Tresak cinkane
kante što je pretura
vetar. Automobili bruje
kližuć po
kocki puta kao po ribama sura
voda Hadsona. Još se čuje
glas
koji pripada Muzi;
u sutonu zvuči kao ničiji, ječi
jednolično
poput zujanja muve
u zimski kad tone san: šapuće bez značenja
reči.
Nerazbirljivost slova. Razlistan kupus
tučanih
oblika. Nebesko svetlo kažnjeno
zbog grubosti saučesništva.
Čija umetnost, i ukus,
jeste kratkovidost, nipošto
nežnost.
Život u difuznom svetlu! i nedeljama iza senila
ničeg
u ustima osim opušaka i piva.
Zimi još samo oko čuva trag
zelenila,
paleći ogledalo golo, kao kopriva.
Ah, pri
takvoj svetlosti ne treba nam ništa!
Ni voljena žena, ni
uzvišenost pravde puke.
Obrisi predmeta, kao granata
šištava,
rasprskavaju se čim nam dospeju u ruke.
A udovi
nam se kočanje. To je očito
stoga što studen u difuznoj
svetlosti
demonstrira svojstva siluete – naročito
ako
predmet nije u cvetu mladosti.
Spevati, zar, pesmu o onome
što se iza brega
valja? O tome da l će pola s celim da se
složi?
O čuvstvu, kao da ste zagrabili iz svega
onog što
je bilo: pri uštapu, nožem.
Al niko, napregnuv na vratu žile
strujne,
Vaš napev neće prihvatiti. Ni svesni je
znalac
neće, ni publika. Što se više čuje
kuplet to je izvođač
bestelesniji.
Josif
Brodski
prevod: Danilo Kiš
