Žene

Stal­no je go­vo­ri­la: Gle­dam ih sa pre­zre­njem.
Stal­no sam že­lio da me gle­da.
Ni­ka­da me ni­je gle­da­la.
Sa­mo je pri­ča­la i kri­la oči.
Kad me je ko­nač­no po­gle­da­la, stre­sao sam se od pre­zi­ra u li­je­pim oči­ma.
I osta­vio sam je.
Kao umi­ru­ću pče­lu.
No­sim ža­o­ku u sr­cu.

Osta­vljaš ga na Tr­gu od oruž­ja sa sre­br­nim met­kom u gru­di­ma.
Gle­da žud­no tvo­je raz­bre­kle doj­ke dok la­ga­no, s uži­va­njem, raz­ve­zu­ješ nje­go­vu ke­su o po­ja­su.
Ni­ka­da ne iz­dr­žiš, a da se ne ob­li­zneš kad ugle­daš du­ka­te.
Osje­ća ti mi­ris, slu­ti za­no­san hod, ču­je od­jek pot­pe­ti­ca.
Nje­go­ve ri­je­či ne mo­gu sti­ći ni do te­be, ni do pla­vog ne­ba.
Ko­nač­no te vo­li, sad mu se tek ži­vi.
Oda­la te nje­go­va po­sljed­nja že­lja ko­ja mu se u oči­ma za­je­ze­ri­la.
Po­ga­đaš ko se ku­pao po­sljed­nji put u oči­ma umr­lo­ga.

Za­hva­ti­la je vo­du iz bu­na­ra i ona­ko stu­de­nu sru­či­la je na gla­vu.
Ra­di­la je to go­di­na­ma, lje­ti kao i zi­mi.
Svi su ža­li­li ta­kvu lje­po­tu, a ni­ko se ne sje­ti da za­tr­pa bu­nar.
Ni­je bi­lo te­ško zna­ti gdje je.

Ma­ti An­ge­li­na je bi­la dje­voj­či­ca kad je ču­la: du­ša u ko­lje­ni­ma pre­bi­va.
Sve­to pi­smo je na noć­nom sto­či­ću, ona je sa­ma i pro­ze­bla u zi­di­na­ma mrač­nog sa­mo­sta­na.
Slu­đe­na je mu­škom ša­kom na svo­jim ko­lje­ni­ma i vječ­nim pi­ta­njem:
Je­su li li­je­pa ili ru­žna?

Bu­diš se gla­vo­bol­na sva­kog Bo­ži­jeg ju­tra.
Ne­ke smr­še­ne ri­je­či bru­je kao pče­le, na­vi­kla si već da sti­šaš sr­ce i oslu­šku­ješ po­noć­ni bruj.
S gla­vom na vi­so­kom per­ja­nom ja­stu­ku, la­ga­no raz­mr­su­ješ ri­je­či.
Ja­stuk je pun po­žud­nog dah­ta­nja, uz­da­ha, zgru­ša­ne li­ri­ke.
Bi­je­sna, po­bje­do­no­sno is­tre­saš ja­stuč­no per­je ko­je se ko­vi­tla na vje­tru.
Mi­sliš, po­no­sna i us­hi­će­na: skon­ča­la je mo­ja mu­ka.
I uvi­jek, kad od­lu­čiš da se ne­kom daš, pa­per­jak s ne­ba pad­ne ti na tre­pa­vi­cu.

Pi­je kao Rus.
Ra­du­je se kao di­je­te.
Psu­je kao ko­či­jaš.
Pla­ši se sva­kog šu­šnja.
Pu­ši kao Tur­čin.
Na­ći ćeš je na dnu tu­ge.
Mo­kru od su­za, bli­sta­vu od osmi­je­ha.
Ni za šta ni­je.
Sem da se po­ne­kad po­me­ne.

