Starica (2)
Spustio sam noge s otomana, hteo da ustanem i – odjednom – ugledao mrtvu staricu kako leži na podu iza stola, kraj fotelje. Ležala je licem nagore, jedan zub iz veštačke vilice, koja joj je iskočila iz usta, zabio se starici u nozdrvu. Ruke je podvila pod trup tako da se nisu videle, a ispod zadignute suknje su joj virile koščate noge u belim, prljavim vunenim čarapama.
– Gaduro! – uzviknuo sam, i pritrčavši starici, udario je čizmom u podbradak.
Veštačka vilica je odletela u ugao. Hteo sam da udarim staricu još jednom ali sam se uplašio da ne ostavim tragove na telu, na osnovu čega bi posle još mogli da zaključe kako sam je ja ubio.
Odmakao sam se od starice, seo na otoman i pripalio lulu. Tako je prošlo dvadesetak minuta. Onda sam shvatio da mi je svejedno: stvar će ionako predati kriminalističkom odeljenju i one budale iz istrage optužiće me za ubistvo. Položaj je ozbiljan, i sad još taj udarac čizmom!
Opet sam prišao starici, sagnuo se i počeo da joj razgledam lice. Na podbratku joj se primećivala mala tamna mrlja. Ne, ne mogu za to da se uhvate. Jer – ko zna? – možda se starica još za života udarila o nešto? Polako se smirujem i počinjem da hodam po sobi, pušeći lulu i razmišljajući o svom položaju.
Hodam po sobi i počinjem sve jače i jače da osećam glad. Čak počinjem da drhtim od gladi. Još jednom preturam po ormariću gde držim hranu, ali ništa ne nalazim, samo parče šećera. Vadim i brojim novac.
Jedanaest rubalja. Znači, mogu da kupim šunkaricu i hleb, i još će preteći za duvan. Doterujem kravatu koja mi se u toku noći razlabavila, uzimam časovnik, oblačim jaknu, izlazim u hodnik, brižljivo zaključavam vrata, stavljam ključ u džep i izlazim napolje. Pre svega treba nešto pojesti, tada će mi se misli razbistriti i nešto ću već da preduzmem s tom mrcinom.
Usput mi je palo na pamet da bih mogao poći Sakerdonu Mihajloviču i ispričati mu sve, možda bismo zajedno mogli bolje da smislimo šta da se radi. Ali odmah odustajem od te pomisli jer neke stvari treba raditi sam, bez svedoka. U radnji nije bilo šunkarice, pa sam kupio pola kile safalade. Nije bilo ni duvana. Iz radnje sam pošao u pekaru. U pekari je bilo mnogo sveta, pred kasom se otegao dugačak red. Odmah sam se smrknuo, ali sam ipak stao u red. Red se pomerao veoma sporo, a zatim se sasvim zaustavio, jer je na kasi izbio neki skandal. Pravio sam se da ništa ne primećujem i gledao ispred sebe u jednu mladu gospođicu: bila je, očigledno, veoma radoznala, istezala je vrat čas udesno, čas ulevo, i stalno se dizala na prste ne bi li bolje videla šta se kod kase događa. Najzad se okrenula meni i upitala:
– Znate li vi šta se napred događa?
– Oprostite, ali ne znam – rekao sam što sam suvlje mogao. Gospođica se na sve strane obazirala i najzad opet obratila meni:
– Zar ne biste mogli da pođete i saznate šta se događa?
– Oprostite, ali to me nimalo ne zanima – rekao sam još suvlje.
– Kako vas ne zanima! – uzviknula je gospođica. – Pa i vi se zbog toga zadržavate u redu!
Ništa nisam odgovorio, samo sam se lako naklonio. Gospođica me je pažljivo pogledala.
– Naravno, za muškarce i nije da stoje u redu za hleb – reče. – Baš mi vas je žao. Prisiljeni ste tu da stojite. Vi ste, verovatno, neženja?
– Da, neženja – odgovorio sam zbunjen, ali po inerciji sasvim suvo i, pri tom, lako se naklonivši.
