Kod Hiperborejaca
Sandoval i relikvije
Posle te posete kod te lepe žene — simbola Rima — markiz me traži, idućih dana, češće. Pita: da li sam je video? Jesam li bio kod nje? Dolazi i kod mene, i, kad se dan svrši, prati me do kuće. Sedimo kod mosta, kod kafane ,,Esperia“, gde trotoar, i noću, od kafe, miriše. On pokušava da mi dokaže, da su Pape svemu krive.
Mene nije zaprepastila lepota te žene — takve su u Rimu poznate pojave, kao što su bile, i pre. Na primer Katulova Klaudia, Propercijeva Hostia, Ovi- dijeva Julija — to jest kakve smo uobrazili da su bile. Ono što je mene zaprepastilo, to su pape, onakve, kakve ih vidi, Rim.
Osim toga, začudilo me je, kako u Rimu, o jednom istom živom biću, o jednom istom čoveku, o jednom istom suverenu, troje, imaju, u isto vreme, sasvim različito misljenje. Šta vredi onda mišljenje ljudi? Šta vredi onda znanje prošlosti? Prošlost je u Rimu fantazmagorija. Jedna žena o Papi misli, kao o ljubavniku svome, jedan markiz, kao da je Papa Borgia, u naše vreme, ja u njemu vidim Dalaj Lamu 400 miliona. Gde je istina? Otkud u ljudskom mozgu tolika zbrka? O istom čoveku.
Čitam Tomu Akvinskog, da vidim šta kaže Toma.
Ma šta rekao Toma, biće logično, logičnije nego u ma kog pisca.
Toma je, međutim, težak da se čita, pa se umoran vraćam na Stendhala.
A da me taj markiz ne bi našao, bežim iz svoje sobe, u podne, u muzeje, gde je hladovina i tišina. Naročito u dvorište manaslira, koje misle da je delo Michelangela. Tu istu zbrku, koju nalazim u istoriji papa, nalazim, međutim, i na poprsju rimskih imperatora. Smrt je i njih pretvorila u mramorne portrete, koji me posmatraju — izuzev Caracallu — tužnim osmehom klovnova.
Pošto sam gledao, svojim očima, sahranu Pija XI, tražim u Stendhalu opis sahrana svih ranijih papa tog imena. Tražim razlike, na njihovom licu, kod različitih pisaca. Ne slažu se u mišljenju o papama, nikada, kao ni u poprsju Caesara. Ne slažu se u mišljenju o onima, koji su nosili ime Lava. Ali, je još luđe ono, što kažu o sahrani papa.
Leon XII, na primer, umirao je, godine 1829, dugo, nekoliko dana. Stendhal je vest o njegovoj smrti čuo u salonu gospođe Marentani. Gospođa Tamburini je pevala. A pevao je i jedan skulptor.
Sa tog koncerta, dok je umirao Papa, meni se dopala, naročito, jedna neapolitanska pesma, koja kaže: „Nazidaću kuću nasred mora. Od paunovog perja. Da, nasred mora. Da, od paunovog perja. Načiniću u toj kući stepenice od zlata, a jedan doksat od dragog kamenja. Da, stepenice od zlata. Da, doksat od dragog kamenja. A kad se moja Nina probudi, u Neapolju će Sunce da se rađa. Da, Sunce će da se rađa.”
Dok se to pevalo, na koncertu kod gospođe Marentani, svi su primetili, da se mora biti u Rimu nešto događa. Neobično. Domaćica je bila uznemirena. Nastala je tišina. Ona je objavila: Umire. Papa.
Leon XII umro je, međutim, tek 10. februara. Februar je u Rimu bio mesec sahrana. Kao i svaki drugi hrišćanin, Papa se, uoči smrti ispovedio i uzeo pričest, ali, pošto je dugo umirao, to je ponovljeno 19 puta. Stendhal je doznao sadržaj poslednje audijencije, koju je dao Papa. To je bio prijem za jednog Rusa i jednog Engleza. Predmet razgovora bile su uniforme pruskih i ruskih pukova. Razlika njihova.