Sa­voj­ka Ko­sa­ča je no­si­la to­var so­li na le­đi­ma, a u nje­dri­ma iko­ni­cu za­štit­ni­cu umo­ta­nu u la­ne­nu ma­ra­mu.
Ni u su­mrak ni­je sta­la, ho­da­la je ci­je­lu noć raz­go­ne­ći strah drh­ta­vom za­pjev­kom.
Zna­la je da je du­bo­ko u am­bi­su le­de­na mrač­na pu­či­na i ni­je se smje­la okre­ta­ti.
Zo­ra je sti­gla pro­pe­tu na vr­le­ti iz­nad mo­ra, noć je za­vo­di­la po­gre­šnim pu­te­vi­ma, sti­gla je ta­mo oda­kle je kre­nu­la.
Bo­lje­le su je ote­če­ne gru­di, mli­je­ko je kva­si­lo cr­nu blu­zu.
Sa­voj­ka Ko­sa­ča je za­pla­ka­la očaj­no, raz­vi­la ma­ra­mu, za­do­ji­la Ar­han­đe­la, cje­li­va­la iko­ni­cu, pa sma­kla to­var s le­đa.
Po­mi­sli­la je na svo­ju da­le­ku dje­či­cu ko­ji­ma ne­ma ko ni va­tru pro­pi­ri­ti.
Iz­gu­blje­na u li­ti­ca­ma nad mo­rem, bez na­de i sna­ge, za­gri­za­la je gro­mu­lji­ce so­li ska­pa­va­ju­ći bol­no.

Obo­ža­vao je da pi­je su­ton­ska vi­na za­so­lje­na žen­skim su­za­ma.
Da sr­ku­će, cok­će, ot­pi­ja uz ki­kot.
Da se ru­ga upla­ka­nim ko­je su ga vo­lje­le, ko­je su mu se di­vi­le.
Sad ne­ma za­čin­skih su­za.
Vi­no je pro­ki­slo, ob­lju­ta­vi­lo.
Raz­vi­ja­va­ju se uza­lud­ne go­di­ne kao sje­me ma­slač­ka.
Sje­ća se šta mu je Ele­o­no­ra go­vo­ri­la či­ste­ći pod­bu­lo li­ce:
Ne­će to bi­ti pro­bu­đe­na sa­vjest, već kr­vo­loč­no gri­zo­duš­je…

U umr­lja­nim tra­pe­ri­ca­ma, uskoj ko­šu­lji sa mlo­ha­vim kar­ne­ri­ma, na­po­ma­đe­ne nje­žne ko­se, u uglu za­di­mlje­ne ka­fa­ne, dok tre­se me­so nje­go­ve maj­ke.
Za­škri­pa­le su ži­ce u sa­na­to­ri­ju­mu i od ta­da ne pre­sta­je da svi­ra.
Ovjen­čan je sla­vom.
Svi su za­bo­ra­vi­li da je ko­pi­ljan i sin ka­fan­ske pje­va­či­ce.
A on se to­ga naj­ra­di­je sje­ća.

Gor­do je ru­šio ka­me­ne mo­sto­ve.
Sla­do­stra­sno ih pre­tva­rao u prah.
Raz­vi­ja­ni prah se pre­tva­rao u ni­šta­vi­lo.
On se pre­tva­rao u led.
Ona u nig­di­nu.
-Šta to puc­ke­ta?-pi­ta je-sje­diš li po­red va­tre?
-Mo­ja min­đu­ša se kla­ti-ka­že je­caj­no-do­ti­če slu­ša­li­cu.
Zna: ve­li­ka sre­br­na al­ka ko­ja joj div­no pri­sto­ji uka­zu­je se ljup­ko is­pod nje­ne ko­se.
Led u nje­mu se ras­ta­pa, pla­vi za­grc­nu­tu du­šu.
Ka­ko ni od če­ga stvo­ri­ti ka­me­ni prah?
Ka­ko od pra­ha stvo­ri­ti ka­men?
Od ka­me­na most?
Če­mu most kad ne­ma ri­je­ke?