Dvadeset trećeg juna, te godine, Francuska je, počela pregovore o primirju, u blizini Rima, Sagla je glavu. Italija, posle svoje pobede, imaće sad slobodne ruke, i prema mojoj zemlji. Rat nam se dakle bliži.
Albanka, žena moga prijatelja, amerikanskog novinara, telefonira mi. Kaže da su me tražili. Pita šta radim? Francuzi nas nisu bombardovali, dobro smo prošli. Englezi, međutim, neće biti tako nežni sa Rimom. I mi, i Neapolj, ima, idućih dana, svakako, da stradamo. Čekaju me večeras u naše uobičajeno vreme.
Pri pomenu Neapolja, ja se sećam švelje moje žene, Marianne, čija je ćerčica u jednom manastiru u Neapolju. Marianna mora da je luda od straha.
Kao da moje misli putuju kroz vazduh, iznenada, javlja mi se, telefonom, i onaj markiz, koji je ljubomoran na Papu. Kaže da ga izvinim, što je bio onako dosadan. Hoće da popravi. Ide poslom u Neapolj, hoću li da pođem sa njim? Da vidimo još jednom Neapolj. A ima za mene i jednu novu knjigu, o Tiberiju.
U prvi mah rekoh da neću da idem. Setivši se nečeg, odmah zatim, kažem da ga molim da mi se javi, malo docnije — odgovoriću.
Telefoniram zatim u manastir, gde Marianna, prekodan, šije. Pitam kako je njena ćerčica? Kaže, dobro, časne sestre su se raspitale.
Pitam Mariannu hoće li da vidi ćerčicu?
Kaže, skupo je to za nju. Nema da plati voz. A gubi dan u poslu. Zašto pitam?
Kažem zato, što jedan moj prijatelj, markiz (kažem ime), ide danas kolima u Neapolj, a vozi i mene. Ako hoće da vidi ćerčicu, mi ćemo je povesti. Vratićemo se sutra. Može prespavati u manastiru.
Ne znam zašto, Marianna onda vrišti u telefonu. Viče kao luda: da joj se smilujem. Abbiate misericordia, abbiate misericordia, signore. A zatim dodaje, da njeno dete nema nikoga na svetu, samo majku. Non ha che la madre.
Meni se onda čini šašav i svet, i telefon, i ljudski razgovor. Ja joj kažem, neka ide kući, kroz jedan sat doći ćemo po nju. Ima da vidi, besplatno, svoje dete.
Telefoniram zatim i markizu. Kažem, primam poziv. Idem.
On viče da mu je milo.
Pitam ga da li bi povezao, sa nama, jednu sirotu ženu, koja ima ćerčicu u Neapolju, pa premire od straha, da Neapolj ne bombarduju.
Markiz onda viče, i smeje se, i kaže: i dve, i dve, za obojicu po jednu.
Ja mu kažem da se mahne glupih šala. Radi se o jednoj sirotoj udovici koja šije za moju ženu. Markiz na to viče: to će tek biti interesantno. Švelja.
Ja se onda čudim vezama, koje postoje između švelje, Neapolja, markiza, bombardovanja, rata, Rima i jedne male devojčice, ali markiz dolazi po mene, već kroz pola sata, pa trčimo po Mariannu. Stojimo pred kućom u kojoj stanuje, a oko kola kupe se deca. Markiz tog dana ima odnekud neka velika, skupocena, kola. Otišli su da zovu Mariannu.
Ona dolazi, nafrakana i nadodoljena, ali kao da je deset godina mlađa. Kad je markiz smešta u kola, kao neku kontesu, Marianna seda kao da je onesvesla.
Markiz namiguje na mene. Ponaša se prema švelji, kao da je ona markiza, kojoj me je vodio. Takvi su Talijani, zato ih volim. Kaže mi, francuski, tiho, dok polazimo, da ne zna gde sam tu švelju našao, ali da je to morala biti velika opasnost, za svakog muškarca, pre jedno deset godina.
Ponavlja svoju omiljenu tezu o ženama, da se, uostalom, nikad ne zna, kakvu ženu dobijamo, kad ženu dobijamo. Ima markiza, koje u zagrljaju postaju, krave, a ima švelja, koje bi mogle, možda da se u postelji pretvore u markizu. U labuda.
Picasso, kažem, kaže, da se konj može pretvoriti u palmu.
A dodajem, da ne govori gluposti i da je sramota kako se ponaša prema jednoj sirotoj ženi, koju vozimo u Neapolj, da vidi ćerčicu. Zar ga ni rat, ni smrt tolikih, koji će umreti u ratu, neće uozbiljiti?
Još kako će, kaže. Gledaće da svaki trenut iskoristi. Da poživi. Da dobro popije, pojede, da se proveseli. Ima vrlo primamljiv stas ova švelja. Nema osim svog deteta nikog na svetu, kažem. Treba da se opameti.
Marianna, međutim, na zadnjem sedištu, sluti da se o njoj govori.
Smeje se i sva je crvena u licu.
Na putu za Neapolj, markiz vozi, kako u Rimu ne vozi. Žuri.
Posle se rešio da zastane, kod mesta Odiseja i Kirke, gde su nekad pevale sirene, pa predlaže da, tu negde, ručamo. Da popijemo nešto.