Posle tog koncerta i te audijencije, bila je Papina sahrana.
Leon XII je okupan (Ezra Pound ništa ne kaže o tom, što vredi zabeležiti), zatim je obrijan i obilno narumenjen, po obrazima. Kao da je neki Hotentot, na lice mu je stavljena maska. Od voska.
Zatim su u Rimu zazvonila sva zvona. Prvo ono sa Capitola, a zatim i sva ostala koja zvone i sada. Znak da se zvoni daje kardinal camerlengo Vatikana. Zvao se, u to doba, Zurla.
Papa je sahranjen posle četiri dana.
Prvo su pripremili katafalk, u crkvi Svetog Petra. Nešto slično video sam i ja, pri sahrani Pija XI. Prazan katafalk čuvala je plemićka garda papa, u uniformi sa zlatnim epoletama, iz doba Napoleona. Oko praznog katafalka služila se upokojena služba. Ceremonija je stroga.
Sve do naših dana, naređenje Vatikana bilo je, da porodica Papina — roditelji Pape — ako bi bili i živi, ne mogu prisustvovati sahrani, Stendhal je, u svoje vreme, zabeležio, da je tome uzrok žurba naslednika. Moglo je da se desi, da sahrane Papu, obamrlog, polumrtvog.
Papa je, kad umre, odeven u šarenu odeždu, u belo, ali sa skerletnom presvlakom mrtvačkog sanduka, koji je nakićen čipkom, sa zlatnim kićankama,
Mene je, za tu sahranu Leona XII, vezivala činjenica, da je njegov grob trebalo da bude delo jednog Danca, Thorvaldsena. Thorvaldsena sam znao u njegovom, sopstvenom grobu, sred Kopenhagena.
U stvari, to delo Thorvaldsena u Rimu, taj mauzolej, bio je poručen za papu Pija VII, ali nije upotrebIjen — zbog otpora kardinala Albani — ni za Pija sedmoga, ni za Leona dvanaestoga.
Zbog luteranstva Thorvaldsena.
Naslednik Leona XII bio je Pije VIII.
Ja nisam mogao, razume se, prisustvovati njegovom ustoličenju, pre sto godina, ali sam gledao ustoličenje Pija XII. Nema razlike u krunisanju papa, ni posle sto godina. Ceremonija je ista. Odežde su iste. Ista je i faraonska tijara, na glavi papa.
Nijedan papa se nije usudio da te odežde, ili ceremonije, menja.
Kao što klovn mora da ima, uvek isti, kostim, samo se lice klovnova menja. Njihov tužni osmeh i njihova samoća ostaju.
Prezident de Brosses opisao je i iešinu Pape, koju je gledao u Rimu, godine 1740. I to je bilo meseca februara. Taj mesec je mesec smrti i Michelangela.
De Brosses priča da su, 10. februara, te godine, opet zvonila zvona.
Tambur je lupao u svim kvartovima Rima. U rezidenciji papa, na brdu zvanom Brdo Konja (Monte Cavallo), međutim — kaže da Brosses — skoro i nije bilo nikoga. Apartmani su bili prazni. Nije sreo čak nijednog mačka. U sobi za spavanje, gde je, na mrtvačkom odru, ležao Papa, sedelo je nekoliko jezuita i mrmljalo molitve.
Zatim je bila ceremonija utvrđivanja smrti Papine, ceremonija stroga. Kardinal camerlengo, koji se zvao Annibal Albani, došao je da utvrdi smrt, sa ceremonijom koja je propisana.
Ima da zakuca u čelo mrtvaca i vikne njegovo ime, tri puta.
Lorenzo Corsini. Lorenzo Corsini. Lorenzo Corsini.
