Piše: Antonen Arto
Možemo da govorimo o dobrom duševnom zdravlju Van Goga koji je, za celog svog života, samo spržio sebi ruku i, sem toga, samo još jednom sebi odsekao levo uho,
u svetu u kome se svakoga dana jede kuvana vagina u zelenom sosu ili kita bičevanog i zacenjenog novorođenčeta,
onakvog kakvo je pokupljeno na izlasku iz majčine rodnice.
A ovo nije puka slika mašte, već pojava koja se obilato i svakodnevno ponavlja i neguje diljem cele kugle zemaljske.
I tako, ma kako suludo izgledala ova tvrdnja, sadašnji život tavori u svojoj staroj atmosferi beščašća, anarhije, nereda, pomame, razularenosti, hroničnog ludila, građanske učmalosti, psihičke poremećenosti (jer nije čovek postao nenormalan, nego svet), hotimičnog nepoštenja i strašnog licemerja, ogavnog prezira prema svemu što pokazuje plemenitost,
zahteva za jednim poretkom koji je u celini zansovan na izvršenju iskonske nepravde,
i najzad, organizovanog zločina.
Stvari idu loše, jer u ovom času bolesnoj svesti je prvorazredni interes da ne izađe iz svoje bolesti.
Tako je jedno pokvareno društvo izmislilo psihijatriju da bi se odbranilo od istraživanja nekih bića nadmoćnih po lucidnosti, čije sposobnosti proricanja su mu smetale.
Žerar de Nerval nije bilo lud, ali beše optužen da jeste, da bi se bacila ljaga na neka prvorazredna otkrića koja se spremao da objavi,
a sem što je bio optužen, beše još i udaren u glavu jedne noći, da bi izgubio sećanjana monstruozna dela koja će obelodaniti i koja, pod dejstvom toga udarca, pređoše u njemu na natprirodni plan, jer celo društvo, u tajnom savezu protiv njegove svesti, beše u tom trenutku dovoljno snažno da mu obavije zaboravom njegovu stvarnost.
Ne, Van Gog nije bio lud, ali njegove slike behu grčke vatre, atomske bombe, čiji je ugao gledanja, u poređenju sa svim ostalim slikama koje su harale u ono doba, bio sposoban da ozbiljno ugrozi larvalni konformizam buržoazije Drugoga carstva i žbire Trećega, Gambete, Feliksa Fora, kao i žbire Napoleona III.
Jer Van Gogovo slikarstvo ne napada izvesni konformizam običaja, već konformizam samih institucija. Čak ni spoljna priroda, sa svojim klimama, ravnodnevičkim nepogodama, plimama i osekama, ne može, nakon Van Gogovog prolaska zemljom, da sačuva istu težu.
Utoliko pre se na društvenom planu institucije raspadaju, a medicina predstavlja neupotrebljivu i izlapelu lešinu koja proglašava Van Goga ludim.
Antonen Arto
nastaviće se