Silazi do jedne male ulice, kraj mora, i zastaje pred restoranom, za koji kaže da ga zna. Dobar je. Marianna se čudi, ali, plačevnim glasom, kaže, da ne može sesti sa nama, dok se ne pomoli Bogu. Gde je crkva? Hoće, pre nego što sedne da ruča, da poseti crkvu. Prima ch’io vada in chiesa. Ne može pre toga da ruča.
Markiz, kad ostanemo sami, kaže, da je to divno, kod Talijanki. Čim osete da je muškarac blizu, pomole se Bogu. Ta švelja kaže ima vrlo dobar stas. Primamljivu formu. Kao da bi da zagrli Circeo, more, pučinu, odlazi da izabere ribu, koju ćemo jesti. I vino.
A kad se Marianna vratila, zajapurena, markiz je uspeo da odobrovolji švelju. Razveselila se. A kad se smeje, smeje se glasno. Markiz je pita, da li je udovici, bez muža, u životu, teško?
Ona se kikoće i kaže: i te kako.
Da neko posmatra to dvoje, iz prikrajka, mislio bi, da je život lep, a biti čovek i žena divno. Da je čovečanstvo sretno.
Posle ručka, dok priprema kola, da nastavimo put, markiz mi kaže, da nije ni sanjao, da će putovati danas u Neapolj, tako prijatno. Zatim tera mene na zadnje sedište, a uzima švelju na prednje, kraj sebe.
Celim putem do Neapolja, čujem da se kikoću. Marianna se, katkad, osvrne i, sva crvena u licu, posmatra me za trenut sažaljivo. Zahvaljuje mi što će videti svoju ćerčicu. Sve dolazi, kaže, iznenada.
Meni na tom putu nije bilo do smeha. Razmišljam o Francuskoj, koja je pala, i, o svojoj zemlji, koja je, sve više, usamljena. Radujem se, ipak, što ću, još jednom, videti Neapolj. Sedeću još jednom na balkonu, gde sam sa svojom ženom sedeo, zagledan u Vezuv. Njoj se u mraku niz svetiljki žičane železnice, u daljini, na brdu, učinio neko sazvežđe na nebu, nepoznato.
Kao svaki put, pri odlasku u Neapolj, javlja mi se neapolitanski akvarijum, u sećanju, jer sam na njega često mislio. Mislim na sva ona čudnovata, podmorska bića, koja sam susreo u njemu, a koja bih susreo i u moru, ljubičastih boja i crvenih krljusti.
Iako sam putovao u takvom društvu, ja sam se, tog dana, približavao Neapolju, ćutljiv i očajan. Svi smo mi, kao što već rekoh, u Rimu, tih dana, slutili, da se rat nastavlja i da će talijanske varoši biti zasute bombama iz vazduha. Engleskim, kad nisu francuskim. Da će sagoreti svakako i Neapolj.
Zato ja idem još jednom u Neapolj, da vidim oči u polipa, plave i pepeljaste amebe, i ljubičaste alge, u akvarijumu, kad već ne mogu da ih sretnem, na dnu mora. Kažu da je taj svet star već nekoliko miliona godina.
Radujem se što ću videti, opet, i iskopani Herkulanum i Pompeju.
Hodaću još jednom njihovim ulicama, gde je tišina tolika, kao po ulicama Cordobe u Španiji, kad je podne. Smrt i Sunce su pomešani i u Neapolju, pa znam da ću videti i one lešine, koje su bile žrtve Vezuva. Sad su skamenjene u pepelu, kao da nikad nisu ni bile žive. Znam da je ovo poslednji put da dolazim u Neapolj, pa se praštam.
Nikog u Neapolju nisam voleo toliko, kao glumca, starijeg brata u trupi braće de Filippo. Kao da stojim nad njegovim grobom. Kao nad otvorenim grobom nekog poznanika, koji nam je bio drag, pa nam kroz mozak, dok ga sahranjujemo, prolazi niz uspomena o vremenu, kad smo oboje bili još zdravi, veseli, a sad se eto rastajemo, zauvek.
Markiz i Marianna se, međutim, smeju i pitaju što sam ućutao?
Markiz me vozi, na obalu Santa Lucije, gde je, za nas, hotel, a Mariannu je, posle, odvezao u manastir.
On se tog dana pojavio u hotelu tek dockan. Oko ponoći. Kaže da voli žene iz naroda, više, nego onu markizu, kojoj me je vodio u Rimu, a koja je zaljubljena u Papu.
Pošto sam sanjiv, kažem mu, da nema prava da govori gluposti o Papi i toj ženi, a što se mene tiče, ja volim oči u polipa. On mi onda kaže da se njemu čini, da je ta švelja ugašen vulkan. Uzgred dodaje, da je video i njenu ćerčicu. Dete ima valjda šest sedam godina. Ljupko je.
Vozio je kaže, to poslepodne, i mater i ćerku, na Flegejska polja.
Šta su to Flegejska polja? pitam.
Kaže, ugašeni mali vulkani, koji se i sad puše. Poslednji put su izbacivali plamen i lavu, pre trista godina.
Kažem: otkud to zna?
Kaže, pre nego što smo pošli, pročitao je Neapolj, u enciklopediji. U septembru 1538. godine, izbacila su Flegejska polja čitav mali breg. A Marianna je celo popodne, i celo veče, bila vesela. Ima vrlo dobar stas. To je ugašen vulkan. Ne gori, ali bi mogao da gori, ako bi se opet zapalio. Ona markiza u Rimu, kojoj me vodio, krava je, frigida.
Ne znam, kažem, šta su radila Flegejska polja pre trista godina. Mnogo štošta se desilo u prošlosti, što mi ne znamo i nećemo nikad doznati. Bolje bi bilo da me ostavi da spavam.
Trčali su, kaže, preko pukotina u zemlji, iz kojih izviru otrovni gasovi. Fumaroli. Pitao je ćerčicu Marianne, da li joj je toplo? Jeste, vikala je, toplo joj je, ispod suknje. Mnogo su se smejali. Rešio je da sutra idemo na Capri, ali ne sa njegovim kuzinama, nego sa Mariannom. Danju ne dolaze bombarderi i Marianna je pristala. Povešćemo i njenu ćerčicu. On će Marianni, u Rimu, kad se vrate, naći sijaset mušterija. Vodio je, kaže, švelju, i u jednu ruinu, gde je bila vila jednog rimskog senatora, koji je tamo orgijao. Opisivao je Marianni izvesne poze ljubavne, koje je video u Pompeji, a ona je prebledela. Taj senator je imao i ribnjak, pa je sve ribe hranio, mesom svojih robova iz dačkog rata. Njegova se vila, kaže, zvala: Bezbrižnost. Pansilypon.
Pošto sam uveren da je među Dačanima, u tim ratovima sa Dakijom, bilo i predaka mojih sunarodnika — sasvim sigurno — ja sve to slušam sa gađenjem. Sve je u vezi, kažem sam sebi, ogorčeno. I moj san, i moja postelja, u ovom hotelu, i taj dački rat, pre dve hiljade godina. Ili sto dvesta godina manje. Hoću da spavam. Zar sam zato došao i zar se zato praštam od slatke Partenopeje Vergilija — koji je znao za te Dačane, i za Skite, koji stanuju negde iza Rodopa, u snegu. Sve do Riphejskih planina, i dalje, i dalje, prema severu. Iako je tamo zima večna.
Hoću, kažem, da spavam. Kažem markizu da hoću da spavam.
On onda gasi lampu, ali ga vidim kako po mraku izlazi na balkon i kako sedi i puši. Njegova cigareta sija kao svici u mraku.
Iznad njegove glave, napolju, na nebu, sja ono sazvežđe žičanika kojim se vozi na Vezuv.
Idući dan, markiz, od ranog jutra, brblja samo o Marianni.
Uvela je malo, ali kakvi kukovi! Kad bi se malo pothranila, odmorila u nekoj banji, lepo odenula, udesila, što bi to bila žena. Ima oči koje gore. Stas prosto stvoren da jaši. A dobra je mati.
Kao da je to sve u vezi, on me tog dana onda vodi po crkvama u Neapolju, i kaže, da će mi pokazati grob Paoline Ranieri, koja je kažu, volela Leopardija. Čuo je, da čitam Leopardija. Pa mi je draga i Paolina Ranieri. Strancima u Italiji, kaže, dragi su i tuđi grobovi.
Markiz je Rimljanin i prezire poreklo Neapolitanaca, za koje kaže da i nisu Talijani, nego bivši Grci, Španci, pa i Arabljani. Najviše su Talijani, kaže, Pijemontezi.
Ja sam, neispavan, gotov na svađu, pa kažem: najmanje. Po poreklu su Pijemontezi još manje Talijani.
Ne radi se, uostalom, o rasi, nego podneblju, i klimi. Oni sa Severa, preziru one sa Juga, i obratno. To je opšte ludilo ljudi. Svud u svetu. Oni koji su teški, ozbiljni, otupeli, preziru one koji su veseli i južnjaci.
To je najveća nesreća i u Italiji.
Markiz kaže da su Neapolitanci bigotni, sujeverni, monarhiste, idioti.
Meni se čini, kažem, da su Neapolitanci ateiste, idu u crkvu kao za tombolu. A monarhiste su, jer im je u kostima ostao strah od mučilišta kraljeva, od plaćenih ubica u politici. Od luda, kepeca, ćopavih, koji su im ostali, iz doba kad su u Neapolju vladali španski potkraljevi. Kod Španaca su, ne znam zašto, ljudi sa telesnim manama, oholi.
Markiz se ljuti što ne priznajem da su Neapolitanci bogomoljci.
Da idemo da vidimo crkvu Svete Ane, kaže. U toj crkvi ima jedan Hrist, sa šest figura, koje su izrađene naturalistički. Hrist je u stvari sin kraljev, Ferdinand. Josif Arimatejski je u stvari dvorski pesnik Sannazaro. Sveti Jovan je Alfons II, a Nikodim je akademik Pontana.
Za mene to nije ništa novo. Takve su skulpture i u Murciji.
To je špansko, a ne neapolitansko, ludilo vere, da su oni na nebu i mi na zemlji, u istoj sobi, u crkvi, da smo pomešani, savremeni.
Kako je moguće razumeti takvu bigoteriju — pita me markiz, jetko. Zašto ne priznam, da su
Neapolitanci ludi. Takve su crkvene figure u Neapolju, sve, u prošlosti — takve su bile već godine 1489.
Italija je ujedinjena i ne mogu se razumeti takvi ludaci.
Ima pravo, kažem, da bi me ostavio na miru. Ludaci se mogu razumeti samo kad su, naši savremenici.
Neapolitanci to znaju. Zato oni svu prošlost vide, kao neki teatar, ali savremeni. Sveti Jovan je Alfons II.
Danas bi bio Alfons XIII.
Markiz se onda još više ljuti i kaže da govorim koješta, da sam pobesneo, jer mi je, očigledno, skinuo Mariannu sa ruke.
