(REŠIO SAM DA RAZBUCAM JEDNU KOMPANIJU…)
1.
Jednom sam došao u Gosizdat i susreo Jevgenija Ljvoviča Švarca, koji je, kao i uvek bio loše, ali pretenciozno obučen.
Ugledavši me, Švarc poče da zbija šale, takođe, kao i uvek, neuspešno.
Zbijao sam šale daleko uspešnije i ubrzo sam u intelektualnom odnosu pobedio Švarca.
Svi unaokolo mi zavideše na mojoj oštroumnosti, no nisu preduzimali nikakve mere, zato što su doslovno crkavali od smeha. Naročito Nina Vladimirovna Gernet i David Jefemič Rahmilovič, koji je radi milozvučnosti nazvao sebe Južinom.
Videći, da sa mnom nema šale, Švarc poče da snižava svoj ton i napokon, opsova me ružnom psovkom, i izjavi da u Tiflisu Zabolockog, znaju svi, a mene gotovo niko.
Tu sam se rasrdio i rekao da sam veća istorijska pojava od Švarca i Zabolockog, da će od mene u istoriji ostati svetla tačka, a oni će brzo biti zaboravljeni.
Osetivši moju veličinu i istaknuti svetski značaj, Švarc postepeno uzdrhta i pozva me kod sebe na ručak.
2.
Rešio sam da razbucam jednu kompaniju, što i činim.
Započeću sa Valentinom Jefimovnom. Ova loša domaćica nas poziva k sebi i umesto jela na sto servira nekakve splačine. Volim da pojedem i razumem se u hranu. Ne možeš me prevariti splačinama! Štaviše, ja u restoran dolazim dvaput i pazim kakva je tamo hrana. I ne mogu da trpim, kada se ne obaziru na tu osobenost mog karaktera.
Sada prelazim na Leonida Saveljeviča Lipavskog. On se nije ustručavao da mi u lice kaže, da svakog meseca izmisli deset misli.
Prvo, laže. Izmisli ne deset, vać manje.
A drugo, ja izmislim više. Nisam brojao koliko ih mesečno izmislim, ali mora biti više nego on…
Ja eto, na primer, ne guram svima pod nos da imam, tobože kolosalnu pamet. Imam sve razloge da sebe smatram velikim čovekom. I, uostalom, sebe takvim i držim. Zbog toga mi je i neprijatno, i bolno da budem među ljudima, koji su inferiorniji od mene po pameti, oštroumnosti, i talentu, a ne osećaju prema sebi sasvim dužnog poštovanja.
Zašto, zašto sam bolji od svih?
3.
Sada mi je sve jasno: Leonid Saveljevič je Nemac. On ima čak i nemačke navike.
Pogledajte, kako samo jede. Pa čist Nemac, to i ništa drugo! Štaviše, i po nogama se vidi da je Nemac.
Neću da se hvalim, ali mogu da kažem da sam vrlo pronicljiv i oštrouman.
Eto na primer, kad bi uzeli Leonida Saveljeva, Julija Berzina i Volfa Erliha i postavili ih skupa na trotoar, tada bi mogli reći: “jedan drugom do uveta”.
Po mome mišljenju, to je oštroumno, zato što je umereno smešno.
I pored toga Leonid Saveljevič je – Nemac! Svakako ću mu to reći kad ga sretnem.
Sebe ne smatram posebno pametnim čovekom, ali ipak moram da kažem da sam pametniji od svih. Možda, na Marsu postoje i pametniji od mene, ali na zemlji ne znam.
Eto, kažu, Olejnikov je jako pametan. A po mome mišljenju, on je pametan, ali ne mnogo. On je, na primer, otkrio, da ako napišeš 6 i preokreneš, tad dobijaš 9. A po mome mišljenju, to je neinteligentno…
Leonid Saveljevič je potpuno u pravu, kada kaže da je čovekova pamet – njegova vrlina. A ako nema pameti, znači, da i vrlina nema.
Jakov Semjonovič prigovara Leonidu Saveljeviču i veli da je čovekova pamet – njegova slabost. A po mome mišljenju, to je već paradoks. Zašto bi pamet bila slabost?
Nipošto! Pre je snaga. Ja tako mislim.
Često se okupljamo kod Leonida Saveljeviča i pričamo o tome. Ako započne prepirka, tad uvek ja izlazim kao njen pobednik. Ni sam ne znam zašto.
Svi me zbog nečeg gledaju sa divljenjem. Ma šta da uradim, svi nalaze da je to izvanredno.
Pa čak se više i ne trudim. Sve uspeva samo po sebi.
Zabolocki je jednom rekao da mi je svojstveno da upravljam sferama. Po svoj prilici se našalio.
Ništa slično mi nije bilo na pameti.
U Udruženju književnika me zbog nečega smatraju anđelom.
Poslušajte me, drugovi! Nemojte mi se toliko diviti. Isti sam, kao i svi, samo bolji.
4.
Čuo sam ovakav izraz: “Ulovi trenutak!”
Lako je reći, ali teško učiniti. Po mome mišljenju, taj izraz je besmislen. I stvarno, ne može se pozivati na nemoguće.
Ovo govorim s potpunom sigurnošću, zato što sam sve na sebi isprobao. Lovio sam trenutak, ali ga nisam ulovio i samo sam pokvario sat. Sada znam da je to nemoguće.
