Anatomija Fenomena

“Mi više volimo život nego život nas. U tome je stvar” [Tema: Duško Radović]

Dusko_Radovic_3

MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 18

DUŠKO Radović je, kao srećan gost života, prolazio gradom, kao da ide na Slavu.

Slava je bila i za onoga ko bi ga sreo, makar se posle za njim samo osvrtao.

Stalno u trci za srećnim iznenađenjima, svakog jutra je počinjao s namerom da obraduje ljude. A svake večeri nije znao koliko je uspeo.

Nikada od sebe nije tražio mnogo, da ne bi bio zadovoljan onim što je postigao.

Druženje mu je bilo najlepša vrsta provoda.

Zato je češće viđan da šeta sam. “Čovek ćutljiv i namršten, kao da ga unutra nešto tišti i boli”.

I tako nam je odlazio, govoreći: “Mislim da sam ja ipak srećan čovek, mada to ne mogu da dokažem nekim argumentima iz svoga života”.

Na polaganju urne sa pepelom tragično preminulog Branka Ćopića bio sam postranični svedok razgovora Dušana Radovića i Vase Popovića, u Aleji velikana.

  • Ala se lepo srećemo… – rekao je Duško, s gorkim osmehom, sa tamnom senkom.

  • Ko ti je kriv, kad ne svraćaš na piće! – uzvratio je Vasa.

  • Šta misliš, ko je sledeći? – kušao je Duško samu sudbinu.

Vasa je slegnuo ramenima, bez odgovora. Nije mu bilo do takvog pitanja. Tako je Radović, i sam zatečen neugodnim pitanjem, kao da ga je neko drugi iz njega postavio, morao na njega da odgovori: “Samo da nas dva ne vučemo palidrvca. Jedno mora biti kraće”.

Kada sam ga video posle teških operacija, pokušao sam da mu kažem da dobro izgleda. Nije mi to dopustio – crnohumornim rečima: “Ko izbegava da umre, taj je protiv progresa i lepše budućnosti”.

Zanemeo sam, tako, da je njemu bilo neprijatno!

“Najvažnije je umeće razlikovanja važnog od nevažnog. Tu je granica između bolesti i zdravlja. Ja sam to pobrkao. Sada me leče”.

Terao je crne misli s mišlju na sunce. Želeo je da ode na more, da se oporavi, ako se bude dalo: “Mi više volimo život nego život nas. U tome je stvar”.

Poslednji put kad sam sa njim razgovarao, dao mi je neke svoje knjige za decu posvećujući ih svim sadašnjim i budućim Vitezovićima, uveren da će se uz dvoje, roditi još dvoje. Prateći me pored obezbeđenja Studija B, rekao mi je: “Kroz život sam prošao kao kroz samoposlugu.Sve što sam uzeo platio sam”.

A kad je Dušan Radović odlučio da iskuša besmrtnost, ispratili smo ga tamo gde se živi i mrtvi dozivaju sa plačem, u Aleju velikana i ne sluteći da nam je ostavio testament o plakanju, svojevrstan etički i filozofski spis o plaču i tuzi:

“Skromni ljudi stidljivo plaču, znaju meru i u plakanju. Mali ljudi ne plaču, već cmizdre, oni nemaju ni pravih muka, ni pravih suza. Lako plaču samo zaboravni. Ima onih koji nikada ne plaču, koji čuvaju suze za svaki slučaj. Malo je života za mnogo plakanja, mnogo je plakanja za malo života”.

OŽALILI smo ga, jer nismo znali za njegovu opomenu:

“Ne plačite za boljima od sebe, čuvajte suze za ozbiljne prilike!”

Otišao je u besmrtnike, ostavivši nam mogućnost da se uveravamo koliko je bio u pravu:

“Ne znamo kako će se ovo završiti. Mi stariji ćemo se nekako izvući, jer nećemo biti tu”.

Otišao je bez očaja koji će nas stići. Testamentarno nam je ipak ostavio:
“Pomreše svi čestiti i pošteni i nema više nikoga da nas bude sramota”.

Sve što je Dušan Radović pisao i govorio bilo je jednostavno, kratko, jezgrovito i istovremeno, mudro i ljudsko.

Za potrebe Vase Popovića, i njegove “Leve strane” i ispisao je šturu autobiografiju, u kojoj je sebe smatrao slučajem. Primetan je njen kraj: “Smislio sam i epitaf za moj slučaj: Mnogo je više razumeo nego što je znao”.

“Svako ima nekog koga nema”, pisalo je u jednom in memoriam.

BOŽANSKE PESME

NA GROBLJU, Ršumović je svoje tužno slovo završio ovako: “Dušan Radović je stalno nosio kišobran da se brani od pasa. Odsad ga od pasa moramo braniti mi”.

“Manje je mrtav, nego što je ljudima obično suđeno”, rekao je Brana Crnčević, otkrivši bistu Duška Radovića, oktobra 1985. u Pozorištu “Duško Radović” (Zarinov rad).

Meni se sve čini da on nije ni umro ni živeo, već da smo ga sanjali da je među nama, po njegovom duhu i njegovim pesmama, koji su bili božanskog porekla, pa su tako i do nas stizali:
“I mi koji nikada nećemo umreti, moramo govoriti da ćemo svi umreti iz obzira prema onima koji će umreti”.

Milovan Vitezović

13.11.2004.

Ostavite komentar: