Jasan Pogled

Ukrajina uživo: podsećanje na Knin i Istočnu Slavoniju

ukraina live

Piše: Tim Džuda

Najveći deo posla u Kijevu sam završio i odlazim na istok Ukrajine. U međuvremenu pobunjenici su zauzeli upravnu zgradu regiona Donbas. Kontaktirao sam s kolegom Harijeta Salema, koji živi u Beogradu. Smejali smo se što Ukrajinu prave delom Većeg Balkana. Momci u upravnoj zgradi podižu oko nje barikade od automobilskih guma. Proglasili su Narodnu Republiku Donjeck. Podigli su ruske zastave i jednu iz 1918. kada su poslednji put proglasili nezavisnu republiku. Postojala je šest nedelja. Par stotina ljudi mota se napolju. Za grad od milion ljudi to baš i ne izgleda kao neka velika podrška.

Iznenada je stigla vest – mala grupa je izvršila opsadu sedišta lokalne policije. Onda su je preuzeli naoružani ljudi u uniformi. Kada smo stigli tamo, unosili su kutije keksa, kese s hranom iz prodavnice i flaširanu vodu. Ovakve slike nekako nikada ne vidite u medijima – naoružani muškarci se vraćaju iz nabavke u supermarketu. Mislim da ne izgledaju previše zastrašujuće dok se šetkaju okolo kao da su ih supruge naterale da ustanu s kauča i odu u nabavku. Dok sam odlazio, naleteo sam na Dadu Jovanović iz Beograda, koja radi za Ej-Bi-Si njuz. Kada sam poslednji put bio u Beogradu, naljutila se zato što je nisam pozvao na kafu. Objasnio sam joj da sam upravo zbog toga došao u Donjeck.

Posle dva dana, 14. aprila, odlazim u grad Gorlovka. Policijska stanica je bila pod opsadom. Stigli smo taman na vreme da vidimo kako ljudi naoružani bejzbol palicama konačno zauzimaju zgradu. Dvojica njih su se ispentrali na krov i pobednički podigli zastavu Donjecka. Ali onda su ljudi počeli da se smeju. Držali su zastavu naopačke. Rulja je na stepenicama opkolila kolege-novinare. Izgledalo je kao da će da ih linčuje, ali je na kraju samo fotoreporteru oduzela memorijsku karticu. Vlada loša atmosfera. Bande siledžija s fantomkama stoje u organizovanim grupama, ali ispitivati ih izbliza kao bilo ko drugi ne izgleda baš kao dobra ideja. Dvojica ukrajinskih simpatizera, isuviše uplašeni da bi pričali s nama okruženi ovom ruljom, odveli su nas iza ugla da proćaskamo. Uplašeni su. Misle da je rat na vidiku.

Gorlovka je važan grad jer je u njemu smešten železnički čvor. Taj izraz nisam koristio još od Knina! To znači da ako Rusi napadnu, tenkovi i ostala vojna oprema može da stigne brže i to železnicom. Slovjansk i Kramatorsk su na putu koji vodi od severa ka jugu. Ako Rusi napadnu, onda će ovi gradovi pomoći da se obezbedi put od Belgoroda preko granice pravo do Mariupolja na Crnom moru.

Verovatno zbog toga ukrajinska vlada započinje “antiterorističku” operaciju. Odlazim da vidim kako to izgleda. Angažovane su dve kolone blindiranih vozila. Na Tviteru celog dana kruže sumanute izjave. Ruski simpatizeri su tvrdili da je u toku genocid dok su ukrajinski tvrdili da separatisti gube bitku. Istina je da je običan narod, iza kojeg naravno stoje naoružani ljudi, samo zaustavio konvoje. U jednom od njih u Pčelkinu nedaleko od Slovjanska vojnici su se na krovovima svojih vozila pržili na suncu dok su lokalni stanovnici ćaskali s njima i donosili im hranu. Jedan visok i prodoran lokalni sveštenik koji se zvao Igor šetao se između vozila i držao propoved: “Zašto niste odbili da učestvujete i rekli ‘neću da pucam’?”, pitao ih je. Onda je dodao da pravoslavni hrišćani, kao što je većina Rusa i Ukrajinaca, “treba da umru boreći se samo protiv naših neprijatelja, a ne protiv sopstvenog naroda.” Igor bi mogao da bude brat blizanac oca Save, kaluđera iz Visokih Dečana na Kosovu. Tvitovao sam to Savi i on je lajkovao moj tvit. Pa lepo.

Moj prijatelj Bojan Radić s Banovog brda poslao mi je mejl s kartom Ukrajine iz 18. veka. Na njoj su prikazana dva područja koja su naseljavali Srbi. Na istoku su taj region zvali Slavenosrbija. Ukazao je da negde tu otprilike postoji mesto koje se zove Pančevo i još jedno koje se zove Vukovar. Moram da ih potražim.

Narednog dana vraćam se u Donjeck. Na mitingu ukrajinskih simpatizera pojavilo se oko dve hiljade ljudi. “Slava Ukrajini!” i “Ne damo Donbas!” uzvikivali su. Oleh Ljaško, lider jedne male partije i predsednički kandidat, rekao je da je pred Ukrajinom “izbor između sramote i rata, a ja sam za rat.” Stotine pripadnika policije održavalo je red. Popričao sam sa Aleksandrom Vasovićem iz Beograda, koji radi za Rojters, nedaleko od peska za decu iza bine. S druge strane demonstracija video sam Nebi Kena, novinara AP iz Prištine. Pojavljuje se sve više pripadnika balkanskog novinarskog esnafa koji ide u pohode da bi preuzeli istočnu Ukrajinu iz okrilja moskovskog novinarskog esnafa. Dobro je.

