Rušenje Lenjinovih spomenika postalo je uobičajena televizijska ilustracija izveštaja o masovnim protestima u Kijevu protiv Janukovičeve vlade. Bio je to lak način za demonstraciju besa: spomenici su predstavljali simbol sovjetske represije i politike ruske dominacije nad susedima čijim se nastavljačem smatra Putinova Rusija.
Međutim, treba imati u vidu da su Lenjinove statue tek 1956. počele da se umnožavaju širom Sovjetskog Saveza: do tada su u modi bili spomenici Staljinu. Masovna zamena Staljina Lenjinom usledila je posle Hruščovljeve „tajne“ denuncijacije na 20. kongresu Komunističke partije: Lenjin će tada doslovce postati Staljinov dubler. Promena se posebno jasno ogledala u zaglavlju Pravde. U gornjem levom uglu naslovne strane je do 1962. stajao crtež dva profila, Lenjinovog i Staljinovog. Nedugo pošto se 22. kongres javno odrekao Staljina, njegov profil ne samo da je uklonjen već je zamenjen još jednim Lenjinovim profilom: sada su tu jedan uz drugog stajala dva identična Lenjina. Na izvestan način ova uvrnuta repeticija učinila je Staljina prisutnijim svojim odsustvom nego ikada.
Ima neke istorijske ironije u prizoru Ukrajinaca kako ruše Lenjinove spomenike da bi iskazali svoju volju da raskinu sa sovjetskom dominacijom i istakli nacionalni suverenitet. Zlatno doba ukrajinskog nacionalnog identiteta nije bilo u carističkoj Rusiji – gde se ukrajinska posebnost suzbijala – već u prvoj deceniji Sovjetskog Saveza, kada se u Ukrajini iscrpljenoj ratom i glađu vodila sovjetska politika „korenizacije”. Tada su oživljeni ukrajinska kultura i jezik a uvedeno je pravo na zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i socijalno osiguranje. Korenizacija je bila u skladu sa principima koje je nedvosmisleno formulisao Lenjin:
„Proletarijat mora da se bori protiv prisilnog zadržavanja ugnjetenih naroda unutar granica određene države, a to upravo znači borbu za samoopredeljenje. Proletarijat mora da zahteva pravo na političku secesiju za kolonije i narode koje njihova ’sopstvena’ država ugnjetava. Bez toga će proleterski internacionalizam ostati beznačajna fraza, a uzajamno poverenje i klasna solidarnost među radnicima nacije koja ugnjetava i one koja je ugnjetena biće nemogući.“
Lenjin je do kraja ostao veran tom stavu: odmah posle Oktobarske revolucije, kada je Roza Luksemburg tvrdila da malim narodima treba dati puni suverenitet samo ukoliko će u novoj državi prevladati progresivne snage, Lenjin je zastupao bezuslovno pravo na secesiju.
U svom poslednjem okršaju protiv Staljinovog projekta centralizovanog Sovjetskog Saveza, Lenjin je ponovo zastupao bezuslovno pravo malih naroda na secesiju (tada je na stolu bilo pitanje Gruzije), insistirajući na punom suverenitetu nacionalnih entiteta koji su činili sovjetsku državu; ne čudi onda što je u pismu Politbirou 27. septembra 1922. Staljin optužio Lenjina za „nacionalni liberalizam”. Pravac kojim je Staljin već odmakao bio je jasan iz njegovog predloga da vlada sovjetske Rusije bude istovremeno vlada drugih pet republika (Ukrajine, Belorusije, Azerbejdžana, Jermenije i Gruzije):
„Ako ovu odluku potvrdi Centralni komitet Komunističke partije, ona neće biti objavljena već dostavljena centralnim komitetima republika koji će je preneti sovjetskim organima, centralnim izvršnim većima ili kongresima sovjeta određenih republika pre sazivanja sveruskog kongresa Sovjeta na kojem će biti obznanjena kao želja tih republika.“
Tako je zbrisana interakcija najviše vlasti, centralnog komiteta, i njene baze: vlast je sada prosto nametala svoju volju. Štaviše, centralni komitet je odlučio i šta će baza želeti. U najupadljivijem slučaju, 1939. tri baltičke države zatražile su da se priključe Sovjetskom Savezu koji im je uslišio želju. Staljin se vraćao predrevolucionarnoj carističkoj politici: ruska kolonizacija Sibira u 17. i muslimanske Azije u 19. veku nije se više osuđivala kao imperijalna ekspanzija, već je slavljena kao usmeravanje tradicionalističkih društava na put progresa i modernizacije.
Putinova spoljna politika jasan je nastavak carističko-staljinističke linije. Posle ruske revolucije, kaže Putin, boljševici su naneli ozbiljnu štetu ruskim interesima: „Boljševici, iz raznih razloga – neka im bog sudi – predali su velike delove istorijskog juga Rusije republici Ukrajini. Nisu uzeli u obzir etnički sastav stanovništva, i danas te oblasti čine jugoistok Ukrajine.”
Ne čudi što Staljinovi portreti danas ponovo ukrašavaju vojne parade i javne proslave, dok je Lenjin izbrisan iz sećanja. U opsežnoj anketi koju je 2008. sprovela televizijska stanica Rossiya, Staljin je proglašen trećim najvećim Rusom svih vremena, sa pola miliona glasova. Lenjin je zauzeo tek šesto mesto. Staljin se slavi ne kao komunista već kao obnovitelj ruske moći posle Lenjinovih antipatriotskih „skretanja”. Putin je nedavno upotrebio termin Novorossiya („Nova Rusija“) za sedam jugoistočnih oblasti Ukrajine, pojam poslednji put korišćen 1917.
Međutim, iako potisnuta, lenjinistička podzemna struja održala se u komunističkoj opoziciji Staljinu. Mnogo pre Solženjicina, kao što je Kristofer Hičens 2011. podsetio, „suštinska pitanja o Gulagu postavili su levi opozicionari, od Borisa Suvarina do Viktora Serža i S.L.R. Džejmsa, u vreme kada je to bilo vrlo opasno. Ti hrabri i dalekovidi jeretici u znatnoj su meri izbrisani iz istorije (očekivali su mnogo gore, što bi često i dobili)“. Ovaj unutrašnji razdor bio je prirodan deo komunističkog pokreta, u jasnom kontrastu fašizmu. „U nacističkoj partiji nije bilo disidenata“, nastavlja Hičens, „koji bi rizikovali svoje živote tvrdnjom da je firer izdao pravu suštinu nacional-socijalizma“. Upravo je zbog te tenzije u jezgru komunističkog pokreta, u vreme čistki 30-ih najopasnije bilo zateći se na vrhu nomenklature: u rasponu od nekoliko godina streljano je 80 posto rukovodstva centralnog komiteta i Crvene armije. Još jedan znak razdora mogao se uočiti u poslednjim danima „realnog socijalizma“, kada su mase demonstranata pevale zvanične pesme, uključujući nacionalne himne, da podsete moćnike na njihova neispunjena obećanja. Nasuprot tome, u DDR-u je od ranih 70-ih do 1989. pevanje nacionalne himne na javnom mestu bilo krivično delo: njene reči (Deutschland einig Vaterland, „Nemačka, ujedinjena otadžbina“) nisu odgovarale ideji istočne Nemačke kao nove socijalističke nacije.
Oporavak ruskog nacionalizma doveo je do prekrajanja izvesnih istorijskih događaja. Nedavni biografski film Admiral Andreja Kravčuka, veliča život Aleksandra Kolčaka, zapovednika belogardejaca koji je upravljao Sibirom od 1918. do 1920. Vredi se, međutim, podsetiti totalitarnog potencijala i neskrivene brutalnosti belih kontrarevolucionarnih snaga u tom periodu. Da su belogardejci dobili građanski rat, piše Hičens, „ne bismo danas za fašizam koristili italijansku već rusku reč…“ General major Vilijam Grejvs koji je vodio američku ekspediciju tokom invazije na Sibir 1918. (događaj temeljno izbrisan iz američkih udžbenika), u svojim memoarima piše o preovlađujućem, ubilačkom antisemitizmu na ruskoj desnici i dodaje: „Sumnjam da će istorija znati za bilo koju drugu zemlju na svetu u poslednjih pedeset godina gde je ubistvo moglo biti počinjeno tako bezbrižno i pod manjom pretnjom kazne, nego u Sibiru tokom vladavine admirala Kolčaka.“
Čitava evropska neofašistička desnica (u Mađarskoj, Francuskoj, Italiji, Srbiji) snažno podržava Rusiju u tekućoj ukrajinskoj krizi, demantujući zvaničnu rusku verziju krimskog referenduma kao izbora između ruske demokratije i ukrajinskog fašizma. Masovne proteste i svrgavanje Janukoviča i njegove bande treba razumeti kao odbranu protiv mračnog nasleđa koje oživljava Putin. Proteste je izazvala odluka ukrajinske vlade da dobrim odnosima sa Rusijom da prioritet nad integracijom Ukrajine u Evropsku uniju. Predvidljivo, mnogi anti-imperijalistički levičari počeli su da dele lekcije tobož zavedenim Ukrajincima koji još uvek idealizuju Evropu i nisu u stanju da shvate da bi pridruživanje Uniji napravilo od Ukrajine ekonomsku koloniju zapadne Evrope, i pre ili kasnije je oteralo u propast poput Grčke. U stvari, Ukrajinci nisu slepi za realnost u EU. Sasvim su svesni njenih muka i nejednakosti, ali smatraju da se nalaze u mnogo goroj situaciji. Evropa možda ima problema, ali to su problemi bogataša.
Da li bi onda trebalo jednostavno se prikloniti ukrajinskoj strani u sukobu? Postoji „lenjinistički“ razlog u prilog tome. Pošto se već uveliko odrekao utopije iz Države i revolucije, u svojim poslednjim spisima Lenjin istražuje ideju skromnog, „realnog“ projekta boljševizma. Zbog ekonomske nerazvijenosti i kulturne zaostalosti ruskih masa, pisao je, nema šanse da Rusija „pređe direktno na socijalizam“: sve što sovjetska sila može da učini je da kombinuje umerenu politiku „državnog kapitalizma“ sa intenzivnim kulturnim obrazovanjem seljačkih masa – i to ne propagandnim ispiranjem mozga već strpljivim, postepenim nametanjem civilizacijskih standarda. Činjenice i podaci pokazuju „kakav nam ogroman a hitan posao predstoji samo da bi dosegli standard prosečne zapadnoevropske civilizovane zemlje… Moramo imati na umu polu-azijatsko neznanje iz kojeg se još nismo izvukli“. Može li se pozivanje ukrajinskih demonstranata na Evropu razumeti kao znak da je i njihov cilj dosezanje „standarda prosečne zapadnoevropske civilizovane zemlje“?
Ovde se stvari ipak iznenada komplikuju. Šta zapravo znači „Evropa“ na koju se pozivaju ukrajinski demonstranti? Evropa se ne može svesti na jednu ideju: ona obuhvata nacionalističke pa čak i fašističke elemente ali se proteže i ka ideji koju je Etjen Balibar zvao égaliberté, sloboda-u-jednakosti, što je jedinstven doprinos Evrope globalnom političkom imaginarijumu, čak i ako su je danas u praksi uglavnom izneverili i evropske institucije i sami građani. Između dva pola nalazi se i naivno poverenje u vrednosti evropskog liberalno-demokratskog kapitalizma. U ukrajinskim protestima ogledaju se najbolje i najgore strane Evrope, njen emancipatorski univerzalizam baš kao i mračna ksenofobija.
Počnimo od ksenofobije. Ukrajinska nacionalistička desnica primer je onoga što se danas dešava od Balkana do Skandinavije, od SAD do Izraela, od centralne Afrike do Indije: bujaju etničke i verske strasti dok vrednosti prosvetiteljstva uzmiču. Ove strasti su sve vreme vrebale iz potaje, a sada se već besramno otvoreno ispoljavaju. Zamislimo društvo koje je u potpunosti integrisalo u sebe velike aksiome Moderne – slobodu, jednakost, pravo na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu za sve svoje pripadnike – i u kojem se rasizam i seksizam smatraju neprihvatljivim i apsurdnim. Ali zamislimo onda kako korak po korak, iako ih se društvo deklarativno i dalje drži, ovi aksiomi postaju zapravo lišeni sadržaja. Evo primera iz novije evropske istorije: leta 2012. Viktor Orban, mađarski premijer sa desnice, saopštio je da centralnoj Evropi treba novi ekonomski sistem. „Nadajmo se“, kazao je, „da će nam bog pomoći i da nećemo morati da umesto demokratije izmišljamo novi politički sistem neophodan zarad ekonomskog opstanka… Saradnja je pitanje prinude a ne namere. Možda postoje zemlje u kojima je drugačije, recimo u Skandinaviji, ali ovakva polu-azijatska rulja kao što smo mi može se ujediniti samo ako postoji prinuda.“
Ironija ovih reči nije promakla nekim starim mađarskim disidentima: kada je sovjetska vojska ušla u Budimpeštu da slomi pobunu 1956. poruka koju su opkoljeni mađarski lideri slali Zapadu glasila je da oni brane Evropu od azijatskih komunista. Sada, posle pada komunizma, hrišćansko-konzervativna vlada kao svog glavnog neprijatelja označava multikulturnu konzumerističku liberalnu demokratiju koju danas predstavlja zapadna Evropa. Orban je već izrazio svoju naklonost „kapitalizmu sa azijskim vrednostima“; ukoliko se evropski pritisak na Orbana nastavi, lako ga možemo zamisliti kako šalje poruku na Istok: „Mi ovde branimo Aziju!“
