U često navođenoj izjavi da mu je jezik domovina, sažet je odsečan stav Danila Kiša prema zahtevima deklarativnog rodoljuba, ali u njemu ne treba tražiti i njegov književni odnos prema jeziku. To se dvoje kod njega poistovećuje samo kad je u pitanju objašnjenje odnosa prema domovini. Jezika što se tiče, Kišov je prilaz autorski do krajnjih konsekvenci, isključiv, neumoljivo akribičan i asketski. Jezik i vrhunska literarna iskazanost njegov su svet i sfera. Majstorski nepogrešiv u osećanju mere iskaza, Kiš nije ostavljao čitaocu mogućnost izbora prave reči nudeći mu obilje sinonima, niti je gomilanjem izraza prikazivao sopstveno traganje za najpogodnijim. U svoju dugo slaganu rečenicu upisivao je konačnu, brižljivo odgonetnutu reč, a sve to tako da se ni oblikom rečenice, ni poretkom reči ne odaje tajna samoga postupka, koji obuhvata dugi put od neposredne prirodnosti do virtuelne jednostavnosti.
Znalac i poznavalac mnogih jezika, majstor književnog izražavanja na maternjem Kiš je u pisanju postizao punoću koja bi se mogla nazvati – srž jezika uopšte. Ni reč više, ni reč manje. Idealan poredak mere i značenja.
Razumljivo je stoga što je toliko bdeo nad “prevodima” svojih knjiga. Užasavao se aljkavih grešaka u prevođenju, a naročito je zazirao od proizvoljnog prepričavanja konteksta u takozvanim slobodnim prevodima u kojima se original manje-više gubio. Sam je bio pažljiv u prevođenju i nije štedeo svoj vrhunski književni dar. Za svoje knjige je prema sebi tražio i prevodioca. Izlišno ‘6Ae, dakle, objašnjavati koliko ga je teško, ako ikako, nalazio.
Prevodioci Kišovih dela, svesni njegove erudicije i jezičkog osećanja koje obavezuje, često su od njega tražili pomoć. Dogovarao se sa njima, dopisivao, pregledao i ispravljao razne verzije. Objašnjavao je, dokazivao, svađao se, grdio. Borio se za punoću značenja i u prevodu. Žalio se na oskudnost nekih jezika u nijansama, to mu je bila omiljena tema. “Mi se mučimo da sažmemo rečenicu, pa odabiramo reč precizno. Pažljivo biramo između: pas, kuče, pseto, ker, pašče, cuko, džukac, vaška, kucov, kuca, pre no što uopšte pomenemo rasu, ili ime, a oni mirno prevedu: le chien običan džukac. Daj ti sad njima objasniti zašto taj prevod ne valja.
Jednom, pre skoro dvanaest godina. (godine, bedne izdajice!), sećam se, stiglo mu je jedno od mnogobrojnih prevodilačkih pisama – upitnika. Ticalo se prevoda njegove knjige: “Grobnica za Borisa Davidoviča” na engleski. U pismu su od njega zatražena malo bliža određenja za neobične reči iz teksta kao što su: “protojerej”, “prična”’, “pahan”, “jurodivi”, “vodoriga” i još neke kojih više ne mogu da se setim. Pošto je pregledao svoje rečnike, došao je da pretraži i moje.
Bacio se sa žarom i znatiželjom na knjige i rečnike. Listao ih je spretno, znalački, vešto. Uopšte, njegov odnos prema knjizi bio je odnos temperamentnog poverenja. Grdio ih je, kao dobre prijatelje za lošu opremu, rđavu hartiju, a i kad u njima, zbog aljkavosti izdanja, nije nalazio potrebne podatke, recimo godinu izdanja ili slično. Sve bi im opraštao u obrnutom slučaju. “Vidiš, kako to ljudi lepo rade, govorio je, malena knjiga, ali sve ima…” Njegovo pitanje i traženje podatka, ili reči u rečenicama bilo je zapravo potvrđivanje neke, obično, prave, pretpostavke. On se nije plašio knjiga, kao knjiški moljac, već se prema njima odnosio sigurno, kao knjiški vitez.