Gospođica me je još jednom odmerila od glave do pete i iznenada, dodirnuvši prstom moj rukav, rekla:
– Dajte ja da vam kupim šta treba, a vi me sačekajte napolju.
Potpuno sam se spetljao.
– Hvala vam – rekao sam. – To je vrlo lepo od vas, ali, u stvari, mogao bih i sam.
– Ne, ne – rekla je gospođica – haj’te vi napolje. Šta ste hteli da kupite?
– Znate – rekao sam – hteo sam da kupim pola kile crnog hleba, samo da ne bude iz modle i da bude jevtiniji. Taj više volim.
– E, pa dobro – rekla je gospođica. – A sad idite. Ja ću da kupim, a posle ćemo se raskusurati.
I čak me je malo munula ispod lakta.
Izašao sam iz pekare i stao ispred samih vrata. Prolećno sunce obasjavalo mi je lice. Pripalio sam lulu. Kakva simpatična gospođica. To je danas tako retko. Stojim, žmirkam zbog sunca, pušim lulu i razmišljam o simpatičnoj gospođici. Ima svetlokestenjaste oči. Prosto milina kako je lepa!
– Vi pušite lulu? – čujem glas odmah kraj sebe. Simpatična gospođica pruža mi hleb.
– O, beskrajno sam vam zahvalan – kažem uzimajući hleb.
– A vi pušite lulu! To mi se veoma dopada – kaže simpatična gospođica.
I među nama poče da se odvija ovakav razgovor:
ONA: Znači, vi sami kupujete hleb?
JA: I ne samo hleb; ja sebi sve kupujem.
ONA: A gde ručavate?
JA: Obično sam sebi kuvam ručak. A ponekad jedem i u pivnici.
ONA: Volite pivo?
JA: Ne, više volim votku.
ONA: I ja volim votku.
JA: Volite votku? Kako je to lepo! Voleo bih da jednom nešto zajedno popijemo.
ONA: I ja bih volela da s vama popijem votku.
JA: Oprostite, mogu li nešto da vas pitam?
ONA (strašno pocrvenevši): Pitajte, naravno.
JA: Dobro, pitaću vas. Verujete li vi u Boga?
ONA (začuđeno): U Boga? Da, naravno.
JA: A šta mislite, da kupimo sad votku i pođemo do mene? Ja stanujem tu blizu.
ONA (izazovno): Pa, važi, slažem se.
JA: Onda, hajdemo.
Svraćamo u radnju i ja kupujem pola litre votke. Nemam više para, samo nešto sitnine. Sve vreme pričamo o raznim stvarima i ja se odjednom prisećam da na podu u mojoj sobi leži mrtva starica. Osvrćem se prema svojoj novoj poznanici: ona stoji kraj tezge i posmatra tegle sa slatkim. Oprezno uzmičem prema vratima i izlazim iz radnje. U tom trenutku preko puta radnje zaustavlja se tramvaj. Uskačem u tramvaj a da nisam ni video u koji. U Mihajlovskoj izlazim i upućujem se Sakerdonu Mihajloviču. Nosim bocu votke, safaladu i hleb.
Sakerdon Mihajlovič mi je lično otvorio vrata. Bio je u halatu ogrnutom na golo telo, u ruskim čizmama sa podsečenim sarama, a na glavi je imao krznenu ušanku čiji su naušnici bili podignuti i na temenu svezani u mašnicu.
– Vrlo mi je drago – reče Sakerdon Mihajlovič ugledavši me.
– Nisam vas prekinuo u poslu? – upitah.
– Ne, ne – reče Sakerdon Mihajlovič. – Ne radim ništa, sedim prosto na podu.
– Gledajte – rekoh Sakerdonu Mihajloviču – Došao sam sa votkom i zakuskom. Ako nemate ništa protiv, da malo popijemo.
– Vrlo dobro – reče Sakerdon Mihajlovič. – Uđite.
Ušli smo u njegovu sobu. Otvorio sam flašu s votkom, a Sakerdon Mihajlovič izneo je na sto dve čašice i tanjir s kuvanim mesom.
– Evo, imam i safalade – rekoh. – Kako ćemo da ih jedemo, presne ili kuvane?
– Stavićemo ih da se kuvaju – reče Sakerdon Mihajlovič – a dok se ne skuvaju, pićemo votku uz kuvano meso. Imam izvrsno kuvano meso, iz supe.
Sakerdon Mihajlovič stavio je na rešo šerpicu i onda smo seli da pijemo.
– Zdravo je piti votku – govorio je Sakerdon Mihajlovič puneći čašice. – Mječnikov je pisao da je votka zdravija od hleba, jer je hleb najobičnija slama koja truli u našim želucima.
– Živeli – rekoh kucnuvši se sa Sakerdonom Mihajlovičem.
Popili smo i meznuli kuvano meso.
– Ukusno je – reče Sakerdon Mihajlovič.
U tom trenutku u sobi je nešto resko škljocnulo.
– Šta je to? – upitah.
Sedeli smo ćuteći i osluškivali. Iznenada – škljocnulo je još jednom. Sakerdon Mihajlovič skoči sa stolice, pritrča prozoru i otkide zavesu.
– Šta to radite?! – uzviknuh.
Ali Sakerdon Mihajlovič, ne odgovaravši mi, jurnu prema rešou, uhvati zavesom šerpicu i spusti je na pod.
– Đavo da ga nosi! – reče Sakerdon Mihajlovič. – Zaboravio sam da naspem vodu u šerpicu, a šerpa je emajlirana i sad je emajl otpao.
– Jasno – rekoh klimajući glavom. Opet smo seli za sto.
– Nek ide do đavola – reče Sakerdon Mihajlovič – ješćemo presne safalade.
– Strašno sam gladan – rekoh.
– Jedite – reče Sakerdon Mihajlovič primičući mi safalade.
– Ja sam, znate, poslednji put jeo juče, u onom podrumčetu s vama, i od tada ništa nisam jeo – rekoh.
– Jedite – reče Sakerdon Mihajlovič. – Haj’te, haj’te.
– Sve vreme sam pisao – rekoh.
– Đavo da ga nosi! – povika afektirano Sakerdon Mihajlovič. – Prijatno je videti pred sobom genija.
– Da, kako da ne! – rekoh.
– Verovatno ste mnogo naškrabali? – upita Sakerdon Mihajlovič.
– Da – odgovorih. – Ispisao sam hrpu hartije.
– U zdravlje genija naših dana – reče Sakerdon Mihajlovič podižući čašicu.
Ispili smo. Sakerdon Mihajlovič je jeo kuvano meso a ja safalade. Pošto sam pojeo četiri safalade, pripalio sam lulu i rekao:
– Da znate, došao sam da se spasem od potere.
– A ko vas progoni? – upita Sakerdon Mihajlovič.
– Jedna dama – rekoh. I pošto me Sakerdon Mihajlovič ništa nije zapitao, već samo ćutke nalio u čašicu votku, ja nastavih:
– Upoznao sam je u pekari i odmah se zaljubio.
–Je li lepa? – upita Sakerdon Mihajlovič.
– Da – rekoh – po mom ukusu.
Ispili smo i ja nastavih:
– Pristala je da idemo kod mene na votku. Ušli smo u radnju, ali sam ja morao neopaženo da umaknem.
– Niste imali para – upita Sakerdon Mihajlovič.
– Ne, našlo se taman koliko je trebalo – rekoh – ali sam se setio da ne mogu da je pustim u svoju sobu.
– Šta, zar je u sobi bila neka druga dama? – upita Sakerdon Mihajlovič.
– Da, ako hoćete, u mojoj sobi se nalazi druga dama – rekoh osmehujući se. – Sad ne mogu nikog da pustim u sobu.
– Ženite se. Hoćete li me zvati na ručak? – upita Sakerdon Mihajlovič.
– Ne – rekoh cerekajući se. – Tom damom se neću oženiti.
– E, pa onda se oženite onom iz pekare – reče Sakerdon Mihajlovič.
– Šta ste navalili da me ženite – rekoh.
