Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je
mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drveće. Negde zalaje pas;
udaljenom ulicom prolaze kola.
…
A sna nema.
…
Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih
časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. Tobom će zagospodariti
misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je
u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima
je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na
kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne,
ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud
očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost;
izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati
čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim
najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i
obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj
ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim
ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa
i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.
…
U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša
može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša
neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri
preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na
bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim
satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.
Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih
spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to
čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.
Herman Hese – Umetnost dokolice