Reč “protojerej” nismo našli u rečnicima. Svuda je navedeno samo “sveštenik”, ili prostije: “pop”. Obrušio se na siromaštvo rečnika i odlučio da prevodiocu samo napomene da je to viši sveštenički čin i da se za pravu reč konsultuje sa kakvim pravoslavnim sveštenikom u Americi. Iskreno je besneo što u ruskim rečnicima nije nalazio reč “prična”. “Bednici, jedni! Dvadeset miliona ljudi okapa na pričnama, a oni se ne potrude ni toliko da unesu reč u rečnike… Pa da, morali bi objasniti značenje…” vikao je ljutito. Onda se setio Solženjicina. Uporno je prelistavao engleski prevod knjige “Arhipelag Gulag”, (izdanje “Fontana” dok nije sa uzvikom radosti našao da je prevodilac Tomas P. Vitli, (Thomas P. Witley) reč “prična” preveo engleskom “bunk”. Proverio je značenje u rečniku. Glasilo je: “uzani, drveni vojnički krevet”. Mučio ga je pojam “krevet”. Zvučalo mu je odveć luksuzno za drvene prečage na kojima su ležali logoraši u ritama. Ipak, naveo je to značenje pažljivo ispisujući celu rečenicu iz Solženjicina da bi sačuvao kontekst.
Onda se dao na traganje za engleskim ekvivalentom za reč, “pahan”. Nadao se da će u “Gulagu” i to pronaći, ali nije. Praskao je na prevodioce bukvaliste, a onda odlučio da svom prevodiocu objasni malo bolje šta je zapravo “pahan”. Predvodnik među kriminalcima logorašima, koji i u logoru zadržavaju hijerarhiju podzemlja. “Pahan” je vrhovni zapovednik, ostali rade za njega kao pokorno roblje, daju mu deo sledovanja u hrani i boje ga se kao kuge.
Ne znam da li tada, ili kasnije, ali naišla sam u engleskom izdanju druge knjige Nadežde Mandeljštam: “Napuštena nada (“Hope Abandoned) na fusnotu prevodioca Maksa Hejvorda, (Max Heyward), koja se odnosi na reč “pahan”. On je upotrebio u originalu, neznatno transkribovanu zbog izgovora, (“pakhan”), a u fusnoti objasnio da to znači: “vođa bande u sovjetskom podzemlju i među robijašima, život i smrt su u njegovim rukama, njegova se reč ne poriče.” Obradovala sam se kad sam našla na tu fusnotu kao da sam srela dobrog poznanika.
Za reč “jurodivi”, Danilo je predložio prevodiocu da ostane napisana onako kako je on naveo iz Eriovog rukopisa: “iourodiv”, sa malim objašnjenjem značenja. U rečnicima isto nije mogao da je nađe, a ni u knjigama na engleskom koje su nam bile pri ruci.
Dosta se pomučio i oko reči “vodoriga”, ali je bio zadovoljan, jer joj je ipak ušao u trag u jednom nemačkom rečniku u slikama, (“Der Sprach Brockhaus, Das Deutsche Bildwörterbuch für Jedermann”). Wasserspeiel složenica od Wasser (voda) i speien, (rigati), dakle vodoriga, ukrasni završetak oluka na baroknim građevinama, obično u obliku glave neke životinje: lava, risa ili zmaja. Međutim, englesku reč za složenicu: vodoriga, (Kiš je tvrdio da je Krleža prostim prevodom sa nemačkog tu reč uveo u naš jezik, jer je kod njega prvi put na nju naišao), nismo mogli naći u mom nemačko-engleskom rečniku. Nije je bilo. Osuo je grdnju po mom rečniku, ’61 naročito mu je zapela za oko činjenica da ime autora rečnika nije bilo navedeno… “Što nije vredno da se potpiše, zaslužuje da se ’po(t)piša’, šalio se…” Kao i Nabokov. Voleo je takve igre rečima. Obojica su u tome bili vešti i nije im to jedina podudarnost.
Pošto nije bio siguran da će prevodilac u potpunosti shvatiti verbalno objašnjenje uzeo je hartiju i pero i pažljivo nacrtao razjapljenu čeljust zmaja, (crtao je veoma lepo), a zatim vodu kako kulja iz nje. Dvoumio se časak, a onda dodao ceo oluk. Osmotrio je malo crtež, i zaključio da tako nacrtan oluk nije u funkciji po kojoj se obično prepoznaje. “Fali kuća, uzviknuo je!” Nacrtao je zatim kuću, tik uz oluk koji se završavao zmajevom glavom, a iz nje je kuljala voda. Divan crtež. Bio je mnogo lepši od onoga u mom rečniku.
Smejali smo se tome šta sve može postati nejasno kad se za jasnoćom počne tragati nevino.
Godinu dana nakon toga a sad otada ima jedanaest godina izašla je knjiga: “Grobnica za Borisa Davidoviča” na engleskom jeziku, u Americi, u izdanju: Harcourt–Brace–Jovanovich a nešto kasnije i u Evropi, u londonskoj kući Pingvin, (edicija koju je pokrenuo Filip Rot), sa predgovorom Josifa Brodskog. Rešila sam sad da proverim sudbinu onih reči i uputstava oko njihova značenja i upotrebe, koja je Danilo brižljivo davao. Napominjem da sam pregledala izdanje kuće “Pingvin”, koje je izašlo nakon izlaska rečnika Mortona Bensona.
Svešteničko zvanje “protojerej” u prevodu glasi “archpriest”, tačno prema Bensonu.
Reč “prična” prevedena je kao i kod Solženjicina, (T. P. Witney) rečju “bunk”, što i po Bensonu znači: “uzani drveni vojnički krevet”. (Koliko se Danilo bunio zbog toga “kreveta”!) Ponekad je u tekstu reč zamenjena prilogom za mesto: “above” (iznad, gore). “Pahan” iliti gospodar podzemlja, u prevodu se pojavljuje na dva načina: negde kao chief, (šef) a drugde kao master craftsmen (majstor od zanata). Ne možemo da utvrdimo po kojem kriterijumu.
Ni neobična pridevska imenica u kojoj ima nečeg onomatopejskog: “jurodivi”, nije navedena čak ni kao citat iz Erioa; već” je prevedena jasno i određeno kao “idiots”. Reč, koja je išla uz nju: “bosjaci”, prevedena je kao “paupers”. Ne sećam se da li je ona bila na spisku neobičnih, ali sudeći prema prevodu, bolje bi bilo da jeste. Pauperi, pauperi i vi ste mi neki bosjaci.
Najbolje, je, ipak, koristilo objašnjenje u slici i reči. Vodoriga stoji u tekstu besprekorno prevedena kao: gargoyle. Prema Bensonu to znači: “oluk, odvod u obliku grotesknog ljudskog ili životinjskog lika”. Tačno.
Dobro se sećam onoga crteža. Tako je to lep crtež bio. Nežan.
Odličan crtač kakav je, uz mnogobrojne druge odlike Danilo bio, mogao je lepo da nacrta i ostala značenja za neobične reči u svojim knjigama, kako prevodioci ne bi uopštavali njegov osobeni književni stil. Bila bi to povelika mapa divotnih crteža. Setimo se da je “oneobičavanje” bila osnovna osobina njegova stila.
Autorima koje je on prevodio, crtačka veština u tu svrhu ne bi ničemu služila. Albumi bi im ostali potpuno prazni. Njemu ni crticu nije trebalo povući. Cveće lagano vene
http://www.okf-cetinje.org/OKF-Vida-Ognjenovi%C4%87-Danilov-prilog-re%C4%8Dniku-u-slikama_383_1
