možeš kad su neuspele skice, a čovek voli umetnika koji ih je napravio, onda se ćuti. Ali ipak ima pravo da zahteva nešto bolje…Ovaj svet je smandrljan na brzinu, u jednom lošem trenutku, kada stvaralac nije znao šta radi, kad nije vladao sobom…No samo veliki majstori mogu ovako teško da se prevare“.
I sam čovek kao da nije bio privlačan. Ružan, preteran u svemu, osamljen, uvek sputavan, onemogućavan, onaj koji remeti sve ravnoteže, skupo stečene mirove. Bilo da su ga same sa gnušanjem odbile, bilo da su se porodice isprečile, nijedna njegova strasna ponuda braka nije našla odziva, ni privremeno. Susreo je nešto toplote i razumevanja samo kod jedne prostitutke, Siem, već iscrpljene, teške alkoholičarke, nađene na trotoaru u Amsterdamu, koja će se i sama ubiti nekoliko godina posle njega. Od nje ga je otrgla porodica. Što god da bi započeo, promašio je, fatalno. Pisao je još mlad: „Ljudi su u nemogućnosti da išta učine, zarobljeni u užasnom kavezu, užasnom, strašnom. Nemoguće je uvek reći šta je to što ih zatvara, šta je to što kao da ih ukopava, ali čovek uvek oseća nekakve rešetke, poluge, zidove“.
Drugi dio predgovora knjizi “Pisma bratu” (Službeni glasnik, Beograd, 2008.)