Nemoguće je, takođe, “uloviti epohu”, zato što je ona isto takav trenutak, samo poveći.
Druga je stvar, ako kažemo: “Dobro zapamtite to, šta se dešava u ovom trenutku”. To je nešto drugo.
Eto na primer: jedan, dva, tri! Ništa se nije desilo! Eto, dobro sam zapamtio trenutak u kojem se ništa nije desilo.
Rekao sam o tome Zabolockom. Njemu se to veoma dopalo, i čitav dan je sedeo i brojao: jedan, dva, tri! I primetio je da se ništa nije desilo.
U tom poslu ga je zatekao Švarc. I Švarc se takođe zainteresovao za taj originalan način pamćenja onoga što će se desiti u našoj epohi, zato što se epoha sastoji iz trenutaka.
Ali molim vas da obratite pažnju da sam rodonačelnik tog metoda opet ja. Opet ja!
Svuda ja! Stvarno zadivljujuće!
Ono što drugi postižu s mukom, ja postižem s lakoćom.
Ja čak znam da letim. Ali o tome neću da pripovedam, zato što mi u svakom slučaju niko ne bi poverovao.
5.
Kada dva čoveka igraju šah, uvek mi se čini da jedan drugoga žele da nasamare.
Naročito ako igraju za novac.
Uopšte, odvratna mi je svaka igra za novac. Zabranjujem da se igra u mom prisustvu.
A kockare bih kažnjavao. To je najvaljaniji metod borbe protiv hazardnih igara.
Mesto toga što se kockaju, bolje bi im bilo da se okupljaju i jedan drugom drže pridike.
Ali ipak, pridike su dosadne. Interesantnije je udvarati se ženama.
Žene su me uvek interesovale. Uvek su me uzbuđivale ženske nožice, naročito više kolena.
Mnogi smatraju žene poročnim stvorenjima. A ja nimalo! Naprotiv, smatram ih čak nečim prijatnim.
Punaška, mlađahna žena! Čime je ona poročna? Uopšte nije poročna!
Deca su, eto, nešto drugo. Kažu za njih da su čedna. Ali ja smatram da su ona, možda, i čedna, ali su i zaista veoma odvratna, naročito kada skaču. Uvek odlazim odatle gde su deca.
I Leonid Saveljevič ne voli decu. To sam mu ja pobudio takve misli.
Uopšte sve što govori Leonid Saveljevič, već sam jednom ranije govorio ja.
Pa i ne samo Leonid Saveljevič.
Svako je voljan da uhvati barem fragmenat mojih misli. To mi je čak smešno.
Na primer, juče je dotrčao do mene Olejnikov i veli da se sasvim zapetljao u životnim pitanjima. Dao sam mu kojekakve savete i dopustio mu da ide. Usrećen mnome, otišao je u svom najboljem raspoloženju.
Ljudi u meni vide podršku, ponavljaju moje reči, dive se mojim postupcima, ali ništa za to ne plaćaju.
Glupi ljudi! Donesite mi mnogo para i videćete, kako ću tim biti zadovoljan.
6.
Sada ću reći nekoliko reči o Aleksandru Ivanoviču.
To je jedan brbljivac i hazarder. Ali ako ga zbog ičega poštujem, to je zato, što mi je odan.
Danonoćno on preda mnom dežura i od mene čeka samo nagoveštaj za bilo kakvo naređenje. Samo što mu dam mig, a Aleksandar Ivanovič leti kao vetar da ispuni moju volju.
Radi toga sam mu kupio cipele i rekao: “Evo nosi!” i eto, on ih i nosi.
Kad Aleksandar Ivanovič dolazi u Gosizdat, tad se svi smeju i među sobom govore da je Aleksandar Ivanovič došao do pare.
Konstantin Ignatjevič Drovacki skriva se pod sto. Govorim to u alegorijskom smislu.
Više od svega Aleksandar Ivanovič voli makarone. On ih svagda jede s prezlama, jede ih gotovo čitav kilogram, a možda i daleko više.
Pojevši makarone, Aleksandar Ivanovič govori da mu je muka, i leže na divan.
Ponekad makarone povraća.
Aleksandar Ivanovič ne jede meso i ne voli žene. Premda ih ponekad voli. Po svoj prilici, čak veoma često.
Ali žene, koje voli Aleksandar Ivanovič, za moj ukus su sve ružne, i zato ćemo smatrati da to čak i nisu žene.
Kad ja nešto kažem, znači da je to tačno.
Ne savetujem da se sa mnom iko prepire, ionako će biti izigran, zato što ja svakog nadgovorim u prepirci.
Neka se niko od vas ne takmiči sa mnom. I bolji su pokušali. Sve sam ih sredio! Iako izgleda da baš ne umem da govorim, kad započnem, tad ne mogu da se zaustavim.
Jednom sam počeo kod Lipavskih i krenuo! Do smrti sam sve umorio pričanjem!
Zatim sam otišao kod Zabolockih i tamo ih sve umorio pričanjem. Zatim sam otišao kod Švarcovih i tamo ih sve umorio pričanjem. Zatim sam otišao kući i kod kuće govorio još pola noći!
Danil Harms
(1930-e godine)