On smatra da Italija nije ujedinjena, jer Neapolitanci i suviše vole prošlost, a Rimljani sadašnjost. Neapolitanci, kaže, kao gurmani opisuju čari svojih ljubaznica, dok su nove. Rimljani osećaju telesne čari one koju su izgubili. Davno.
Ja kažem da je bolje to što rade Neapolitanci, oni i u prošlosti žive, kao da su savremenici. Za njih je sve teatar neapolitanski. Sveti Jovan, Hristos, mučenici, Alfons II, sve su to glumci. Kad krv svetog
Januarija neće da se otopi, Stendhal je Neapolitance slušao, kako psuju i viču, kao kad čekaju da na pozornicu iziđu zadocneli komedijanti.
Volim Neapolitance — tako treba živeti.
Markiz me sumnjiči da ja uživam što Italija nije ujedinjena, ni sad, i želeo bih zato, kao svi stranci koji se prave prijatelji, da se nikad i ne ujedini. Bojim se Italije. Dopadaju mi se Burbonci.
Ne dopadaju mi se, kažem, Burbonci.
Dok sa markizom obilazim crkve u Neapolju, pokušavam da mu dokažem, da nisu Burbonci ono, što mi se dopada u Neapolju, nego Neapolitanci. Ne dopada se meni, kažem, ni Ferdinand I, ni šta znam ja koji. Ne dopada mi se ni Alfons XIII. Zanima me samo pitanje, otkud to, da kraljevi budu u Neapolju tako popularni? Maria Antoinette bila je giljotinirana u Parizu, u revoluciji, a njena rođena sestra živi, veselo i bezbrižno, u isto vreme, u Neapolju, i to sa onakvim kraljem. Vrlo su popularni.
Markiz sve to tumači verskom zatucanošću. Svemu su krivi u Neapolju, kaže, popovi. Kardinal Ruffo. Meni se čini da nije to uzrok svemu tome, nego ima nečeg besmislenog, nelogičnog, u prošlosti, što nije razumljivo. Mi ne možemo da razumemo besmisli.
Markiz se i na to ljuti, kaže da prostu glupost, sujeverje Neapolitanaca želim da protumačim kao nešto duboko, Glupi su, zaostali, bigotni, lenji, monarhiste, antidržavni. Da li znam šta se u Neapolju mislilo o Vergiliju, koga stalno spominjem. Mislilo se da je, pomoću jednog jajeta, usidrio, na dnu mora, tvrđavu. Castello dell’Ovo. Ja sam, kaže, dolazio u Neapolj, jer je u Neapolju živeo filosof Croce, a zaboravio sam ko su neapolitanski lazaroni. Ujedinjenje Italije je jedini lek, koji će sve u Italiji poboljšati. Pesnik je za Neapolitance dakle bio vrač, pogađač, komedijant, mađioničar, saltimbanco. To su sujeverni idioti, a ja ih hvalim.
Greši, kažem, što se na Neapolitance ljuti, jer su verovali, da je pesnik vrač. Ovde se uvek cenio pesnik. Ovde je čak i raspeće progovorilo da pohvali dobar stil u literaturi. Reklo je Tomi Akvinskom: Dobro si o meni pisao, Tomo, Bene da me sripsisti, Thoma.
Uostalom, kažem, volim Neapolitance, ma kakvi bili, jer nema na svetu ničeg lepšeg, od tužne, neapolitanske, pesme.
Iako to ne kaže, vidim da se markiz odobrovoljio, i da mu je milo što hvalim Talijane, pa makar to bili i Neapolitanci.
Hoće, kaže, da me vodi i da mi pokaže nešto što će, kao novinara, da me iznenadi. Treba da mi pokaže sirotište, gde se primaju novorođenčad koje mati ostavi. Kuću nađenih. Casa dei Trovatelli.
Iako je takvih kuća, kaže markiz, bilo i drugde u Evropi, hoće da mi pokaže tu kuću u Neapolju, jer mu je rekao poručnik Chiaramonti, da ja volim Italiju, ali kao nešto što je niže, od Nemačke, i Francuske, pa se ipak voli. I drugi su mu iz mog društva to pričali.
To su, kažem, laži. Gluposti.
On mi onda, smejući se, priča, kako je ta kuća jedna od najstarijih u Evropi i postoji i danas. Ima kapiju, kraj koje ima vrteška, na koju se novorođenče spuštalo, pa je pored te vrteške bilo i zvonce, da se zazvoni. Kad se zazvoni, iznutra, okrenu vrtešku i uzimaju dete. Koje mati neće da othrani.
Većinom, kažem, nije mogla da ga othrani.
Vraga nije mogla, kaže markiz. Nije htela. Znala je da može da ga, tu, ostavi, i da će ga uzeti i othraniti.
Pa to je lepo, kažem. Niko nije pitao, ko je bio otac detetu. Dete su primili. Niko nije pitao, ni ko je mati. Otac mu je bio, i mati mu je bila: Neapolj. Napuli.
Ništa mi lepše u Neapolju ne bi mogao pokazati.
Markizu je, očigledno, milo, što mi se dopada ta neapolitanska ustanova, to dobro srce varoši, pa mi kaže da je novac, koji su neapolitanci za tu kuću skupljali bio veća suma, nego ona, koja se igra na loteriji.
Eto, kažem, otuda je i ta ljubav, koju Neapolitanci imaju, prema onom detetu, koje se rodilo u jaslima, na slami, u štali. Ne vidim da je to verska zatucanost. Neapolitanci su prosto savremenici i tog deteta u davnoj prošlosti. Tako se osećaju, iako je to ludo, i nemoguće. Sad razumem i one frulaše i gajdaše iz Abruzza, koji dolaze u Neapolj, kad su božićni praznici i sviraju tom detetu koje crkve iskorišćuju. Sviraju po ćoškovima na svakoj ulici. Decu u Neapolju svaki voli. Ima se osećaj da su opšta.
Markiz, koji, ne znam zašto, uvek želi da me čuje o Papi, grmi onda protiv papa, kao da se setio nekog svog zadatka. Znam li za Vartolomejsku noć? Pokolje, koji su bili u Francuskoj, u toj noći, Grgur XIII proslavio je, u Rimu, litijom. Svečanom liturgijom, u znak zahvalnosti Bogu katolika, što su toliki, nekatolici, poklani. Što su pokolji tako dobro uspeli.
To je bilo davno, godine 1527. To se u naše doba ne može dogoditi.
Zašto to priča meni?
Zato kaže, što sam branio Pacellija, pred onom markizom, kojoj me je vodio, a koju, već godinu dana, pokušava, da prelomi. Zato što je i ta švelja moje žene tako luda i svaki čas hoće, da se Bogu moli. Ima tako bajnu devojčicu, ima tako dobar stas, lepe oči, ali kad on predloži, da iskoriste malo ovaj dolazak u Neapolj, da se malo provesele, pa joj, i kako, kaže, ona prebledi. Treba kaže da se vrati u Rim. Čeka je posao. Rad.
Ćerčica joj je lepa, kao i mati. Šteta što nije starija bar deset godina. On je, kaže, neženja, a kad se zađe u godine, uviđa se, da je momački život, kao pseći, kad se omatori. Ide se usamljen u susret smrti. Može čovek da se lepi sa raznim ženama, kao pas sa kučkama, ali nema sreće u tome. Marianna je dobra mati.
Šta mislim, šta bi se desilo, kad bi mogao da je nagovori, da ostane sa njim, to jest kod njene ćerčice, dan-dva, a on da je malo izvodi i odvede na Capri.
Ne znam, kažem, šta bi se desilo. Nikad ga nisam video, kažem, melanholičnog. Sad mi se čini da postaje nežan i melanholičan. Može mu se desiti, da to malo dete zavoli. Talijanima se to dešava.
On se smeje, ali ja mu ozbiljno kažem, da pazi.
Taj izlet markiza, na Capri, sa Mariannom, i njenom ćerčicom, međutim, nije se ostvario, i neće se nikad ostvariti. Markiz je otišao po Mariannu u manastir, ali se uskoro vraća, pokunjen.
Kaže, Marianna je krava.
Protivno svom obećanju, ona se, iznenada, vratila, vozom, u Rim, a ne zna zašto. Valjda se uplašila od onog, što je na Capriju nameravao sa njom. On je želeo da povede i njenu ćerčicu. Dete je tako bajno.
Ja ga tešim da je švelja, sirota, požurila da se vrati na rad. Siromašna je, nema vremena za provod. Uplašila se od njega.
Markiz onda viče, da se u Rimu uvek radi, a ovi prokleti lazaroni lenjuju. Marianna je luda. Radi, radi, radi. Hteo je da se malo provesele. Da malo izvedu to dete, tako bajno.
Ja mu kažem da smatram da su Neapolitanci, i te kako vredni.
Markiz, kaže, dosta. Nisu u pitanju Neapolitanci.
Marianna je u pitanju. To je ugašen vulkan. Hteo je da ga probudi.
Pa ima vremena za to. Kad se vrati u Rim. Ako mu je baš do toga stalo.
Nije mu, kaže, u Rimu, do toga stalo. Stalo mu je bilo do toga u Neapolju. To nije isto. Testa dura. Marianna je tvrda glava. Talijani, su kaže, već u XII veku zapazili, da neke žene imaju tvrdu glavu. I poete to, u to doba, već kažu.
Ja se smejem, pa ga pitam, što se ljuti?
Ljuti se, kaže, što sad ima mene da vozi u Pompeju, u Sorento, mesto da vozi Mariannu. A ja ću svakako opet brbljati o Tassu. Uostalom ja nemam oko, ni za njenu bajnu devojčicu, nego stalno govorim o Michelangelu. Ne gledam ni bajnu prirodu, neapolitanski zaliv, nego ne skidam oka sa vulkana. Gledam Vezuv.
Znači ne idemo na izlet, ni na Capreju?
Šta ćemo, bez Marianne, na Capreji — kaže.
Da idemo u posetu Tiberiju.
Neće, kaže, da ide na Capri, da gleda pećinu, gde je Tiberije. sa devojčicama orgijao. On nije takav. On nalazi da je dete Marianne bajno. Kamo sreće da ima takvu ćerčicu.
Svašta se, kažem, priča o Tiberiju. Svi novi istoričari, međutim, smatraju, da su to gluposti — da je Tiberije u toj pećini (Grotta Azzura) sa decom orgijao. Koješta. To je bilo, očigledno, pristanište Tiberija, dvorsko, tajno. Tiberije je bio star čovek na Capriju. Tražio je samoću. Rima se bio zgadio.
