Krevet
Oldos Haksli je izračunao da se krug tišine godišnje smanjuje za trinaest i po kilometara. Već nije daleko ono vreme, veli, kada će tišina potpuno nestati sa zemlje. Biće srećan onaj kome će ponekad poći za rukom da uživa u polučasovnom spokojstvu Himalaja ili okeana. Krug prisnog sve je manji. U zlatno doba uživanje je bilo u tome što je cela zemlja bila intimna, kao voćnjak. Zbog toga Tora zlatno doba naziva rajskim vrtom. Docnije je bilo vladara koji su pokušavali da u svom carstvu sačuvaju rajski mir. Takav je bio kineski car Ji i sasvim sigurno faraon Ehnaton. Čudno je što je s nestankom intimnosti zlatnog doba i čovekovo biće postalo srazmerno smeteno. Kao da između mira i tišine postoji neka uzajamna veza koje do sada nismo bili svesni. Ne može se precizno znati u kojoj je meri krug postajao sve uži. Još nedavno je bilo nekoliko spahijskih poseda, a zatim samo salaši, zamci, ili cvetne bašte, lovačke kućice usred šume, ili svetionici na hridinama. Bilo je i onih koji su želeli da spasu makar svoju sobicu. Poslednja stanica prisnosti je krevet. Toliko je preostalo od raja. Čovek je sebe sama prognao sa zemlje, ali ovo maleno mesto u zapećku, gde se može skriti da proživi malo života zlatnog doba, ako napolju i brekće motor, u komšiluku zavija radio, unutra nemir nije nestao, sat neprekidno kucka i savest je uzburkana, ali čovek se može omotati posebnim omotačem, može leći na jastuk, kao negda što je u letnje popodne stavljao glavu u hladovinu na stomak tigra ispod mirisne smokve.
Koordinatni sistem našeg života je stub i krevet. Stub je put prema gore, nesalomljivo prema gore, budnost i trezvenost i svest i obdan. Stub drži nebo na zemlji, ili, što je isto, zemlju na nebu.
Razmišljati znači biti uspravan i povezivati zemlju s nebom. U krevetu biti znači biti vodoravan, spavati i smiriti se u izjednačenosti. Zagnjuriti se opet u noć, u majku, otkuda i potičemo, rađati se svakog dana, postati stub, a uveče ponovo biti horizontalan u metamorfozi od koje ništa nije prirodnije ni zagonetnije. Stub znači individuu, krevet znači utopiti se u opšte. U bračnim parovima, kada spavaju u jednom krevetu, izmenjuju se njihove esencije, muškarac i žena se međusobno prožimaju (inkvaliraju, kao što kaže Beme) u zajedničkom spavanju i postaju sve sličniji, odnosno sve individualniji, kao što Sen-Marten piše: u spajanju se odvojiti i u odvajanju se spojiti, distinguer pour unir. Ako se čovek noću probudi ne ume ni razliku da načini između sebe i onoga s kim spava.
Ništa nije razumljivije od brige s kojom je čovek stvorio krevet, kako je iznad njega sagradio zaštitu, jer je kuća ljuska kreveta, kako je tokom hiljada godina izmišljao opruge, madrace, prekrivao krevet belim čaršavom, namestio na njemu jastuk od čijanog guščijeg perja, jorgan, ili pokrivač, ili dunju, i nema ništa razumljivije od kulta kojim se posteljina pere, rolja i pegla, ujutru se stavlja na prozor na sunce i na vetar. Svet je rupaloka, kao što kažu Indusi, mesto gde stvari jesu. Ali ako čovek stupi u kuću, smesta zna u kakvim su odnosima ukućani sa zlatnim dobom. Većina kuća i stanova takvi su da se ne može ni sesti, ni jednog jedinog prisnog mesta, ima tu pomodnosti, razmetanja, higijene, samo prisnosti nema. Krevet je nestao, ostao je samo ležaj, ne može se održati ni svadba, ni roditi, niti umreti. Od spavanja je ostao samo biološki akt. Živimo bez intimnosti, stan je konačište, biti u domu je sentimentalizam. Kajitske smo egzistencije, putujemo, ali niko ne zna kuda i nema putovanja, samo promet. Spavamo na ulici a zavese na prozorima izlozima navlačimo verovatno samo zbog lažnog stida.
Bela Hamvaš