Savremeni anti-imigrantski populizam postao je varvarstvo s ljudskim licem. On označava regresiju od naloga hrišćanske etike „ljubi bližnjeg svog“ na pagansko privilegovanje plemena u odnosu na varvarskog Drugog. Čak i kada sebe predstavlja kao branu hrišćanskih vrednosti, u stvari je najveća pretnja hrišćanskom nasleđu. „Ljudi koji se u ime slobode i humanosti bore protiv crkve“, pisao je G.K. Česterton pre sto godina „na kraju odbace slobodu i humanost u ime borbe protiv crkve… Sekularisti nisu uništili božansko; uništili su sekularno, ako im je to neka uteha“. Zar se isto ne odnosi na zastupnike religije? Fanatična odbrana religije počinje napadima na savremenu sekularnu kulturu; ne iznenađuje što se na kraju zaboravi svako smisleno versko iskustvo. Na sličan način se mnogi liberalni ratnici tako srčano bacaju u bitku protiv antidemokratskog fundamentalizma da su na kraju spremni da odbace slobodu i demokratiju ako im se samo pusti da se bore protiv terorizma. „Teroristi“ su možda spremni da unište ovaj svet u ime nekog drugog, ali su ratnici protiv terora podjednako spremni da unište sopstveni demokratski svet iz mržnje prema muslimanskom drugom. Neki od njih toliko vole ljudsko dostojanstvo da su spremni da legalizuju torturu za njegovu odbranu. Isto rade i ovi što brane Evropu od imigrantske pretnje. U svojoj revnosti da zaštite judeohrišćansko nasleđe, spremni su da zaborave ono što je u tom nasleđu najvažnije. Prava pretnja Evropi nisu zamišljene horde imigranata koje samo čekaju pravi čas da je okupiraju, već njeni anti-imigranstki zaštitnici.
Ova regresija ogleda se u zahtevu koji se često čuje na novoj evropskoj desnici, za „uravnotežen“ pogled na dva „ekstremizma“, desni i levi. Uporno nam ponavljaju da bi ekstremnu levicu (komunizam) trebalo tretirati na isti način kako je Evropa posle Drugog svetskog rata tretirala ekstremnu desnicu (poražene fašiste). Ali tu ravnoteže zapravo nema: izjednačavanje fašizma i komunizma potajno privileguje fašizam. Desnica tvrdi da je fašizam kopirao komunizam: pre nego što je postao fašista, Musolini je bio socijalista; Hitler je takođe bio nacional-socijalista; koncentracioni logori i genocidno nasilje bili su odlike Sovjetskog Saveza decenijama pre nego što su se nacisti poslužili tim sredstvima; istrebljenje Jevreja ima jasan presedan u istrebljenju klasnog neprijatelja, itd. Smisao ovih argumenata svodi se na ideju da je umereni fašizam bio opravdana reakcija na komunističku pretnju (ideju je davno izneo Ernst Nolte u odbranu Hajdegerovog nacističkog angažmana). U Sloveniji desnica zastupa rehabilitaciju antikomunističkih domobrana koji su se u Drugom svetskom ratu borili protiv partizana: bili su prinuđeni na težak izbor saradnje sa nacistima kako bi sprečili veće zlo komunizma.
Mejnstrim liberali nam govore da se, kada etnički ili verski fundamentalisti prete osnovnim demokratskim vrednostima, svi moramo ujediniti iza liberalno-demokratske agende, da spasemo šta se spasti da, i odustanemo od snova o radikalnijoj društvenoj promeni. Ali u ovom pozivu na solidarnost postoji fatalna greška: ignoriše se način na koji se liberalizam i fundamentalizam vrte u začaranom krugu zla. Agresivni pokušaj izvoza liberalne popustljivosti izaziva žestoku reakciju fundamentalizma. Današnji političari nude izbor između liberalne slobode i fundamentalističke represije, trijumfalnom retorikom: „Zar hoćete da žene budu isključene iz javnog života i lišene svih prava? Zar hoćete da se kritika religije kažnjava smrću?“. Ova pitanja su sumnjiva upravo zbog očiglednog odgovora: ko bi to želeo? Problem je u tome što je liberalni univerzum odavno izgubio nevinost. Ono što je Maks Horkhajmer još 30-ih rekao o fašizmu i kapitalizmu danas važi u drugačijem kontekstu: oni koji ne žele da kritikuju liberalnu demokratiju takođe bi trebalo da ćute i o verskom fundamentalizmu.
