Svi bi mi bili za revoluciju, da one zavise od nas i da se daju voditi. Ali revolucija ne zavisi u svom razvoju od ljudi, nego od prilika, u tome je njena tragičnost, pa i njena uzaludnost.
Nijedna se još revolucija nije razvijala po volji, nego uvek kao komedija raznih nehotičnih prilika. Uzrok joj je duševni razvoj materijalni, a sudbina zamršena igra glupih, neočekivanih strasti i slučajeva. Pa bila ta revolucija hrišćanstvo, ili braće Graha, ili vizantijske, ili nemačkih seljaka, ili engleske, ili tzv. „velika” Francuska. Tako će biti i sa današnjom boljševičkom. I nijedna ne postiže svoj cilj nasiljem, nego sa sto drugih snaga, koje su sve: vaspitanje.
Uzaludne su revolucije, koje menjaju materijalan poredak sveta, jer nemaju snage da preobraze čoveka. Mase, čovečanstvo se ne menja revolucijom, nego vaspitanjem. A vaspitanje nije samo škola, nego počevši od novina sve što se vidi i čuje u javnosti, to su i železnice i dobri putevi i higijena, to je sav i svaki rad na zemlji. Mase uopšte ne prave revoluciju, nju prave grupe ljudi. Ali bi poslednje opravdanje revolucije bilo da ona ubrzava progres, međutim sve su revolucije dokaz da se čovečanstvo razvija užasno lagano i ne vodeći brige o revolucijama. Krv, i lešine su uzaludne, revolucije se svrše, a postignu uvek samo ono što bi se moglo i bez nasilja postići.
Svet ne menja nasilje, nego simpatija. Osim toga revolucije ne računaju sa nepromenjivim činjenicama i zato podležu, promenu1 svoj prvobitni cilj i svršavaju kompromisom. Hrišćanstvo je prva svetska revolucija, koja je uspela da pokori skoro ceo svet, pa ipak je učinilo kompromis, jer nije računalo sa materijalnim uzrocima, kao što danas boljševizam zaboravlja duševne uzroke, koji su ga doveli. Revolucije su sve slične, slični počeci, etape i svršeci.
Pa i vođe, tj. oni, koji misle da su vođe, slični karakteri i privatne crte čak i u tako različitih tipova, kao Katilina i Mirabo, Savonarola i Robespijer.
Govornici konventa govore plagijate iz Cicerona, a menjševici jako i tačno liče na žirondu.
Nikad se revolucije ne razvijaju kako vođe hoće. Ali to je prirodno. Masa ne ide po ničijoj volji, vođe se često menjaju.
2
Čitava Francuska revolucija prolazi kao komedija, u kojoj jedna ženska toaleta ima više upliva na razvoj događaja, nego svi govori velikih patriota. Međutim današnje revolucije nisu više slične onima, jer su materijalne. One neće i nemaju više da promene duševne razlike klasa, nego materijalne. No ako je tako, onda otpadaju sve teorije, sve sentimentalnosti, i to se može učiniti samo strogo računajući sa praktičnim i stvarnim prilikama. Kako smešno izgleda tada diktatura proletera u Rusiji. U Rusiji nastupaju stepske zemljoradničke države.
Robespijer je bio lud od teorija Rusoa, a Lenjin je isto tako teoretičar, i ako boljševizam u Rusiji pobedi, to bi bila pobeda ne komunista, nego diktatura književnih moljaca i sociologa, koja će kao sve teorijsko trajati kratko vreme.
Današnje revolucije imaju druge uzroke, ne one koje revolucionari tako glasno spominju. Ako je ko gladan, pa u gladi svojoj hoće da otima, to još ne znači da je on komunista, i da zna šta je to, a najmanje da bi on da ima sam da jede, udelio gladnom polovinu.
Naprotiv mase su više nego iko podle, nemilosrdno brutalne, sebične i što je gore, prevrtljive. Današnje revolucije su komedije. Nemačka je lažna. Zar ta toliko kompromitovana stranka nemačkih socijalista da iznenada postane bolja nego što beše.
Današnje revolucije oko nas su revolucije pretorijanske. Revolucije nezadovoljnih vojnika, a sve revolucije širokih socijalnih slojeva, a najmanje organizovanih. Teror, ali ne organizacija. A nikakvi teror dugo trajati ne može. Današnje revolucije podigli su vojnici, izmučeni, prevareni, poniženi i zlostavljeni gore nego životinje, vašljivi i podivljali vojnici. I jer su to bile mase, kao nikad, zato su tako opsežne. A društvo još nije razvijeno za komunizam. Mase što danas idu za revolucijom, ne znaju o čemu se radi. One su sebičnije, prevrtljivije nego toliko napadana „buržoazija”. Pijani vojnici koji pljačkaju, nesretni su, ali nisu komuniste. Komune se mogu vaspostaviti samo savesnim, a ne sebičnim jedinicama.
3
Današnja revolucija je prosta pljačka jedne klase proleterske. To se može, može biti, razumeti, ali nazivati revolucijom nikad.
No reći će mi se, sve je to moralo u početku tako biti, sve će se to raščistiti i poboljšati. Ne, to ne može biti, jer današnje društvo nije vaspitano za revoluciju. Ne samo da ne može biti komune, nego ni ljubavi međ ljudima u Evropi, jer je cela Evropa bez širokog vaspitanja masa. To se može nadoknaditi za sto, ali ne za deset godina. Amerika je zrela za socijalnu revoluciju, za komunizam, ali ne ovo društvo degenerisanih, raznih mentaliteta, ekonomskih, moralnih i političkih uslova, koji se ne mogu ni obići ni promeniti nikakvom diktaturom, jer svaka je diktatura kratka. Nije čudo što se izmučena Evropa brani i grči, sebična, a navikla na nerad, na prijatan život, ali da bi joj revolucija pomogla, to ne priznajemo, naprotiv. Nastao bi haos, u kojem bi se trala najstrašnija tragikomedija poštenih, a u kome bi obešenjaci šićarili i koristili se. Neka se donese zakon da radenici pomažu međusobno jedno drugo i neće se moći sprovesti. Evropa nema en masse1 časti, ali je ima pojedince.
Zato treba pre svega vaspitanje masa. Vaspitanje je da nestaje brakova međ roditeljima i decom, međ srodnicima, da nestaje pederastija, koja beše po negdi u masama uobičajena, vaspitanje je hrišćanstvo; vaspitanje će biti kad ni žena ni muški ne dopusti prostituciju, vaspitanje je i socijalizam, a vaspitanje će biti, dođe li do komunizma.
Ako Evropa hoće revoluciju, pa dobro, neka se pobrine prvo da spremi za nju mase. A ovo što se danas zove revolucija, to je tragikomedija i sebična maskerada ljudi.
Danas se za novac čini sve, niko neće da trpi, niko neće da radi. Menjaju se ne samo načela, nego i narodnosti, i zakletve itd. Sve je sebičnost. Revolucije nema, nego je to bljutava sebična komedija.
Ali i da ih ima, ono što one postignu, može se postići i mirnim putem, ali ako ne, onda tek širokim vaspitanjem masa. Kakva je masa sa kojom danas raspolaže revolucija. Ali ona je moralno, i u svakom pogledu još gora od buržoazije. Zato joj je nužna diktatura. Da sakrije mnogo, vrlo mnogo. Ali se haos ne da sakriti. Današnja masa nije za revoluciju.
Do danas nije bilo klasne revolucije. Ni Grahusova, ni Spartakusova, ni nemačkih seljaka, a najmanje literarno filozofska Francuska, koja je samo pomogla buržoaziji. Ali je ona i nemoguća, klase se razvijaju po ekonomskim zakonima, a u materijalnim zakonima nema skoka, sa kola na automobil prelazi čovečanstvo lagano. Velika, nesretna naša Rusija pravi eksperiment za ceo svet. Ali su revolucije privremene pojave i uzaludne, postižu samo ono što se i bez njih razvija, vaspitanjem, koje lebdi po zraku i ulazi u sve duše ali postepeno.
4
Revolucije su bedne maskerade u radionici čovečanstva, za njima ostaje samo više posla, a vole ih samo oni, koji ne vole rad. Jer rad znači tešku tragičnu subinu čoveka, jedinu, koja je časna.
Miloš Crnjanski
Jedinstvo, 12. VII.1919.
* Usled ratnog sloma u jesen 1918. godine, a pod velikim uticajem Oktobarske revolucije, Nemačku su od jeseni 1918. do proleća 1919. potresali događaji poznati kao Nemačka revolucija. U Berlinu su izbile demonstracije koje su dovele do pada monarhije, a car, prestolonaslednik i dinastija emigrirali su u Holandiju 9/10. novembra. Već 9. novembra proglašena je republika, a narednog dana je vlast prešla u ruke Veća narodnih punomoćenika. Međutim, i u republikanskom taboru bilo je nesuglasica. Njegov najradikalniji deo, okupljen oko Spartakovog saveza i ličnosti Karla Libknehta i Roze Luksemburg, došao je u sukob sa novim vlastima. U uličnim borbama i Libkneht i Luksemburg su uhapšeni i ubijeni po odluci republikanskih vlasti (u izvršenju frajkora) u januaru 1919. Do krvavog gušenja republike Veća došlo je i u Minhenu. Po okončanju revolucionarnih nemira vlasti su uspele da izvrše konsolidaciju republike, koja je trajala do 1933. godine i dolaska nacionalsocijalista na vlast.