Ezra Pound nije zapazio koliko se Papa, mrtav, vraća imenu familije u kojoj je rođen. Imenu svom koje je nosio, pre nego što je izabran za Papu. Meni se, taj povratak, čini vredan pomena.
Taj uzvik, tri puta, sećao me je uzaludnog dozivanja — morzeovim znacima — onog avijatičara, koga su tražili, kao i Amundsena, kad sam bio na hyperborejskim ostrvima, to jest na Spitsbergenu, a koji je nestao, zauvek, bez traga, u carstvu večnog leda.
L-e-v-a-n-j-e-v-s-k-i.
Uzalud se mrtvac doziva. On to više ne čuje i neće nikad čuti. Kardinal camerlengo, skinuo je zatim prsten Papin s prsta, po ceremonijalu, i prelomio ga. Zatim je otišao. Mrtvac je, kaže de Brosses, ostao, sam.
Suveren 400 miliona ostao je sam.
Kad sam, idući put, gledao Pija XII, njegov osmeh sećao me, jednog klovna. U tom poređenju nema nikakve namere ismevanja papa, ni Pija XII. To je bila prosto asocijacija, sa tužnim izrazom čuvenog klovna, koji je bio smatran u to vreme, za najvećeg klovna Evrope, a koji se zvao Grock. Grock je imao običaj da svira u violinu, da sve, što dodirne, dovodi do apsurda, a da na svako pitanje odgovara: Zašto?
Why? Warum? Perche? Pourquoi?
Niko mu nije davao odgovora.
Pomenuti markiz, međutim, tih dana, bio je uvrtio u glavu, da mi pokaže, i dokaže, da Papa, i danas, trpi i čuva, u Rimu, idole i relikvije strašnije, nego što su oni u Africi. Markiz je imao običaj da ponavlja, da u Rimu sve dotle neće biti čistog vazduha, dokle god, jednog dana, jedna četa bersaljera, ne uđe u Vatikan i ne istera Antihrista, iz Rima. Pošto imam poverljive izveštaje, da je taj markiz vrlo dobro viden u Vatikanu, ja se trudim da sakrijem svoje misli od tog Talijana.
On me upozorava na bezbrojne relikvije, koje se u Rimu pokazuju, i za naših dana, pa me upozorava i na Sandovala. Taj biskup španski opisao je, kaže, zauzeće i pljačku Rima (Sacco di Roma), godine 1527, i sve užase, koje je, tada, u Rimu, počinila soldateska, španska, nemačka, i talijanska. Klanje po ulicama, silovanje kaluđerica i devojčica, pljačku rimskih palata. Jedan španski vojnik ukrao je, tada, relikvije iz katedrale Rima, iz crkve Svetog Jovana Laterana, a kaže, da se među tim relikvijama, nalazio i jedan paketić, koji je dospeo, zajedno sa vilicom i jednim zubom svete Marte, sestre Marije Magdalene, u ruke princeze Strozzi. Na paketiću beše ispisana samo reč: Isus. A kad je princeza uzela taj paketić u šaku, sva je obamrla.
Tome je bila prisutna i njena zaova, Lucrezia Orsini, i mala kćer princeze, Clarissa, koja je imala sedam godina.
Lucrezia je iznenada uzviknula, da to mora biti neka relikvija Hrista. Tek što je to rekla dvoranu je ispunio miomiris, tako divan, i tako jak, da je muž princezin, Flaminio Anguillara, koji se nalazio u drugoj sobi, otvorio vrata, da pita: kakav je to divan miris, koji je bio dopro i do njega?
Paketić je, kaže markiz, kroz smeh, sadržavao delić Hristove kožice, usekovanja, sa uda, čije ime ne može da se štampa.
Kad god mi se, tih dana, markiz javljao telefonom, dovikuje mi pitanje: da li sam video markizu, kojoj me je vodio u posetu, i šta velim za relikvije Vatikana?
Pri tom se, kao poludeo, smeje iz telefona.
Miloš Crnjanski