Sreo sam umetnicu Olenu Jemčenko. Rekao sam joj da dve hiljade nije baš velika cifra, ali mi je ona rekla da na društvenim mrežama celog dana kruže priče da je opasno doći ovde jer bi ruski simpatizeri mogli da napadnu kao što je bio slučaj na prethodnom mitingu. Aprila 18. stiže vest da su Rusija, SAD, EU i Ukrajina potpisali sporazum u Ženevi. Ključne tačke sporazuma nalažu evakuaciju okupiranih zgrada i razoružavanje svih nelegalnih grupa. Jedva smo se dovukli do vrha upravne zgrade, prešavši jedanaest spratova (jer lift ne radi), do krcate sale za konferencije. Denis Pušilin, samoproklamovani šef samoproklamovane Republike Donjeck, odbacio je sporazum. Sergej Lavrov, ruski ministar spoljnih poslova, “nije nam dao potpis”, rekao je. Sve je bilo haotično. Pošto sam postavio pitanje, šefica pres-službe pokušavala je da mi očita lekciju zbog nečega. Kasnije smo seli da popričamo. Rekla mi je da je Velika glad 1932-1933, koja je odnela i do 3,3 miliona života, golodomor kako je zovu ovde, priča za malu decu “u rangu Snežane i sedam patuljaka”, a izmislila ju je ukrajinska dijaspora u Kanadi. Neko se iz njene pres-službe, ko je možda naslućivao da bi ova sumanuta lokalna verzija negiranja holokausta ili Srebrenice mogla da nagoveštava da su svi u zgradi, kako mi kažemo u Britaniji, “ludaci izokrenutih očiju”, umešao u razgovor da bi rekao da iako je nastupila glad, nije to tema diskusije, već da li je Staljin izazvao glad da bi ugrozio ukrajinsku naciju ili je reč o tome da su većina onih koji su umrli slučajno bili Ukrajinci.

Olena Jemčenko je došla da nas pokupi. Iznenadio sam se kada sam video ukrajinsku zastavu na instrument-tabli u njenom automobilu. Pokazala nam je neke svoje slike, a na nekima od njih su bile žene s velikim grudima kojima se nije videla glava. Rekla je da one predstavljaju većinu Ukrajinaca koji ne razmišljaju. Onda je dodala da možda većina ljudi širom sveta ne razmišlja.

U petak, 25. aprila, opet odlazim. Rusija izvodi vojne vežbe na granici. Sajmon Ostrovski, američki novinar koga su pobunjenici stavili u pritvor pre četiri dana, pušten je na slobodu. Rekao je da su ga pretukli i da nekoliko Ukrajinaca, novinara i aktivista, drže u podrumu zgrade službe bezbednosti, koja je pod kontrolom pobunjenika, na oko 250 metara od mesta gde ovo pišem. Iz hotelskog restorana se čuje Šade i vreme je prelepo.

Na putu za Slavjansk posetili smo kuću Volodimira Ribaka u Gorlovki. On je bio proukrajinski lokalni političar, čije je telo proteklog vikenda pronađeno u reci. Navodno je bilo znakova mučenja, a pričalo se da su mu privezali džakove s peskom pre nego što su ga bacili u reku. Ležao je u otvorenom kovčegu dok ga je njegova supruga šamarala.

Saznajemo i da su nedaleko od sela Krestišče navodno ukrajinske snage vatrenim oružjem ubile 21-godišnjeg mladića po imenu Aleksandar Lubenec. Njegov komandant nam je rekao da je želeo da bude heroj. Jutros nas je pozvao da dođemo i upoznamo njegovog oca. Baš je bilo teško. Vladimir se jedva držao. “Voleo je život”, rekao je, “a neki skot je rešio da mu ga okonča.”

Seosko područje i ovdašnje varošice podsećaju me na Istočnu Slavoniju. Kada smo skrenuli na sporedni put i shvatili da je blokiran oborenim stablima, odmah sam se setio dana kada smo skrenuli na put i kada je izašao čovek s pištoljem koji je rekao da se zove Goran Hadžić. Ukrajina nije Jugoslavija i razlika između Ukrajinaca i Rusa nije ista kao između Srba, Hrvata, Bošnjaka i Albanaca. Kada sam slikao gđu Ribak kako šamara svog mrtvog supruga, rutinski sam radio svoj novinarski posao. Ali kada sam kasnije pogledao fotografiju i kada sam popričao s Vladimirom, čiji je sin upravo umro ni za šta, nešto mi je palo na pamet. Kada se bude ispisivala istorija, imena Aleksandra Lubeneca i Volodimira Ribaka će biti usađena u sećanje kao što su to bila imena Nikole Gardovića, Suada Diberovića, Josipa Rahla Kira i Saše Gešovskog, Makedonca koga su mobilisale oružane snage, a koji je ubijen u Splitu. A nakon toga su postali brojevi, a ne imena.

Autor je publicista iz Velike Britanije, ekspert za Istočnu Evropu

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/ukrajina_uzivo_podsecanje_na_knin_i_istocnu_slavoniju.26.html?news_id=280759

 

 

Ostavite komentar: