Viša matematika

Ni­je mi do ma­te­ma­ti­ke. Ni do ma­te­ma­ti­ča­ra mi ni­je. Ma­te­ma­ti­ci-du­bo­ko po­što­va­nje. Ma­te­ma­ti­ča­ri­ma-i po­što­va­nje i lju­bav, ma­da ne pri­pa­dam tom za­čud­nom svi­je­tu bro­je­va ko­ji se la­ko mo­gu pre­met­nu­ti i u di­ja­bo­lič­nu i u he­ru­vim­sku ši­fru, kao i sve osta­lo što mo­že…
Išla mi je ma­te­ma­ti­ka od ru­ke, ali kad se po­ja­vi­la vi­ša ma­te­ma­ti­ka, sve al­go­rit­me, lo­ga­rit­me, sve ak­si­o­me i po­stu­la­te, sve ko­nu­sne pre­sje­ke i sfer­ne ge­o­me­tri­je, ba­cio sam u tr­nje. Ni­je­sam ni­ka­da že­lio da, Bo­že mi opro­sti, Eukli­du raz­bi­jem njo­ka­li­cu ili da Pi­ta­go­ru na­bi­jem na hi­po­te­nu­zu, ali bih po­me­nu­to ve­o­ma ra­do pri­u­štio vi­šim ma­te­ma­ti­ča­ri­ma. Ne zbog ma­ti­ša, valj­da smo se ska­pi­ra­li, ne­go zbog ne­če­ga gad­nog što se kod nas žar­gon­ski na­zi­va vi­ša ma­te­ma­ti­ka, a ne­ka­da se zva­lo lo­po­vluk ili ze­le­na­še­nje…
U ma­le­noj dr­ža­vi sve je po­ra­slo i po­sta­lo ve­e­e­e­li­ko, osim ono­ga što je bi­lo ve­li­ko i go­ro­sta­sno i pri­je na­stan­ka ma­ju­šne dr­ža­ve. Sve što su na­ši vi­ši ma­te­ma­ti­ča­ri uma­nji­li pro­gla­si­li su za vi­še od naj­vi­šeg i sve što su uni­zi­li pro­gla­si­li su za ve­će od naj­ve­ćeg. U toj mah­ni­toj pre­tum­ba­ci­ji, u tom lu­dač­kom gla­vo­si­je­ku i du­ho­gup­ki, ni­je do­bro pro­šla ni-ma­te­ma­ti­ka. Do­bru sta­ru ma­te­ma­ti­ku pre­tvo­ri­li su u zlo­če­stu i no­vu-vi­šu ma­te­ma­ti­ku u ko­joj se sve za­sni­va na sa­bi­ra­nju i mno­že­nju ko­je pro­is­ti­če iz od­u­zi­ma­nja i di­je­lje­nja. Po ka­no­ni­ma vi­še ma­te­ma­ti­ke za­bra­nje­ne su sve jed­na­či­ne i ne­jed­na­či­ne, jer one uklju­ču­ju lo­gi­ku i zdra­vo­ra­zu­mlje. Da­kle, ako ho­ćeš da imaš, ne smi­ješ da znaš, ako že­liš da znaš, ne mo­žeš da imaš, a ako imaš i znaš-on­da si Mi­laš ili ne­ki slič­ni pu­sta­hi­ja, od­no­sno-vi­ši ma­te­ma­ti­čar. U si­ste­mu vi­ših ma­te­ma­ti­ča­ra sve je rav­no nu­li, osim onih nu­la ko­je se, igrom nu­la, pre­tva­ra­ju u hi­lja­de, mi­li­o­ne i mi­li­jar­de. Ka­pi­tal na­ših vi­ših ma­te­ma­ti­ča­ra, na­rav­no, po­či­va na nu­la­ma. Slo­bod­nim dem­be­lan­skim zbra­ja­njem, mno­že­njem, di­je­lje­njem i od­u­zi­ma­njem nu­la, vi­ši ma­te­ma­ti­ča­ri do­la­ze do svog sra­mot­nog pli­je­na. Jed­nom ri­ječ­ju: što vi­še nu­la me­đu na­ro­di­ma i na­rod­no­sti­ma na­še ze­mlje po­no­sne, to vi­še nu­la na kon­tu na­ših ma­lih ala­vih de­mi­jur­ga, od­no­sno-vi­ših ma­te­ma­ti­ča­ra.
Prin­ci­pe vi­še ma­te­ma­ti­ke, pri­zna­će­te, la­ko je shva­ti­ti. Ži­vot­no na­če­lo vi­ših ma­te­ma­ti­ča­ra shva­ta­mo još lak­še. Sve je la­ko, osim zlo­kob­ne te­ške spo­zna­je da je sve vi­še nu­la, a sve ma­nje osta­lo­ga što se nu­la­ma oti­ma i što im se ne po­da­je. Vi­ši ma­te­ma­ti­ča­ri, ili di­bi­dus ma­te­ma­ti­ča­ri, ra­zu­mi­ju se u ma­te­ma­ti­ku ko­li­ko i vo­lo­vi u astro­fi­zi­ku, a opet, vi­še se ra­zu­mi­ju u ma­te­ma­ti­ku ne­go u sve osta­lo. Ova­kav pa­ra­doks je je­di­no mo­gu­ći ak­si­om iz­ve­den iz za­ko­ni­to­sti na­še vi­še ma­te­ma­ti­ke. Iz­gle­da da se u lu­pe­škom si­ste­mu na­go­mi­la­no ne­zna­nje ču­de­snim ho­kus-po­ku­si­ma po­da­ni­štva, opor­tu­ni­zma i bez­u­slov­ne lo­jal­no­sti, pre­tva­ra u zna­nje vi­šeg re­da, od­no­sno u sve­znan­stve­nost, ko­ja sa zna­njem ne­ma ni­šta, ali sa uspje­hom- ima sve. Da po­jed­no­sta­vi­mo: in­te­lek­tu­al­ne i mo­ral­ne ni­šti­ce ula­žu svo­ju ni­štav­nost i za­pa­nju­ju­ćom br­zi­nom po­sta­ju mo­ral­ne i in­te­lek­tu­al­ne nu­le. Re­ko­smo li da je nu­la sim­bol su­ve­re­nog ka­pi­ta­la? Eto uspje­ha! Eto oplo­đi­va­nja nu­la! Što ma­nja nu­la da­nas, to ve­ća nu­la sju­tra! Nu­le se mri­je­ste i ko­te. Otva­ra­ju se zlat­ne ka­pi­je pa­kle­nog ra­ja. Pi­tom­ci vi­še ma­te­ma­ti­ke po­sta­ju fi­re­ri neo­svo­ji­ve tvr­đa­ve. Tvr­đa­va na­šeg pa­de­ni­ja ute­me­lje­na je na ni­šti­ca­ma, a za­kro­vlje­na je nu­la­ma. Sto­ga je tu nul­tu tvr­đa­vu te­ško osvo­ji­ti. Ka­ko da osvo­ji­te ne­što če­ga ne­ma? Ili-ka­ko da ras­tu­ri­te ne­što što ne po­sto­ji, a po­sta­lo je sve? Re­ko­smo li: ni­šta i sve po­sta­lo je pot­pu­no isto. Po­sto­ja­nje se bra­ni pra­vom na ne­po­sto­ja­nje. Ne­po­sto­ja­nje je je­di­ni ga­rant po­sto­ja­nja. Je­zi­va pra­vi­la vi­še ma­te­ma­ti­ke u ko­joj se gro­zo­mor­na ču­de­sa umno­ža­va­ju i di­je­le.
Imam li pra­vo, pi­ta se ne­sreć­ni slo­bo­do­um­nik, da ljulj­nem te­me­lje na ko­ji­ma je sa­zdan vas­ci­je­li svi­jet? Je­sam li se spa­sao, pi­ta se iz­mu­če­ni su­žanj, ako iz ove tvr­đa­vi­ce nu­la do­bjeg­nem u ve­li­ku i mno­go­pro­stra­nu tvr­đa­vu nu­la. Ko­ja je nu­la ve­ća? Ko­ja je nu­la te­ža? Ko­ja je nu­la nu­la na­de, a ko­ja je nu­la nu­la bez­na­đa? Sva­ki po­ku­šaj ko­nač­nog oslo­bo­đe­nja kao da ga­sne u ko­ri­je­nu ili tru­li u plo­du.
Vi­ši ma­te­ma­ti­ča­ri su sve na­ro­de ubi­je­di­li da ni­je­su na­ro­di, već-obez­gla­vlje­no bi­rač­ko ti­je­lo. Bi­rač­ka tje­le­si­na, bi­rač­ko tru­plo, vi­še ne­go bi­lo šta dru­go, za­sno­va­no je na ni­šti­ca­ma i nu­la­ma. Čo­vjek ko­ji se­be po­sma­tra kao bi­rač­ki broj ili kao bi­rač­ki fak­tor ni­je čo­vek već-nu­la. Nu­le nu­la­ma ne mo­gu na­u­di­ti. Nu­le se slju­blju­ju sa nu­la­ma u kraj­njem do­me­tu i is­ho­di­štu. Ne po­sto­je po­bu­nje­ne nu­le. Ne po­sto­je po­bu­nje­ni bro­je­vi. Ne po­sto­ji ni bu­duć­nost ko­ja na­li­je­že kao glu­va kvoč­ka na muć­ko­vi­ma ni­šti­ca i nu­la, na bu­nji­štu vi­še ma­te­ma­ti­ke…
Po­sto­ji, sre­ćom, po­tre­ba po­bu­ne. Tu po­tre­bu osje­ća čo­vjek. Je­di­no taj i ta­kav čo­vjek ni­je nu­la. Po­bu­njen je pro­tiv nu­le u se­bi, pa i pro­tiv nu­la oko se­be. Nje­go­vi ma­te­ma­tič­ki prin­ci­pi su sa­svim ja­sni. Nje­go­va ma­te­ma­ti­ka za­sni­va se na je­di­noj isti­ni. Nje­go­va je­di­na isti­na je nje­go­vo istin­sko ima­nje. Nje­go­ve ra­čun­ske ope­ra­ci­je se iz­vo­de iz isti­ne, prav­de i slo­bo­de. Nje­go­va isti­na ne pri­dru­žu­je se nu­la­ma da bi po­sta­la ve­ća i po­sto­ja­ni­ja. Nje­go­va isti­na se di­je­lje­njem ne mno­ži. Isti­no­lju­bac je iza­brao da bu­de sam. Da bi u sa­mo­va­nju po­ku­šao da bu­de-čo­vjek.