- jul
Moj princip i moj bog je Ahriman. Zapisano je da će posle dvanaest hiljada godina duge borbe sa Ormuzdom, biti poražen. Ali u međuvremenu…
Moram se iskupiti za slobodu u kojoj uživam. Taj luksuz izgnanika plaćam stvarnim ili izmišljenim nesrećama.
- avgust
Pristajem da budem poslednji čovek, ako biti čovek znači ličiti na druge.
Na zid sam okačio jednu staru graviru koja predstavlja vešanje Armanjaka, u čijem pogledu ima nečeg podrugljivog i urnebesnog. Tog prizora ne mogu da se nagledam.
Otkad znam za sebe, verovao sam samo vrlinama groznice.
Život je nagodba. Sumnjiv je svaki čovek koji nije umro od gladi.
- septembar
Povratak s ostrva Re. Jedna apsolutna sedmica. Kao u zemaljskom raju. Povratak u Pariz, kakvo srozavanje! Ulicama tumaram kao u bunilu. Šta ću tu? Od svih sam odvojen. Lišen tačke dodira sa svima. Ah! Ta slast ne-htenja na plaži! Gde se uklanja od „života“ (crvenim samo zbog činjenice da koristim tu reč).
Zacelo nisam bio stvoren za lomatanje među ljudima. Svaki trenutak ispunjen patnjom. Ali bih briljirao u karijeri plača!
U meni je otrovna bit koju niko neće moći da načne ili uništi.
- oktobar 1958.
Biti nalik onom prvobitnom Jedinstvu, izvan kojeg nema ničega, za koji deseta himna Rigvede kaže „da samo od sebe diše bez daha“.
Važio je za majstora u iskorenjivanju hvalom.
Vratiti „ključeve moje volje“ (da upotrebim metaforu Tereze Avilske) „našem“ Gospodu.
Pročitao nekoliko strana svojih bednih Silogizama; to su pabirci soneta, nacrti pesama uništenih podsmehom.
Gutam knjigu za knjigom samo da bih rešio probleme, da bih skrenuo misli s njih.
Usred rasula, potpuna sigurnost u samoću.
Ima trenutaka slabosti i sumnje kad nam se istina, pa i sam pojam istine čine tako nepristupačnim i nezamislivim da nam i najsitnija verodostojnost izgleda kao neočekivana perspektiva.
Pobedio sam poriv ali ne i ideju samoubistva. Opamećen porazima.
Često sam, saglasan sa stoicima, sklon mišljenju da je svaki oset poremećaj a svaka naklonost bolest duše.
Filozof je čovek koji nagazi gas; a šta ja, sputan hiljadama sumnji, da potvrdim, u šta da se sunovratim? Skepticizam isušuje snagu uma; ili bolje: usahli um pohrli u skepticizam i posveti mu se iz suvoće, iz neispunjenosti.
Kad su sumnje najsnažnije, treba mi kakva god naznaka apsoluta, komadić boga.
„Kad bi trebalo detaljno da ispripovedam kako se Naš Gospod poneo prema meni…“ – tako govori Sveta Tereza; koliko zavidim tim „dušama“ uverenim da nad njima bdi Bog ili Isus i da ga je briga!
Izbliza, sve što živi, i najmanji insekt, izgleda kao da je ispunjen tajnom; izdaleka izgleda beskrajno ništavno.
Izvesna razdaljina ukida metafiziku; ko filozofira, još je saučesnik sveta.
Koliko puta sam samo pročitao autobiografiju Tereze Avilske! Ako nisam navukao veru posle toliko čitanja, znači da je bilo zapisano da neću nikada.
Gadim se putenosti! Beskonačna suma padova, način našeg svakodnevnog propadanja.
Da ima boga, oslobodio bi nas muka pri skupljanju truleži i razvlačenju tela.
Ako se ikad bacim Bogu na noge, baciću se iz besa ili iz krajnje zgađenosti sobom.
Ničija dosada nije jetka kao moja. Na šta bacim pogled, promeni oblik. Moja razrokost se prenosi na stvari.
Jedna medicinska rasprava iz Hipokratovog doba nosila je naslov: O puti. Eto knjige za moju dušu, koju bih mogao da napišem subjektivnim tonom.
„Weltlosigkeit“ – još jedna reč za moju dušu, neprevodiva kao sve strane reči ko-
je me zavedu i ispune.
Nekim jutrima, kad sam bunovan i nepomiren s danom, čini mi se da moje ime iz- govaraju prolaznici, da ga vazduh nosi. Danas, 28. novembra, u pošti u Ulici Vožirar, neka starica je telefonirala u kabini i čuh: Sioran… Čak i ona je govorila o meni. Urnebesno i užasno. Kakav simptom!
Da još ima ljudi koji me smatraju „korisnim“ – to mi ne ide u glavu!
U mojoj porodici nema ludaka; inače bih se celog života štrecao.
Zagrižen i skeptičan, sve u jednom pakovanju…
Ovekovečiti se u nestabilnoj ravnoteži.
Imam osećaj ništavila, ali ne i pokornosti. Osećaj ništavila suprotan je pokornosti.
Nije pokoran onaj ko sebe mrzi.
Emil Sioran
Izvornik: Cioran, Cahiers 1957–1972, Gallimard, Paris, 1997.
(Izabrao i preveo s francuskog Bojan Savić Ostojić)
(objavljeno uz dozvolu prevodioca)