Svet je to zaboravio. Sve se zaboravlja na svetu. Svet je bio zaboravio i tu pećinu. Niko živi nije se usudio da upliva u nju. Sve dok se nije rodio Angelo Ferraro. On je sa svojim drugom — koji je po Capriju magarce vodao — uplivao, hrabro, u tu pećinu. Tek u početku XIX veka. Da idemo to da vidimo. U Italiji je, čini mi se, uvek potrebno, da se rodi neki siromašak, pa da se usudi da se porve sa morem, da upliva u neku čudnu, morsku pećinu, da siđe u neku podzemnu špilju. Jednom rečju, da učini nešto veliko. Da idemo da vidimo to. Da malo zaboravi.
Markiz, međutim, kaže, da neće da me vodi na Capri, niti da me vozi do Amalfija. Vratićemo se u Rim.
Neće da gleda kako vozi mene, mesto da u kolima, kraj sebe, ima Mariannu.
Ja onda kažem, da ostajem u Neapolju.
A markiz se vraća, sam, u Rim.
Tako je izostala naša poseta Tiberiju. U poseti sam, idući dan, bio, samo ja. Čak sam i u Plavu pećinu išao, sam. Morao sam u čamcu da saginjem glavu, iako je more bilo, kao ogledalo, mirno.
To nije bilo prvi put da sam išao u Pompeju, niti moj prvi izlet na ostvro Capri — gde je i Gorki bio. To je, međutim, bio moj poslednji boravak na Capriju i poslednji dan, koji sam proveo u posmatranju vulkana, koji se pušio.
Vezuv je, s početka, mnogo više privlačio moju ženu, nego mene. Prilikom našeg prvog dolaska u Italiju, ja sam ga jedva i zagledao. Taj vulkan mi se činio komedija, turistička, a samo je noću njegov crveni dim bio nesto čudno, lepo.
Prilikom te moje poslednje posete u Pompeji, međutim, pri rastanku sa Neapoljem, ja hodam, kroz tišinu iskopina i ruševina Pompeje, kao u nekom snu, iz kog me budi samo brbljanje vodiča, koji me prati, iako sam ga dvaput, ljubazno, od sebe, terao.
Taj vodič, koji je baš tih dana bio ispit položio, nametao mi se dugo, jer je u Pompeji bilo, tog dana, malo posetilaca. Ulicama iskopane varoši nije, osim nas, hodao, niko.
Da ne bih ispao smešan, ja sam vodiča, najzad, primio da me prati, jer mi se, iznenada, učinilo zanimljivo, kako se ja i on razlikujemo u svemu, što se o Pompeji zna, i kaže — a zamišljao sam i kako ga je Gorki slušao. Hoću da kažem vodiča, a ne baš tog, koji je mene pratio.
Moj vodič je, o katastrofi Pompeje (godine 79), govorio, kao profesor, kao glumac, kao dete, a kad bi pričao o ženama, koje je vulkan tog dana, tu gde sad mi hodamo, zasuo, pepelom, ubio, jaukao je i šaputao, a glas mu se, u ženski glas, promenio.
U stvari, ono što je brbljao, bio je izvod, udešen za turiste, iz Plinija Mlađeg, to jest pisma koje je Plinije Mlađi pisao, Tacitu.
Ono što je pri tom bilo zanimljivo, bila je razlika, koja postoji u katastrofama, između onoga, kako ih savremenici pričaju i kako vremenom raste o njima priča. Kod Svetonija je ta katastrofa Pompeje zabeležena uzgred, zajedno sa nekim požarom, koji se u Rimu desio, istog dana, a vodič, koji je o njoj u Pompeji, meni, pričao, pričao je erupciju Vezuva i propast Pompeje, apokaliptički, kao smak sveta, kao da se ceo zaliv neapolitanski tresao, kao da je more, sve, duž obale, poplavilo, kao da se u mraku, dimu, požaru, grmljavini, Vezuv video, kako razliva upaljenu lavu, kao vino, iz razbijenog bureta. Sve se davilo.
Iako sam tad već znao talijanski, vodič je u svoju viku, priču, deklamaciju, unosio dosta neapolitanskih izraza, šala, jadikovki, koje nisam razumeo, iako je bilo rečeno, jako tragično.
Dok je vodič govorio, i moj mozak je radio, pa pomislih, da je ta katastrofa ostala, u sećanju čovečanstva, užasna, zato, što je to bilo vreme cara Trajana, mira — pax romana — kada se svet bio navikao na lep život, na uživanja. Plaže su, oko Neapolja, bile prepune, tog leta. Pisci kažu da je ceo svet bio na odmoru. Mesto u ratovima, varoši su se borile za vreme mira, oko toga, koja je lepša. Svaka je htela da ima sportski stadion, svaka je imala fontane, mnogo fontana, šetališta, mnoge, velelepne hramove. Cela je Italija ličila na lep park.
Ja sam bio na ostrvu Islandu — kažem vodiču — tamo ima mnogo više vulkana, tamo su erupcije mnogo strašnije. Nije potrebno da preteruje.
Gospodine — kaže mi — smrt je svud strašna.
Ne treba da se utrkujemo u tome.
Misleći, valjda, da sam sa Islanda, vodič u Pompeji, onda, brblja, o katastrofi Pompeje, još glasnije, još strašnije, a ja ga i ne slušam dalje. Sećam se šta o tome piše Plinije. Čitao sam to, pre nego što bih pošao u Pompeju, nekoliko puta, pa mi je ostalo u sećanju. To, što u svom pismu kaže Plinije Mlađi, o početku erupcije Vezuva, smatram za jedan od najlepših uvoda, u latinskoj prozi Rimljana, uopšte. Tih nekoliko početnih redova sadrže onu, jezivu, bezbrižnost, koje uvek ima u istoriji čovečanstva, uoči velikih katastrofa.
„Bilo je sedam sati“, (po rimskom vremenu), kaže Plinije, ,,kad mi dođe mati i reče da se ukazao neki čudan oblak neobične veličine i vrste.“ (Hora fere septima mater mea indicat ei apparere nubem inusitata et magnitudine et specie…)
Plinije je tada živeo kod svog ujaka, sa majkom, a ujak mu je bio komandant flote, koja je bila usidrena kod rta Mizenum, pored Neapolja. Kad je erupcija Vezuva počela, Plinije Stariji, hteo je da povede akciju spasavanja stanovništva i krenuo je brodove, a on se iskrcao, i stigao do mesta Stabie. Star čovek, tu je pao, i ugušio se.
Mlađi, koji je bio slabog zdravlja, ostao je kod kuće.
On u tom svom pismu, posle, priča, o toj katastrofi, kao da priča o izvoru, pa potoku, pa poplavi. Fama raste, postaje reka, a posle je celo čovečanstvo poplavila, u sećanju.
S početka, Plinije Mlađi, smatra, da je taj oblak dima bio samo opomena Vezuva; ljudima, a taj oblak
mu se čini ne veći od jedne pinije… (cuius forma non alia magis arbor quam pinus expresserit…)
Dok ja i moj vodič hodamo, sad, među iskopinama Pompeje, kao kroz neku igru jave i sna, stubova, ruševina, senki i sunčanih zrakova, tišina, čim vodič ućuti, postaje, velika. A kod svakog ćoška, na kraju svake ulice porušene varoši, pojavljuje se, u daljini, vulkan.
Vezuv zelen, crn, lep, sa malo snega na vrhu i tih dana.
Hodam tako među iskopinama kuća, koje su bile svojina pekara, mesara, bakala, a kad iziđemo iz tih tesnih ulica, hodamo među vilama trgovaca i bankara. Kuće, kao u Cordobi, ne gledaju na ulice, nego u svoje dvorište, u kom uvek ima fontana.
Video sam to u Španiji — kažem vodiču — ima toga i danas.
On me onda, valjda da mi pokaže nešto neviđeno, vodi u kuće, u koje žene ne puštaju, ni danas, kao turiste, a u kojima se nalaze skaradni crteži, pornografske zidne slike, seksualnih poza.
Toga — kaže vodič — danas, po kućama, nema.
U Pompeji se te odaje, sa takvim crtežima, nalaze pored odaje, koja je, očigledno, bila, kuhinja.
Pokazaće mi — kaže vodič — i Villu Mysterija.
Znam, kažem, Villu Mysterija. A u sećanju mi se javljaju freske rimskog slikarstva, vanrednih boja, vanrednih žena, polugolih i golih, koje učestvuju u nekim tobožnjim, verskim misterijama, ali padaju u zagrljaj muškaraca, koji imaju cvetni venac na glavi — ćelavoj glavi. Tiberije nije među njima.
Nije — kaže vodič. On je sedeo na visokoj steni, na ostrvu Capri, i bio je uvek sam i zagledan u daljinu, u pučinu. Bio je lud — kaže mi vodič.
Idemo dalje ulicama koje vode na Forum, a te su ulice kao zasađene krupnim kamenjem, koje treba da spreči, valjda, da tuda prođu kola. Vodič mi tumači, da su, u prizemlju sa vrtom, stanovali domaćini, a po sobičcima, na tavanu, posluga, siromašan svet, gospodine.
Znam, kažem, oni, što sad pevaju u horu, u Operi San Carlo.
Ne razume, kaže, to što kažem. Gleda me začuđeno.
Najzad završavamo obilazak ruina, u teatru Pompeje. Vodič me upozorava, kako su kamenita sedišta zidana. Tako, da onom, koji sedi pred njim, onaj koji sedi za njim, ne može da pruži noge, za vrat.
Pri povratku, najzad, vodič me zove, u takozvanu Villu Fauna, koju je bio zaboravio da mi pokaže. Ona se tako zove, jer je u njenom vrtu bio nađen bronzani kip Fauna koji igra. Original je u muzeju, a u Pompeju je doneta i postavljena bronzana kopija.
Hteo bih da mu kažem, da je čudnovato, koliko na tog Fauna liči Hristos, na crtežima Michelangela, Vaskresenja. A ne dopada mi se što su u Pompeju doneli kopiju. A odneli iz nje original.
Kako bi bilo da su u Pariz poslali kopiju Nižinskog?
Da igra.
Videv da se bliži kraj mom obilasku iskopina, vodič se trudi, da pomene, na kraju, što više podataka iz prošlosti, o Vezuvu, pa spominje da, u antičkom svetu, uopšte, nisu ni znali, da je to vulkan. Iako je na brdu bilo pepela, dakle, opomene. Godine 1471. pepeo Vezuva padao je čak na Konstantinopolj.
Otkud zna to? — pitam.
Pa rekao mi je, kaže, da je, nedavno, položio, ispit za vodiča.
Vezuv je, kaže, od god. 1500. do 1631. ćutao.
Te godine je opet zagrmeo i prelio lavom sva mesta u okolini. Vodič nabraja ta mesta: Kula Blagovesti, Torre Annunziata, Kula Grka, Torre del Greco. Resina. Portici.
Ja onda prekidam to nabrajanje imena mesta i kažem, da ću se potruditi, kad se vratim u Rim, da upozorim svoje prijatelje, Talijane, da se tu jedno mesto zove, grčka kula. Promenićemo mi to. Ima da se zove Torre del Romano.
Vodič me posmatra začuđeno. Ne vidi, kaže, razlog, da se to menja.
Imena mesta, kažem, menjaju se u Norveškoj. Menjaće se i drugde. Svud.
Misleći valjda da ima posla sa šašavim čovekom, vodič mi kaže: i treba. A pošto ne zna šta bi još rekao, uz to, kaže, da su erupcije Vezuva, godine 1707, trajale tri meseca. Tama se širila, kao neki suncobran, sve do varoši Taranto. Godine 1872. Vezuv je bacao kamenje u visinu do 3.000 metara, a pepeo Vezuva, u Neapolju, godine 1906, bio je, po ulicama, pet santimetara.
Nije to ništa — kažem opet — prema vulkanima na ostrvu Island.
Vodič me onda prati do izlaska iz varoši iskopina i nalazi mi taksi, da me odveze do Herkulanuma. Nije, kaže, nikad bio na ostrvu Island, ali zna gde je. Daleko. Na putu za Ameriku. On će posle rata, kaže, u Ameriku — ima brata tamo.
Ja sam bio, kažem, još dalje — do ostrva Jan Majen. Želim da odem još jednom, tamo. On onda pita, gde je to, a ponavlja ime tog ostrva, valjda, što ga nije dobro čuo, ovako: Đan Majmaj. Đan Majmaj.
Iako su iskopine Herkulanuma još interesantnije nego iskopine Pompeje, tamo je, tih dana, bilo još manje sveta. Sve je bilo zatvoreno i nije bilo lako ući. Rat je.
Ja sam bio pušten.
Putem, znajući da se praštam od Italije, od Neapolja, pa da ću, možda poslednji put, videti i Herkulanum, ja se trudim da pogledom upijem sav taj bajni zaliv, koji vidim.
U daljini, na pučini, je ostrvo Ischia.
Tamo imam jednog dobrog prijatelja. To je žena. Čuven advokat. Iz čuvene porodice Scialoja. Kad bih mogao, otišao bih sad tamo, da se sakrijem. U prvi svetski rat sam ulazio kao na igranku. U drugi ulazim umoran, sa dosadom. Rat mi, već po drugi put, kvari život.
Da bih umirio sebe, pokušavam, da zamislim Talijane, iseljenike, u Americi, kuda i moj vodič želi, posle rata, da ode — pa vidim da nas ima mnogo, kojima je rat pokvario život.
Sva ta neapolitanska i sorentinska obala, ispod Vezuva, puna limunova, narandži, mirte i ruža, natopljena je suzama Talijana, koji se iseliše u Ameriku. Gde te sinove Sunca upotrebljavaju za sudopere i krijumčare — da gangstere i ne pominjem. Plaču kad se sete Neapolja i Sorenta.
Zar samo Neapolja i Sorenta? — dovikujem u Ameriku.
Ne samo Sorenta — viču oni iz Amerike. — Zašto im stavljam pitanja kao da sam istražni sudija. Imaju oni, i inače, dosta briga i jada. Ne samo Sorenta — nego plaču za celom Italijom. Ona liči na baštu, kao da je zasađena, kažem, rukom onoga, koji se zvao Tasso. A oni je neće videti nikad više. Sažaljenje me onda umiruje i ja stižem u Herkulanum, miran. Michelangelo, kažem, koga sad najviše čitam, kaže, da je sad smrti blizu, a daleko od Boga. Valjda baš zato što se sažalio na ljude.
Valjda zato što se sažalih na druge.
Forse perche d’altrui pieta mi vegnia.
Nema, međutim, ozbiljnijeg čoveka u Italiji, nije ga bilo, nego što je bio taj nesretni gigant. Niti je bilo čoveka, koji je, u starosti, toliko mislio na smrt.
Zašto bi to bilo tako smešno, da ja mislim na ugašene vulkane, a da sam i Vezuv zavoleo, kao vulkan.
Išao sam čak do ostrva Jan Majen, koje sad ljudi ne znaju, ni da izgovaraju, jer nosi ime holandskog mornara, koji je bio prost čovek, ali je to ostrvo, do smrti, tražio, ponova, u magli. Zbog tog dalekog ostrva u arktičkom moru, volim i Vezuv.
Zato sam došao i u Herkulanum. Čini mi se da sam u Cordobi.
Tišina je po ulicama još veća, nego u Pompeji, a ja sam došao da vidim samo jednu kuću, iskopanu, i samo jednu zidnu sliku u toj kući. Samo to. To je slika Vezuva, stara dve hiljade godina, a sveža, kao da je tih dana slikana. Nije ni velika. Neugledna je, ali vanredno nežnih boja, i, Vezuv je na njoj naslikan, kao neki Fudžijama.
Otkud ta veza?
Ta nežnost, prema prirodi, ta ljubav prema vulkanu, ta slika rađena sa tolikom ljubavlju — kao da je Vezuv neko dete, ili brdo Mimoro, koje je iz Azije preneto u Italiju. Ta mala slika u Herkulanumu bila je moja najmilija stvar. Nju sam dolazio da vidim.
Tu vezu među kontinentima. Tu vezu među ljudima. Tu vezu Azije sa mnom, za koju niko ne zna i koju ne mogu da protumačim.
Miloš Crnjanski
