Pismo Vinsenta Van Goga bratu Teu
Početak avgusta 1888.
Ako se čovek oseća dobro, trebalo bi da može da živi od parčeta hleba, radeći čitav dan, i da mu još preostane snage da puši i popije svoju čašicu, jer je to, u tim uslovima, potrebno. I da jasno oseća barem zvezde i beskraj iznad sebe. Onda je život, ipak, skoro čaroban.
Na nesreću, pored dobrog boga Sunca, tri četvrtine vremena je đavo maestral.
…
Dakle, užasavam se uspeha, plašim se šta će biti nakon praznovanja uspeha impresionista, sadašnja teška vremena činiće nam se, kasnije, kao „dobra vremena.“
Eto, G. i ja moramo da predviđamo, moramo da radimo da bismo imali krov nad glavom, krevet, ono neophodno da bismo izdržali opsadu neuspeha koja će trajati čitavog našeg života i moramo da se nastanimo na najeftinijem mogućem mestu. Tada ćemo imati mir neophodan da mnogo stvaramo, čak iako budemo prodavali malo ili ništa…
Zakjučujem: živeti skoro kao monasi ili isposnici, uz rad kao glavnu strast, i odustajanjem od blagostanja.
Ovdašnja priroda i lepo vreme su prednost juga. Ali, mislim da Gogen nikada neće odustati od pariske bitke, to mu je previše na srcu i veruje više nego ja u trajan uspeh. To mi neće naškoditi, naprotiv, ja možda suviše očajavam. Ostavimo mu, dakle, tu iluziju, ali, imajmo na umu da će mu uvek trebati smeštaj, hleb nasušni i boja. To je pukotina u njegovom oklopu i zato što se sada zadužuje, unapred je izgubljen.
A mi koji mu priskačemo u pomoć, činimo njegovu parisku pobedu ostvarljivom.
Da imam iste ambicije kao on, verovatno se ne bismo slagali. Ali, meni nije stalo ni do mog uspeha, ni do moje sreće, stalo mi je do trajanja energičnih poduhvata impresionista, stalo mi je do tog pitanja utočišta i hleba svakidašnjeg za njih. I smatram zločinom da ga ja imam, kada sa istom svotom mogu da žive dvojica.
Ako je neko slikar, ili ga smatraju za ludaka, ili za bogataša; šolja mleka košta jedan franak, kriška hleba sa buterom dva, a slike se ne prodaju. Eto zbog čega bi se trebalo organizovati onako kako su to činili stari kaluđeri, bratije iz naših holandskih pustara.
Već primećujem kako se Gogen nada uspehu, ne može da se liši Pariza, nije sposoban da predvidi beskonačnost nemaštine. Ti shvataš koliko mi je, u ovakvim okolnostima, potpuno svejedno da li ću ostati ovde ili otići. Njega treba pustiti da bije svoju bitku, on će je, uostalom, i dobiti. Predaleko od Pariza, on bi sebe smatrao neaktivnim, ali zadržimo za sebe potpunu ravnodušnost prema uspehu ili neuspehu. Počeo sam bio da potpisujem platna, ali sam brzo prestao, delovalo mi je suviše glupo. Na jednoj marini je vrlo upadljiv crveni potpis, jer sam želeo crveni ton na zelenom. Uostalom, videćeš ih uskoro. Kraj sedmice će biti malo teži pa se, dakle, nadam da ću tvoje pismo dobiti dan ranije, a ne dan kasnije.