Kakva je sudbina evropskog sna o liberalno-demokratskom kapitalizmu u Ukrajini? Nejasno je šta čeka Ukrajinu u Uniji. Često pričam poznati vic iz poslednje decenije Sovjetskog Saveza ali i ovde je vrlo zgodan. Rabinovič, Jevrejin, želi da emigrira. Birokrata iz granične službe pita zašto, a Rabinovič kaže: „Iz dva razloga. Prvi je taj što se plašim da će komunisti izgubiti vlast u Sovjetskom Savezu a onda će svu krivicu za komunističke zločine svaliti na nas, Jevreje“. „To je besmislica“, prekine ga birokrata, „ništa se ne može promeniti u Sovjetskom Savezu, komunisti će zauvek biti na vlasti!“ „E, to je”, kaže Rabinovič, „drugi razlog“. Zamislimo ekvivalentan dijalog Ukrajinca i evropskog službenika. Ukrajinac se žali: „Postoje dva razloga za paniku u Ukrajini. Prvo, plašimo se da će nas pod ruskim pritiskom Evropska unija ostaviti i pustiti da nam se ekomonija raspadne“. EU službenik ga prekine: „Ali, verujte, ne samo da vas nećemo napustiti, nego ćemo preuzeti kontrolu u vašoj zemlji i govoriti vam šta treba da radite!“ „E, pa“, odgovara Ukrajinac, „to je drugi razlog“. Nije pitanje da li je Ukrajina dostojna Evrope i dovoljno dobra da se priključi Uniji, već da li današnja Evropa može da ispuni očekivanja Ukrajinaca. Ako Ukrajina završi u mešavini etničkog fundamentalizma i liberalnog kapitalizma, sa oligarsima koji vuku konce, biće taman onoliko evropska koliko su to danas Rusija ili Mađarska. (Premalo pažnje se obraća na ulogu koju u događajima u Ukrajini igraju različite grupe oligarha – „proruskih“ i „prozapadnih“).
Neki politički komentatori tvrde da EU nije pružila Ukrajini dovoljno podrške u sukobu sa Rusijom, da je reakcija Brisela na rusku okupaciju i aneksiju Krima bila bezvoljna. Međutim, druga vrsta pomoći još upadivije izostaje: predlog bilo kakve izvodljive strategije za razrešenje klinča. Evropa neće biti u poziciji da ponudi takvu strategiju sve dok ne obnovi zavet emancipatorskoj srži svoje istorije. Samo napuštanjem truleži stare Evrope možemo sačuvati u životu evropsko nasleđeégaliberté. Nisu Ukrajinci ti koji treba da uče od Evrope: Evropa treba da uči da doraste snu koji je motivisao demonstrante na Majdanu. Lekcija koju uplašeni liberali treba da nauče glasi da samo radikalnija levica može spasti ono što je danas ostalo vredno spasavanja iz liberalnog nasleđa.
Demonstranti na Majdanu su bili heroji, ali počinje prava borba za novu Ukrajinu i biće mnogo teža od suprotstavljanja Putinovoj intervenciji. Biće potreban novi, rizičniji heroizam. Već su ga pokazali Rusi koji se protive nacionalističkoj ostrašćenosti u svojoj zemlji i koji nacionalizam razobličavaju kao puki instrument moći. Vreme je za solidarnost sa Ukrajincima i Rusima i odbacivanje same osnove konflikta. Sledeći korak je javno ispoljavanje bratstva, uspostavljanjem organizacione mreže između ukrajinskih političkih aktivista i ruske opozicije Putinovom režimu. Možda zvuči utopijski ali samo takvo razmišljanje može dati protestima istinsku emancipatorsku dimenziju. U suprotinom, ostaju nam sukobi nacionalista kojima manipulišu oligarsi. Autentičnu emancipatorsku politiku ne zanima takva geopolitička igra.
London Review of Books, 25.04.2014.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 01.05.2014.