– A što da ne? – reče Sakerdon Mihajlovič puneći čašice. – Za vaše uspehe.
Ispili smo. Očigledno, votka je već počela da čini svoje. Sakerdon Mihajlovič je skinuo krznenu ušanku i bacio je na krevet. Ustao sam i prošetao po sobi, osećajući laku vrtoglavicu.
– Šta vi mislite o pokojnicima? – upitah Sakerdona Mihajloviča.
– Sve negativno – reče Sakerdon Mihajlovič – ja ih se bojim.
– Da, ni ja ne podnosim pokojnike – rekoh. – Kad bi se kod mene zadesio pokojnik, da mi nije nikakav rod, ja bih ga, verovatno, opaučio nogom.
– Ne treba ritati mrtvace – reče Sakerdon Mihajlovič.
– Ja bih ga opaučio čizmom posred njokalice – rekoh. – Ne podnosim pokojnike i decu.
– Deca su odvratna – složi se Sakerdon Mihajlovič.
– A šta je po vama gore: pokojnici ili deca?
– Deca su možda gora, ona nam više smetaju! – A pokojnici, kakvi su da su, više nam ne zagorčavaju život – reče Sakerdon Mihajlovič.
– Zagorčavaju! – uzviknuh i odmah zaćutah.
Sakerdon Mihajlovič me radoznalo pogleda.
– Hoćete još votke? – zapita.
– Ne – odgovorih i, trgnuvši se, dodadoh: – Ne, hvala, neću više.
Prišao sam stolu i opet seo. Neko vreme ćutimo.
– Hteo bih da vas nešto upitam – kažem naposletku. – Verujete li vi u Boga?
Na čelu Sakerdona Mihajloviča pojavljuje se dugačka bora i on kaže:
– Ima nepristojnih postupaka. Nepristojno je od čoveka tražiti pedest rubalja na zajam ako ste videli da je on upravo stavio dvesta u džep. Njegovo je hoće li da vam da para ili da vas odbije; najzgodniji i najprijatniji način da vas odbije jeste da slaže kako nema para. Ali vi ste videli da čovek ima para i samim tim lišili ga mogućnosti da vas jednostavno i prijatno odbije. Lišili ste ga prava na izbor, a to je svinjarija. To je nepristojan i netaktičan postupak. Pitati čoveka “veruje li u Boga” takođe je netaktičan i nepristojan postupak.
– Ali – rekoh – to jedno s drugim nema veze.
– Pa ja ih ne dovodim u vezu – reče Sakerdon Mihajlovič.
– Pa, dobro – rekoh – pustimo to. Oprostite mi, zaista, što sam vam postavio tako nepristojno i netaktično pitanje.
– Molim lepo – reče Sakerdon Mihajlovič. – ja sam jednostavno odbio da vam odgovorim.
– Ni ja ne bih odgovorio – rekoh – samo iz drugog razloga.
– Kakvog razloga? – bezvoljno upita Sakerdon Mihajlovič.
– Vidite – rekoh – smatram da ne postoje ljudi koji veruju ili ljudi koji ne veruju. Postoje samo ljudi koji žele da veruju i koji ne žele da veruju.
– Znači, oni koji žele da ne veruju već u ponešto veruju? – reče Sakerdon Mihajlovič. – A oni koji žele da veruju već unapred ni u šta ne veruju?
– Možda ipak veruju? – rekoh – u besmrtnost.
– Zašto ste me onda pitali da li verujem u Boga?
– Jednostavno, zato što pitati “da li verujete u besmrtnost?” prilično glupo zvuči – rekoh Sakerdonu Mihajloviču i ustadoh.
– Šta, idete? – upita me Sakerdon Mihajlovič. – Ostalo je za još po čašicu.
Popili smo votku i založili se ostacima suvog mesa.
– A sad moram da idem – rekoh.
– Do viđenja – reče Sakerdon Mihajlovič, izvodeći me kroz kuhinju na stepenište. –
Hvala na časti.
– Hvala vama – rekoh. – Do viđenja.
I izađoh.
Danil Harms
